Arhiva

Pulsiranje gneva

Tatjana Paunović | 20. septembar 2023 | 01:00
Protest u Nišu buknuo je neočekivano. Jednako neočekivano, na ulici je mnogo mladih i vrlo različitih ljudi, i onih za koje se obično kaže da su „apolitični“. Drugačiji je i po energiji – osećaj gneva, besa i pobune pulsira među ljudima. Tri ključne reči definišu ovaj protest. Prva je - nasilje. U Nišu nije bilo onog neljudskog policijskog prebijanja, hapšenja nedužnih, niti onih parapolicijskih batinaša, ni markirane patike na glavi pretučenog mladića na zemlji. Izgleda da je bilo pokušaja zastrašivanja privođenjem, bilo je kapuljača ubačenih da provociraju, ali do sada su i demonstranti i policija uspeli da izbegnu te zamke. LJudi su se širom Srbije pobunili protiv nasilja. Brutalno prebijanje na ulicama Beograda samo je materijalizovan, ogoljen, fizički izraz nasilja koje je glavni Vučićev mehanizam vladanja na svim poljima, a koji se spušta po vertikali do poslednjeg sela u pirotskom i jablaničkom okrugu. Kao sada policiju, Vučićeva interesna grupa bezočno zloupotrebljava sve u državi, za ličnu korist gazeći dobrobit i prava građana. Ali, nijedno nasilje se ne trpi doveka. Uprkos strahu za zdravlje, ljudi su se pobunili jer se više ne dâ trpeti. Ne samo roditelji, već svi čija profesionalna etika seže u zaštitu od zlostavljanja – advokati, sudije, tužioci, policajci, ali i lekari, vaspitači, socijalni radnici – moraju konačno da se pogledaju u ogledalo i odluče mogu li, smeju li više da ćute. Druga ključna reč je laž. LJudi na ulici kažu da ne mogu više da podnesu laži koje vređaju i inteligenciju i dostojanstvo, a koje su druga poluga Vučićevog režima. Od vrhovnog komandanta pa do najsitnijih „šrafova“, svi sa istom nepodnošljivom lakoćom sipaju bezočne laži o svemu, od zagađenja vazduha, preko para iz budžeta, uslova za rad u Juri, do broja umrlih od kovida. Teško je biti mlad danas u Srbiji, jer mladi ljudi veruju u vrednosti istine i slobode, a njih u srpskoj stvarnosti više ne vide. Poražavajuće je za nas starije što mladi moraju da demonstriraju jer su željni, naprosto – istine. Profesori, učitelji, umetnici, sportisti – u nas ovi mladi ljudi gledaju, od nas očekuju potvrdu da te vrednosti još postoje, da na njih imaju prava, i da se za njih vredi boriti. Treća i najvažnija ključna reč ovde je marginalizacija. Mladi u Nišu ljuti su i zbog nemilosrdne centralizacije svega, koju ovaj režim nije izmislio ali jeste razvio kao treću polugu vladanja. Odluke o njihovim životima donose se isključivo drugde, visoko gore, a lokalne uprave samo su bedem koji brani vrhovnu vlast. Tako je u ekonomiji (Aerodrom, Niška televizija, „strani investitori“), i u politici („Aleksandar Vučić za decu Niša“), pa i u epidemiji (šef regionalnog stručnog štaba, Nedimović, doveden je, dakako, odozgo). Pa i u ovom protestu, kordon policije nije čuvao neku državnu instituciju – skupštinu grada ili sud – već sedište SNS-a, što je bila jasna poruka mladima gde danas leži „srce Srbije“. Mladi sa juga osećaju da za njih nema perspektive, da svi njima dostupni putevi vode ili preko granice, ili do članske karte SNS-a i botovanja za državnu platu, ili u motanje kablova za bednu nadnicu. Ne osećaju da bilo ko govori u njihovo ime, da ih bilo ko čuje, vidi i zastupa njihov glas, ni u državnom sistemu, ni u društvu, u zajednici. Osećaju da su nevidljivi, da predstavljaju samo broj, i očajni su koliko i gnevni. Ali, ako poslušate pažljivo šta govore, čućete da oni razumeju da je solidarnost ono što jedino može ovaj talas gneva i pobune dovesti do promena. Ali oni veruju da solidarnost mora da teče u svim pravcima, i od centra ka periferiji, kao i obrnuto. I od mladih ka starijima, i obrnuto. I sleva nadesno, i obrnuto. Konačno, ovaj protest usmeren je protiv opresije režima, ali moraju da ga čuju najpre političari opozicije – da dobro poslušaju šta kažu ovi gnevni mladi ljudi, da im ponude jasnu političku artikulaciju njihovog gneva i glasa, i dostojne predstavnike koji će stajati i koračati sa njima, a ne iza njih, kad je najteže.