Arhiva

Strah je gori od virusa

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Dok je korona vladala svetom, meni je preostalo da vladam sobom. Da ne podlegnem strahu, jer je strah gori od virusa. On kinji i izvitoperuje. Ko se mnogo plaši gubi otpornost, počnu da mu se priviđaju neprijatelji i onda, strepeći za svoj dragoceni život, lako može da postane zao. LJudska potreba da se okreneš bližnjem, da ga zagrliš, potapšeš po ramenu, izopačila se u strah od bližnjeg. Tog svog dragog komšiju i prijatelja čovek je počeo da doživljava kao smrtnog neprijatelja. Za mene je to bilo najveće zlo koje je proizveo virus. Ja sam pravila strategiju da se izborim sa onim što je bio napad iz spoljne realnosti, jer sam protiv tog nevidljivog neprijatelja bila nemoćna. Ali, bila sam moćna da se ne plašim. Niko od nas ne zna koliko će živeti, niko se nije rodio sa garancijom o dužini života, niko ne zna dan svoje smrti. A nema tog ko se rodio, a da neće umreti. I kad je već tako, moje je da živim taj život sa punim smislom i da ne dopustim da me bilo šta u tome spreči. Meni se čini da je to umeće življenja, da nađeš smisao života u svakakvim uslovima, naročito kada su oni loši, najgori. Da i u logoru, izvučeš najbolje iz sebe. Da pročitaš knjigu Viktora Frankla Zašto se niste ubili, jer kad je pročitaš shvatiš neke važne stvari. Taj psihijatar Viktor Frankl je proveo tri godine u logorima tokom Drugog svetskog rata, od kojih je jedan bio i Aušvic. Da preživi, držala ga je nada da će ponovo videti svoju voljenu ženu. Kada je izašao iz logora, u dahu je napisao ovu memoarsku prozu o prevladavanju užasa rata. To je ujedno i začetak njegove „Logoterapije“. U tom dragocenom štivu meni se čini najvažnijim jedan nauk koji se može sažeti u jednoj rečenici: ako ne možemo da izbegnemo patnju, možemo da biramo kako ćemo se nositi sa njom. Tačnije, onaj ko nađe smisao života u svakom trenutku, pa i u logoru, može bolje da preživi od onoga ko izgubi smisao. Mimo ove knjige, naučila sam, i to usvojila, da je čovekova dužnost da se posle šezdesete potrudi da bude srećan. Ima jedna Borhesova misao koju sam citirala u nekoj svojoj priči pre dvadesetak godina, a ona glasi: „Tvoje dužnosti su dužnosti svakoga čoveka, da budeš pravedan i srećan. Sam sebe moraš spasti. Ako je šta ostalo od tvoga greha, ja ću ga preuzeti na sebe.“ Koliko je dobra ova Borhesova poruka da je čovekova dužnost da bude srećan! Jer, nesrećni možemo da budemo od ujutru do uveče, možemo tri puta dnevno da se besimo zbog onoga što nam se dešava u stvarnosti koju živimo. Čim počneš da praviš predikcije o budućnosti, takođe možeš odmah da se besiš, jer ne vidiš zašto bi živeo. S druge strane, ne možeš da budeš srećan ako si bolestan, ako te muči besparica, ako telesno propadaš, jer si mator. Dok je čovek mlad, on nema dovoljno iskustva ni balansa da sredi u sebi sve potrebne prioritete . Tek u godinama koje donesu znanje i iskustvo, u godinama ispunjenim životom, kada smo sposobni da podvučemo crtu, shvatimo da smo dužni da koristimo umeće življenja. U tim zrelim godinama smo dužni da kažemo sebi kako nam ne treba mnogo da bismo bili zadovoljni. Moramo znati kada su nam dovoljni nečija lepa misao, lep pogled, fini susret, ljubazna reč na ulici, pa da nam vlastita misao bude dobra i da nas čini dobrima u tom danu. Ne treba nam neki spektakl posebne vrste. Nemamo više mladost, nemamo telesnu pokretljivost koju smo imali, ali imamo mudrost koja je dužna da nam razjasni kako smo srećni. Ja sam se tog aksioma pridržavala i kada je bio rat, i bombardovanje, jer sam uveravala sebe i druge da su to sve spoljne okolnosti. Tada sam zaključila i nešto o ponašanju ljudi u situacijama koje nisu normalne: ko je dobar, još je bolji, ko je rđav, još je gori. Tako doživljavam i vreme korone. Kao nenormalno vreme u kome se trudim da budem što normalnija. I to polako jenjava. A sada se svet pita da li je ovo zaista prošlo ili nije? Da li će se svet promeniti i hoće li mnoge stvari biti sasvim drugačije od onoga kako je bilo? Sve je nekako neizvesno i sve je pod znakom pitanja. Znam da su ljudi istraumirani, da im nije lagodno. Gledam poluprazne autobuse i shvatam kako se ljudi plaše da se susretnu sa ljudima. I to je jedna od najtežih posledica onoga što nam se dogodilo: strah čoveka da se susretne sa drugim čovekom. Ne znam šta će biti sutra i nije mi smisleno da se time bavim. Ali mogu da regulišem svoju reakciju na ono što me snađe kao i svakog drugog čoveka, i mogu time da se bavim. To je za mene smisleno bavljenje, bavljenje sobom zarad svog unutrašnjeg mira. Ako ostvarujemo taj mir, manje je važno šta se događa spolja. Nije čovekov cilj da kupi još jedan televizor, niti da ima televizor u svakoj sobi. Ja sam davno odlučila da ne trošim uzalud svoje godine na gluposti, neću da proćerdam vreme za koje ne znam koliko ga još imam. Sve ovo što govorim, pišem, nije nikakav recept za sreću, to je samo moj način da se izborim sa nedaćama koje ne možeš da kontrolišeš. Možda je meni lakše da se tako ponašam jer sam celog života okrenuta onome što radim, svom pisanju. Ali, nemaju svi ljudi iste okolnosti, ni istu snagu, ne mogu svi da se bore sa onim što im se događa. Nemaju svi ljudi ni materijalnu moć da bi se osećali sigurnije. Nisu svi ljudi imali dovoljno novca da kupuju masku i rukavice za jednokratnu upotrebu. I ne možemo od svih ljudi tražiti da ostanu mirni. Nije lako biti tako bespomoćan kako smo bili u tim danima jake pandemije. Ne znam da li je bila olakšavajuća okolnost, ili samo razlog za još veći strah, činjenica da je to bila jednakost celog ljudskog roda u nesreći, u nevolji. Koliko god je teško praviti razliku među nama ko je više, a ko manje pogođen ovom pošasti, mene je duboko pogodila sudbina onih umetnika čije stvaralaštvo ne može da opstane bez publike, bez institucije kulture. Najveći deo života sam provela radeći u pozorištu i sada vidim da ono nikada nije bilo u tako teškoj situaciji kao danas. Kada se pojavio film, mnogi su mislili da je to udar na pozorište, ali videli smo da je ono uspešno preživelo. Sada se zaista bojim za budućnost pozorišta, jer ovo što se dogodilo direktno ugrožava opstanak pozorišta, ali i svih sinkretičkih umetnosti ovde i u svetu. Gledati pozorišnu predstavu onlajn to je samo dobijanje informacije o tom umetničkom delu i ništa drugo. I ništa više. Nema predstave bez glumca na sceni koga gledate uživo i čujete, nema predstave bez publike na koju se taj glumac oslanja jednako kao na tekst koji izgovara. Svi ljudi koji se bave umetnošću, naročito slobodni, samostalni umetnici, svi su oni danas u veoma teškoj situaciji. Sve je stalo, nema projekata i elementarno je pitanje kako preživeti. Ostaje samo pomoć države, ali to znači da država ima visoku svest o tome šta znači kultura za identitet zemlje i kako treba sačuvati umetnike. U našem društvu se razaraju ili su razoreni svi sistemi kakvi su postojali u socijalističkom društvu, a nije napravljen drugi sistem koji će zameniti onaj prethodni. I otuda nejasni statusi umetnika u pojedinim oblastima kulture, otuda tako drastična presuda tržišta kad je o kulturi reč. A danas, očigledno, za kulturu nema tržišta. S druge strane, postoji neoboriva istina da talentovan čovek mora da stvara. On će proburgijati da uradi to što je naumio i osmislio u svojoj glavi, naći će načina kao što voda izbije iz kamena. Tako sam i ja uverena da će se nešto desiti, da će nešto novo nastati. Ima kod Josifa Brodskog, u njegovim esejima Udovoljiti senci, kada govori o stradanju Mandeljštama, Cvetajeve i drugih ruskih pisaca, jedna istinita tvrdnja: ali oni bi svi bili talentovani i da nisu stradali! Nije bilo potrebno da ih Staljin pobije da bi se govorilo o njihovom talentu i njihovoj veličini. Sve bi oni to bili i bez gulaga i bez Staljinovih čistki . „Talenat u osnovi ne zavisi od istorije“, kaže Brodski. Talenat je neuništiv i on postoji na svakom delu Zemljine kugle. Mi imamo sjajne mlade ljude u svim oblastima umetnosti koji su veoma daroviti, koji stvaraju i kad im ništa ne ide naruku. Ali, mnogo pate i mnogo se muče. Oni sada žive u pretećoj mračnoj stvarnosti i samo se uzdam da će imati snage da je menjaju. Ne znam kako, ali ja verujem da je talenat apsolutno neuništiv. Čovek ima potrebu za lepotom, za istinom, za vrednostima, i kultura zadovoljava tu potrebu. Čovek će zahtevati kulturu i stvaraće je, a neće pristati ni na kakav surogat da mu se podmeće. Umetnost i lepota su nezamenjivi. Pričala mi je prijateljica kako su tokom rata u Sarajevu pravili pozorište i šta su sve činili da bi život pod bombama imao privid normalnosti i da bi mu udahnuli smisao i lepotu. Ja verujem da se ljudsko biće neće odreći istine, lepote, dobrote, umetnosti… Može da opadne opšti nivo kulture i obrazovanja, kao što svakodnevno gledamo svojim očima, mogu da caruju neznanje, razne manipulacije i budalaštine, ali jedan stih može da ima veću moć. Jedan stih vrhunske poezije, jedna pouka iz vrhunske književnosti može da te izleči od straha. Meni se čini da ljudski rod tako opstaje. Mi danas preživljavamo jednakost u stradanju. I prvi put smo u naletu korone osetili da smo mi i svet isto. Do sada smo uvek prebacivali sebi da smo ovakvi ili onakvi, isticali smo vrline drugih koje bismo uzdizali nad našim manama. Mi kao mali smo naročito skloni tome da veličamo velike narode. Sada su svi u čudu šta ih je snašlo od istog neprijatelja, i veliki i mali, i razvijeni i nerazvijeni, i bogati i siromašni, i civilizovani i primitivni, ako je ovo poslednje uopšte tačna podela. Danas su isti žuti i beli, crni i crveni, svi smo samo ljudska bića koja pate i stradaju, i svima nam je teško. Ali, za sve je ovo trenutak da razmisle. Da razmislimo. Ako si trčao kroz život, ako si stalno nešto grabio, ako se nikada nisi osvrnuo na sebe, sad možeš. Sada te je priterala situacija, sad uloži napor. Imaš priliku da počneš da se odnosiš prema sebi sa više pažnje, poštovanja i ljubavi. Prema sebi i prema drugome. Taj neznatni trud neće sigurno biti uzaludan, proizvešće smisao, naći ćeš boga u svom srcu.