Arhiva

Kad predsednik zareži

Ijan Buruma | 20. septembar 2023 | 01:00
Da li bi Sjedinjene Države mogle da dožive reprizu leta 1968? I tada je svet posmatrao prizore proključalog gneva u Americi, kad su gorele gradske zone pretežno naseljene afroameričkim stanovništvom, a Nacionalna garda ispaljivala suzavac, nasrtala na mlade učesnike protesta i često ih brutalno premlaćivala. Rezultat tih građanskih nemira bilo je ono što bi, pribojavaju se neki liberali u Americi, moglo da usledi i kasnije ove godine. Republikanski predsednički kandidat Ričard Nikson obećavao je tada „tihoj većini“, onima koji nisu „galamdžije“ i „demonstranti“, da će silom uspostaviti red i zakon. Devastiranim, uglavnom Afroamerikancima naseljenim urbanim zonama uskraćeno je finansiranje iz saveznog budžeta, što je doprinelo njihovoj dodatnoj izolaciji, dok su belci iz predgrađa kupovali sve više oružja, a policijske snage naoružavane kao da su sastavni deo vojske. I nemiri iz 1968. godine su, kao i današnji protesti, bili rezultat gneva zbog represije kojoj je u Americi izloženo crnačko stanovništvo. Dan nakon što je Martin Luter King konstatovao da je „ova nacija bolesna“, jedan rasista i kriminalac pucao je na njega i ubio ga. Protesti koji su usledili nisu bili samo izraz besa zbog Kingovog ubistva, već i zbog manjka ekonomskih i obrazovnih prilika koje se Afroamerikancima otvaraju, što je posledica duge i često nasilne istorije rasizma u SAD. Uprkos tome što je jedan Afroamerikanac proveo dva mandata u Beloj kući, današnje okolnosti jedva da su nešto bolje - a po nekim merilima su i gore. Kingova nasilna smrt svoj odjek ove godine ima u pogibiji DŽordža Flojda, bespomoćnog 46-godišnjeg Afroamerikanca koga je u Mineapolisu usmrtio policajac koji mu je skoro devet minuta držao koleno na vratu. Osim toga, kovid-19 je s posebnom silinom pogodio upravo Afroamerikance, jer mnogi od njih nemaju nikakvu ušteđevinu i primorani su da rade u rizičnim sektorima, kao medicinsko osoblje i drugi za funkcionisanje društva „esencijalno važni“ radnici, često bez odgovarajuće zdravstvene zaštite. Kad se globalna ekonomska depresija izazvana pandemijom zahukta, mnogi među njima neće imati apsolutno ništa čime bi amortizovali taj udar. Pa ipak, postoje i značajne razlike između onoga što se zbiva danas i događaja iz leta 1968, osim što je u ono vreme muzika bila zanimljivija, i što su prilike za seksualne avanture bile veće. Ova potonja konstatacija nije u potpunosti frivolna. To što su zbog pandemije nekoliko meseci faktički bili zatvoreni u relativnoj izolaciji svojih domova samo je uvećalo frustraciju mnogih mladih ljudi, koji su jedva dočekali priliku da sebi daju oduška na ulici. Protesti iz 1968. nisu bili samo protiv rasne nejednakosti, već i protiv Vijetnamskog rata. Ova dva pitanja su bila povezana. Predsednik Lindon B. DŽonson, odgovoran za eskalaciju tog bezobzirnog i divljačkog rata, pripadao je Demokratskoj stranci i bio isti onaj čovek tokom čijeg mandata su usvojeni zakoni o građanskim pravima koji su istinski poboljšali živote Afroamerikanaca; time je na sebe navukao mržnju mnogih birača s američkog Juga, koji su otad počeli da glasaju za Republikansku stranku, pritom je poguravši još više udesno. Među „galamdžijama“ i „demonstrantima“ na koje se okomio Nikson nisu bili samo crnci, već i veliki broj mladih belaca koji su se protivili učešću u ratu koji su smatrali nemoralnim. Robert F. Kenedi, kandidat koji je obećavao da će okončati rat i posećivao spaljena geta kako bi ublažio strahovanja Afroamerikanaca, ubijen je u atentatu dva meseca nakon Kinga. Nikson je tog novembra dobio izbore ne samo zato što je primirio uspaničenu „tihu većinu“ obećavajući joj red i zakon, već i zato što je Hjubert Hamfri, pristojni pripadnik srednje struje u Demokratskoj stranci, odbijao da javno osudi Vijetnamski rat. DŽo Bajden, izvesni predsednički kandidat demokrata na ovogodišnjim izborima, pokazao je da - uz sve svoje nedostatke - po svoj prilici neće biti novi Hamfri. NJegove simpatije su očigledno na strani demonstranata. Bajden je javno podsetio na mnoge slučajeve policijskog nasilja usmerenog protiv nenaoružanih Afroamerikanaca i obećao reformu službe javne bezbednosti. U lošim vremenima izazivač je taj koji ima izvesnu prednost. Kao što je DŽonson smatran odgovornim za eskalaciju sve nepopularnijeg rata, tako će i na aktuelnom stanaru Bele kuće biti odgovornost za bolest kojom je Amerika danas zahvaćena. Donald Tramp se ne može kriviti za izbijanje pandemije, ali se može smatrati odgovornim za to što je američki odgovor na nju bio neadekvatan. Isto tako, institucionalni rasizam zbog kojeg su američke ulice danas ponovo u plamenu nije počeo s Trampom. Ali je on taj koji tu vatru namerno raspaljuje, označavajući tamnopute imigrante kao kriminalce a bele suprematiste kao pristojne ljude, gnevne crnačke demonstrante nazivajući „siledžijama“, a pripadnike belačkih milicija, pripadnike Nacionalne garde i policije poziva da se pokažu u najgorem svetlu - kako je to režeći formulisao: „Molim vas da ne budete previše fini“. Dok pojedine grupe na američkoj krajnjoj desnici s puno nade govore o predstojećem „rasnom ratu“, Tramp ne čini ništa kako bi njihov violentni entuzijazam ohladio. Upravo suprotno, čini se da uživa u njemu. Jedan njegov nedavni tvit - „kad počne pohara, počne i pucnjava“ - direktni je citat nekadašnjeg šefa policije u Majamiju, na Floridi, koji je 1967. snagama pod svojom komandom izdao naredbu da pucaju u demonstrante u „crnim“ delovima grada. Ovo se naziva „raspaljivanjem baze“. A dobar deo Trampove baze svakako će biti raspaljen. Veliko pitanje je kako će ljudi koji su za Trampa glasali 2016, ali nisu njegove fanatične pristalice, postupiti u novembru. Šta li bele žene iz predgrađa, „plave kragne“ sa Srednjeg zapada, te ostareli južnjaci (inače među najugroženijim kategorijama kad je reč o riziku infekcije kovidom-19) sada misle o njemu? Veliki broj Amerikanaca vidljivo je užasnut prostačkim i zapaljivim rečima koje izlaze iz usta njihovog predsednika. Ali da li će to neslaganje biti neutralisano anksioznošću izazvanom nasilnim socijalnim neredima? Hoće li ih drevne predrasude, često neizgovorene, čak i nepriznate, ipak navesti da glasaju za lažnu sigurnost koju im obećava bahati beli siledžija? Mnogo zavisi od toga koliko će vrelo ovo leto biti. Ako u novembru ljudi budu racionalno razmišljali, teško je zamisliti da bi dovoljno njih moglo da glasa za ostanak ove užasavajuće administracije na vlasti i naredne četiri godine. Ali strah je najveći neprijatelj razuma.