Arhiva

Jedna zemlja, jedan sistem

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Svi su znali šta sledi, ali nezadovoljstvo zbog toga nije ništa manje, niti osude blaže - tamo gde je nezadovoljstva i osuda uopšte bilo. Svekineski narodni kongres odobrio je nacrt zakona o nacionalnoj bezbednosti kojim se centralnim vlastima daju ovlašćenja da u Hongkongu instaliraju ispostave svojih bezbednosnih službi, kao i da presuđuju u slučajevima koji se mogu podvesti pod secesionizam, subverziju, terorizam ili strano mešanje; iz perspektive jednopartijskog (sve više i jednoumnog) kineskog režima posmatrano, to u praksi znači potencijalno svakog disonantnog izražavanja slobodnog mišljenja i političke volje. Sa 2.878 glasova „za“, šest uzdržanih i jednim (!) glasom protiv, kineski nazoviparlament, čija je jedina svrha udaranje pečata na već donete odluke državnog rukovodstva, označio je tako formalni početak kraja autonomije koja je bivšoj britanskoj koloniji, posle povratka u kineske ruke 1997, trebalo da bude zagarantovana narednih 50 godina. Tek treba da se vidi šta će konkretno pisati u zakonu čije se usvajanje očekuje u avgustu, ali je izvesno da će postepeni proces erozije prava i sloboda koje je 7,5 miliona žitelja Hongkonga u poslednje 23 godine uživalo i u okviru komunističke Kine, biti znatno ubrzan, i da u perspektivi od principa „jedna zemlja, dva sistema“ neće ostati ništa. Da sve ide u tom smeru postalo je jasno u najmanju ruku još od prošlogodišnjih događanja - pokušaja Pekinga da nametne zakon o izručenju kojim je trebalo omogućiti da se optuženima za krivična dela počinjena u Hongkongu sudi pred poslušničkim sudovima u centralnoj Kini, te snažnog otpora i masovnih protesta (inicijalno mirnih, a onda sve češće i nasilnih) na koje je ta namera naišla. Rešena da tu snažnu manifestaciju nepokornosti više ne toleriše, Kina je sada preduzela odlučne korake na gušenju demokratije u gradu kome je specijalni status omogućio da i nakon povratka pod kineski suverenitet sačuva status jednog od globalnih centara biznisa i finansija. Zgodan izgovor za to što sad Hongkongu umesto ušiju zavrću obe ruke centralne vlasti nalaze u tome što je Osnovnim zakonom, ustavnim aktom koji je na snagu stupio iste one 1997, bilo predviđeno usvajanje vlastitog bezbednosnog zakona, a da to nikad nije sprovedeno. Ali trenutak u kome se to čini - osim što potcrtava razloge iz kojih su u Hongkongu svih ovih godina izvrdavali tu obavezu - ukazuje da i na ovu operaciju, kao i na manje-više sve drugo što današnja Kina preduzima, treba gledati u širem kontekstu ambicije predsednika Si Đinpinga da se nametne kao apsolutni gospodar kod kuće, te ne samo nezaobilazni, nego i dominantni faktor na međunarodnom planu. S jedne strane, to što je ovaj, verovatno odlučujući udarac autonomiji Hongkonga usledio u vreme dok je veliki deo planete i dalje preokupiran pandemijom kovida-19 i njenim posledicama - sasvim u skladu s onim ciničnim političkim načelom po kome nikada ne treba proćerdati dobru krizu - savršeno se uklapa i u generalni modus operandi Sijeve Kine, koja svim raspoloživim sredstvima, više se i ne trudeći da nastupa suptilno, nastoji da ostvari to što je sebi zacrtala, nezainteresovana za to kako će njene akcije doživeti ostatak sveta. „Suzbijanje neposlušnosti u Honkongu nametanjem zakona o bezbednosti (…) sugeriše da Peking ne mari za smirivanje tenzija (…) u Hongkongu, niti za stav međunarodne javnosti. (…) Ovih dana Kinu nije briga šta svet misli. Zapravo, čini se kako tom mišljenju namerno radi u inat”, konstatuje američki časopis Forin polisi. S druge strane, pak, relativno smanjen značaj Hongkonga za Kinu, čija je ekonomska i finansijska moć u periodu od njegovog povratka u okrilje matice monumentalno narasla, do izvesne mere umanjuje i ekonomski rizik koji predstojeće pravosudno-političko potčinjavanje ove teritorije nosi. Kada je 1997. vraćen Kini, doprinos Hongkonga njenom BDP-u iznosio je 18 odsto; danas on ne prelazi dva-tri procenta. Uprkos tesnoj isprepletenosti kineske i američke ekonomije, recimo, kroz njega ne prolazi više od jednocifrenih procenata ukupnog kineskog izvoza u SAD, odnosno američkog u Kinu. Ovo, naravno, ne znači da Pekingu Hongkong nije i dalje važan kao međunarodni finansijski centar, mesto gde su koncentrisana sedišta velikog broja stranih kompanija koje posluju u Kini i na čijoj berzi su izlistane kineske firme koje žele pristup globalnom kapitalu; ali čak bi i namera administracije predsednika Donalda Trampa da, kao odgovor na potez kineskih vlasti, Hongkongu oduzme preferencijalni trgovinski i finansijski status koji je dosad uživao, lako mogla da se pokaže štetnijom po sam Hongkong, pa i interese američkih firmi koje tamo posluju, nego po Kinu - koja je i ovako i onako već u sukobu s Amerikom, mnogo širem i dubljem od razlika u gledanju na budući status ove teritorije. Nisu samo u Hongkongu uplašeni, niti samo na Zapadu zabrinuti zbog postupaka Sijeve Kine. Najnervoznije su ipak njoj geografski najbliže zemlje istočne i južne Azije. D ok se svet nosio s pandemijom, Kina je stigla da se upusti u nekoliko ozbiljnih pograničnih čarki s Indijom; ponovo uputi patrolne brodove u vode japanskih Senkaku ostrva, na koja i ona polaže prava; formira dva nova administrativna distrikta u Južnom kineskom moru, s namerom da ih proglasi delom svojih teritorijalnih voda (usput u akciji kineske obalske straže udarivši i potopivši jedan vijetnamski ribarski brod); rutinski nastavi sa slanjem borbenih aviona na letove nadomak Tajvana, čisto da tamošnje vlasti i stanovništvo drži pod tenzijom… U spoljnoj politici Filipina i Tajlanda strani posmatrači odranije primećuju promene izazvane kineskim uslovljavanjima; o uvođenju trgovinskih sankcija Australiji nakon što je ova zatražila međunarodnu istragu kako bi se utvrdilo kolika je odgovornost Kine za izbijanje pandemije na ovom mestu je već bilo reči. Većina pomenutih incidenata bi se, doduše, verovatno zbila i da nije globalne zdravstvene krize, iz prostog razloga što Peking već godinama upražnjava ovakve i slične demonstracije sile, čiji je krajnji cilj da se pozicionira kao hegemon na zapadnom Pacifiku i da svoje kontinentalne susede, u najmanju ruku, drži u neizvesnosti. Ali uz sve ostalo čime se Kina poslednjih nedelja i meseci zamerila drugima - u Americi, Evropi, Africi… - reklo bi se da Brama Čelani, profesor strateških studija Centra za politička istraživanja u NJu Delhiju, nimalo ne greši kad u tekstu za Project Syndicate konstatuje da je Kina trenutno „sama sebi najveći neprijatelj“. „Oslanjanje na moć ubeđivanja u prošlosti je Kini osiguralo prijem u međunarodne institucije poput Svetske trgovinske organizacije i pomoglo ubrzanju njenog ekonomskog rasta. Pod Sijem su, međutim, širenje dezinformacija, zloupotreba ekonomskog uticaja, demonstracije vojne sile i targetirane operacije ostvarivanja uticaja postali omiljeni instrumenti kineskog nametanja vlastite volje. Diplomatija služi tek kao privezak propagandnog aparata Komunističke partije. Sijev pristup odbija druge zemlje od Kine, i tako dovodi u pitanje njihov apetit za kinesku robu, zastrašuje investitore i uvećava problem međunarodnog imidža zemlje. Negativni stavovi o Kini i njenom rukovodstvu među Amerikancima dostigli su rekordno visok nivo. Velike ekonomske sile poput Japana i SAD svojim kompanijama nude finansijske pogodnosti za izmeštanje proizvodnje iz Kine. A novi indijski propis zahteva prethodnu saglasnost vlade za svaku kinesku investiciju, što je prvi slučaj te vrste“, piše Čelani. Hongkong, osim njegovih žitelja, nije imao ko da brani - a snaga njihovih uverenja, po prirodi stvari, nije mogla da se nosi s ogromnom represivnom moći jednog brutalnog i (preterano?) samouverenog režima; zato se danas širom sveta ispisuju nekrolozi njegovoj autonomiji. Treba se bojati mogućnosti da, kad je Hongkong u pitanju, taj in memoriam bude samo prvi u nizu.