Jesen njihovog nezadovoljstva

Jedna od omiljenih igara na evropskim dvorovima je pre dva veka bila bitka za stolice - dvorska svita navodno bi bezbrižno igrala dok traje muzika, da bi, kada muzika prestane, počela da trči ka prvoj praznoj stolici. Jedan igrač bi u svakom krugu otpadao. U jednoj istorijskoj studiji se čak navodi da je popularnost te igre bila zasnovana na informacijama iz podsvesti ili iz provincije koje upućuju da dvor nije večan ili da bar na njemu nema mesta za sve. Ova priča zaista nema nikakve veze sa Srbijom, njenom vladom i njenim igračima, ali bi ta igra možda mogla da posluži samo kao solidna ilustracija za političku elitu koja je veoma nezadovoljna što sledbenici nemaju razumevanja za njene nevolje.

Nova epizoda u seriji Iskušenja vlade Zorana Živkovića imala je za glavnu protagonistkinju ministarku saobraćaja Mariju Rašetu-Vukosavljević, koja je, prema tvrdnjama G17 plus svom mužu, koji je nekim slučajem bio šef obezbeđenja premijera Đinđića, obezbedila kredit iz republičkog Fonda za razvoj za uzgoj ovaca, ali je taj novac otišao u znameniti noćni klub “Frateli” u Bajinoj Bašti. Na konferenciji za novinare bračnog para Rašeta-Vukosavljević objašnjeno je da noćni klub drže zapravo njen svekar i dever, da ministarkin muž potiče iz bogate porodice i da on kao telohranitelj zarađuje odlično (pet hiljada nečega mesečno) te da mu, iz gore navedenog, ne pada na pamet bilo kakva malverzacija na štetu države i naroda. Ali ta prokleta javnost i antireformski mediji nastavili su da sumnjaju u navode bračnog para postavljajući pakosna pitanja - zašto se firma zove “Frateli” ako noćni klub drže svekar i brat osumnjičenog (na italijanskom jeziku ta reč izgleda znači isto kao naša reč braća), šta se dogodilo sa farmom ovaca, da li je bilo nekog konflikta interesa ako je u Upravnom fondu ministarka, a primalac kredita njen svekar, brat ili suprug, kako je iz bogate porodice neko odlučio da ode u telohranitelje (mogao je da razvije porodično bogatstvo, a ne da štiti siromašnije od sebe). Neki cinici su čak postavili pitanje da li je u Srbiji, posebno u provinciji, zabeležen slučaj da čovek stariji od 60 godina otvara noćni klub, ali takva pitanja ne pomažu u razrešenju srpskog korupcionaškog trilera.

Kost burazerske politike se nekako našla u grlu prve postmiloševićevske vlade, koja se nalazi pred nepristojnom ponudom opozicije - ili raspišite izbore ili ćemo da nastavimo sa istragom vaših sitnih nevaljalstava. Vlada je odlučila da izbegne izbore. Iz njenih redova polako odlaze ministri (Šabić, Milosavljević), ali parlamentarnu većinu niko nije doveo u pitanje. Politički analitičar Ognjen Pribićević ne očekuje vanredne izbore jer vladajuća koalicija ima gotovo nepresušan rezervoar podrške u strankama bivšeg režima. “Ne očekujem da će SPS direktno podržavati DOS, ali očekujem da stranka Baneta Ivkovića umesto sedam dobije 15 poslanika čim neka stranka iz DOS-a otkaže poslušnost vladi. Vlast neće izgubiti većinu, a nije realno očekivati ni velike socijalne proteste jer je 5. oktobar i dalje suviše blizu, a nema ni okidača koji obično pokreću takve proteste (za vreme Miloševića to su bili pokradeni izbori ili izgubljeni ratovi). Vlada će verovatno izgurati do kraja mandata, ali će biti toliko izranjavana aferama da na njima neće imati nikakve izglede. Možda će pokušati da zaigraju na kartu EU i da biračima poruče kako su oni potpisali sporazum o pridruživanju, pa da im treba dati priliku da ga i sprovedu, ali ne verujem da će im to mnogo pomoći. To nije nešto što građani mogu da osete”.

Činjenica da sadašnja vlast ima između 10 i 15 odsto podrške građana, što je duplo manje od podrške koje je imao Milošević pred septembarske izbore 2000. godine, upućuje da se u Srbiji dogodio ozbiljan eksperiment savremene demokratije sa neželjenim posledicama. Vlada će imati većinu u parlamentu, ali i dramatičnu manjinu van njega. Takva konstatacija upućuje da će čitavo društvo sledeću godinu provesti u odgonetanju savremene srpske zagonetke - čije će se ime naći u Dinkićevim rukama, koja će od priznatih ili paralelnih tajnih službi pobediti na tenderu reformske efikasnosti, a koji će kontroverzni biznismeni uspeti da sačuvaju svoju privatnost od znatiželjnika iz opozicije ili šačice slobodnih medija.

Prema najnovijem i neobjavljenom istraživanju Stratedžik marketinga, iz novog talasa afera korist je izvukla Demokratska stranka Srbije, dok blagi pad beleže G17 plus i Demokratska stranka. “Za mene je osnovni pokazatelj raspoloženja javnog mnjenja odgovor na pitanje u kom pravcu zemlja ide, jer sintetizuje i poverenje u institucije i političare i čitav niz drugih segmenata. Na osnovu tog i drugih podataka, lako se zaključuje da vlada ima najniži rejting u protekle dve godine, što povlači i sve veće raspoloženje za prevremene izbore. Ogroman broj ljudi želi i da se što pre izabere predsednik, iako 40 odsto uopšte nema svog kandidata. Na otvoreno pitanje ko bi bio predsednik, ubedljivo vodi Koštunica koji bi mogao da osvoji sigurnih milion glasova, zatim Labus sa 650 000, a slede Šešelj i Tadić koji bi imali oko 200 000 glasova”, kaže Srđan Bogosavljević, direktor Stratedžik marketinga. Prema njegovim rečima, istraživanja potvrđuju da demokrate i radikali imaju dobru partijsku organizaciju ali nemaju lidera, dok DSS i G17 plus tek treba da rade na jačanju partijske infrastrukture, ali imaju jake lidere.

Iz ozbiljnijih diplomatskih izvora se može saznati da će ostaci vladajuće koalicije odlučiti na raspisivanje predsedničkih izbora pre nego što bude donet famozni sretenjski ustav, kao i da su spremni na promenu izbornog zakona i garancije da će tako izabrani predsednik vršiti svoju dužnost pun mandat, čak i ako se kojim slučajem u međuvremenu usvoji nov ustav kojim se predviđa izbor predsednika u parlamentu. Takvu ponudu, izgleda, odbijaju dvojica ozbiljnih pretendenata - Koštunica i Labus, a vladajuća koalicija nije sigurna da bi njihov kandidat pobedio čak i kada DSS i G17 plus ne bi imali svog kandidata. Male stranke u vladajućoj koaliciji, čiji predstavnici po beogradskim kafanama novinarima demonstriraju gađenje nad “ovim što se događa”, nemaju previše izbora jer same ne mogu da uđu u parlament, a Koštunica i Labus ne žele da ih prime u svoje jato. Pred Srbijom se, dakle, nalaze dve opcije - prva se odnosi na postepeno urušavanje vlasti u kojoj bi nekompromitovani ministri ili poslanici polako napuštali reformsko brodogradilište u stečaju (od nastanka višestranačja u Srbiji uvek su ljudi napuštali opoziciju, a veoma retko vlast), dok bi se druga odnosila na ulične rasplete demokratskih dilema.

Vladajuća koalicija u međuvremenu pokušava da nekadašnjim prijateljima ponudi kompromis koji bi krajnje jednostavno i precizno glasio - hajde da zajedno uđemo u EU, a do tada nas pustite da sami vladamo. To, izgleda, nije primamljivo za Koštunicu i Labusa. Vlast će zato pokušati da izgura mandat do kraja ili da ponudi nešto ozbiljnije opoziciji u nadi da će se Dinkić umiriti ili da će u DSS prevagnuti pragmatična struja. Ali to ne deluje previše verovatno. “Nastaviće se aferama koje predstavljaju način političke borbe koje zamenjuju izbore, jer se očigledno dogodila radikalna promena u odnosu političkih snaga i to znatno veća nego što je normalno u nekoj demokratskoj zemlji, gde vlast tokom svog mandata izgubi deo pristalica, a opozicija stekne nove pristalice. Ovde je vlast toliko izgubila da više nema gotovo nikakav legitimitet. Pored toga, ove afere pokazuju da je vlast veoma bušna jer sve te informacije o korupciji cure iz establišmenta, što upućuje da će ta aferaška politika sigurno trajati do izbora”, kaže Pribićević. Večita priča političara sa nesrećnim detinjstvom ili analitičara sa greškom odnosi se na velike socijalne buntove, koji će, kao u nekom vesternu Yona Forda. već razrešiti sve ono što nisu razrešile institucije, partije, Bog ili majka priroda. Srđan Bogosavljević napominje da nezadovoljstvo u Srbiji nema zajednički imenitelj kao što je imalo pre tri godine u liku i delu Slobodana Miloševića. “Glavni razlozi nezadovoljstva odnose se na loš ekonomski položaj, a pre svega na nezaposlenost koja obuhvata i one koje su zaposleni ali se plaše da će u privatizaciji ostati bez posla, zatim na generalnu politiku, stalne svađe među političarima, jug Srbije ili Kosovo, dok bismo kao treći izvor nezadovoljstva mogli da izdvojimo mito i korupciju. To predstavlja ozbiljan potencijal za socijalni bunt, ali nema svesti o glavnom uzroku njihovih problema.”

Početkom jeseni 2003. godine, Srbija i njeni građani su se našli u veoma neugodnom klinču dve političke elite - ona vladajuća kao svoj strateški cilj izdvaja produženje svog veka makar dok se ne završi privatizacija svih ozbiljnijih preduzeća, a demokratska opozicija misli da će svakim danom dobijati sve više pristalica zbog čega se ne trudi previše da iznudi vanredne izbore i tako uspostavi novi poredak u zemlji Srbiji. Neke nove ili stare snage se još nisu pojavile, ali do sledeće jeseni imaju dovoljno vremena.