Arhiva

Piroman u kampanji

VLADAN MARJANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Da u Sjedinjenim Državama, suprotno onome što Ustav i zakoni propisuju, u realnosti paralelno egzistiraju dva krivičnopravna sistema - jedan za belce a drugi za Afroamerikance i ostale tamnije puti - nije neka novost, ponajmanje u današnje vreme. Ali dva skorašnja video-snimka iz Kenoše, grada u saveznoj državi Viskonsin, tu tezu potvrđuju na tako dramatičan način da je teško ne biti iznova zgranut kontrastom u postupanju snaga reda. Na prvom snimku vidi se kako, posle prepirke i odgurkivanja s policijskom patrolom, 29-godišnji Afroamerikanac DŽejkob Blejk otvara vrata svog automobila - u kome su bila njegova deca - i naizgled poseže za nečim (posle će se ispostaviti da je na podu vozila pronađen nož, ali je još nejasno da li je imao nameru da ga upotrebi, ili je pošao po nešto drugo); njemu najbliži beli policajac tada mu, s razdaljine ne veće od pola metra i drugom rukom povlačeći ga za majicu, u leđa ispaljuje sedam hitaca. Blejk je nekim čudom preživeo, ali će ostati nepokretan od struka naniže - što nije sprečilo policiju da ga u bolnici lisicama veže za krevet, da bi mu ih skinula tek posle protesta njegove porodice i advokata. Kao i snimak iz maja, na kome je zabeleženo kako je Afroamerikanca DŽordža Flojda beli policajac u Mineapolisu usmrtio skoro devet minuta mu držeći koleno na vratu - što je potom pokrenulo masovne proteste protiv sistemskog rasizma i policijskog nasilja u SAD i drugim zemljama - i ovaj iz Kenoše brzo je postao viralan, makar i nije izazvao sličnu erupciju nezadovoljstva. Ali je zato u kombinaciji s drugim video-zapisom, nastalim u istom gradu tri dana kasnije, još jednom do kraja ogolio dvostruke standarde u američkom društvu. Na tom drugom snimku se vidi mladi belac, 17-godišnji Kajl Ritenhaus, koji iz poluautomatske puške puca i ubija dvojicu a ranjava jednog učesnika protesta koji su Kenošu zahvatili nakon što je Blejk izrešetan. Zaluđenik za sve što ima veze s policijom i pristalica Donalda Trampa, Ritenhaus se odazvao pozivu lokalne desničarske milicije i, zajedno s drugim naoružanim civilima, patrolirao ulicama s ciljem sprečavanja pohara i drugih nasrtaja na privatno vlasništvo nakon što su se protesti izvrgli u nerede. Za razliku od ostalih, međutim, on se nije zadovoljio time da s oružjem nagotovs samo paradira. Kada je svoj krvavi pir završio, ruku podignutih uvis, dok mu je puška landarala na boku, krenuo je u susret policijskim oklopnim vozilima; ali policajci na njega nisu obratili nikakvu pažnju. Biće uhapšen tek naknadno, kod kuće. Daleko od toga da, kao sav normalan svet, bude zgrožen ovim besmislenim zločinom, jedan deo američke javnosti - onaj čiji se pogled na svet najvećim delom poklapa s Trampovim - Ritenhausa, međutim, ne vidi kao ono što jeste, zabludeli balavac koji je poverovao da ima pravo da ljude lovi kao zečeve; već kao patriotu koji je, zajedno s drugima poput njega, na sebe preuzeo ulogu čuvara reda i zakona u situaciji kad, iz te perspektive posmatrano, lokalne i državne vlasti Viskonsina tu obavezu ne ispunjavaju. A neredi u Kenoši (gde se u vreme odlaska ovog teksta u štampu očekivala Trampova poseta), kao i oni u Portlandu, koji traju već više od tri meseca (tamo je, u uličnim sukobima s demonstrantima, ubijen jedan pripadnik desničarske milicije), poslednjih sedmica tom trampovskom svetonazoru - s njim i izgledima samog Trampa za reizbor - daju novi zamah, upravo kada se mnogima počelo da čini kako je u novembru poraz aktuelnog predsednika neizbežan. I to je tragična ironija trenutne situacije u SAD. Narasle tenzije i nikad veće političke podele u zemlji, haos i pometnja u institucijama, na ulicama i (kao što i potonji primer iz Kenoše pokazuje) u glavama, nisu nužno uvek direktne posledice Trampovih postupaka i izjava, njegovog raspirivanja straha i mržnje - mada jednim velikim delom jesu i to. Ali Tramp je pre svega onaj koji je to već prisutno, pritajeno zlo prvo razobručio, a onda, nastupajući s pozicije šefa države, krenuo da mu daje privid legitimiteta. I nakon što je u protekle nepune četiri godine služio kao generator haosa, taj haos sada, u idealnom trenutku, na par meseci pred izbore, radi za njega. Za nerede na ulicama američkih gradova, galame predsednik i njegovi lakeji, krivi su DŽo Bajden i Kamala Haris, guverneri i gradonačelnici iz redova Demokratske stranke, „radikalna levica“, Antifa - ko god se uklapa u Trampovu apokaliptičnu viziju; i ta neodgovorna, opasna retorika, u kombinaciji s prizorima američkih ulica u plamenu, daje rezultate tamo gde je to bitno. Već danas su Trampovi izgledi za reizbor kudikamo veći nego pre mesec dana. NJegova biračka baza je, kao i pre četiri godine, visoko motivisana, a njegovo pozicioniranje kao kandidata „reda i zakona“ daje mu izglede da na svoju stranu privuče deo još neopredeljenih birača, zabrinutih za ličnu i javnu bezbednost. Trampova spremnost da dovede u pitanje legitimnost izbora u slučaju da na njima bude poražen - nečuveno za Ameriku - ne nailazi na osudu kakvu zaslužuje. Sistematska opstrukcija organizovanja glasanja putem pošte, opravdanog u situaciji kad se u zemlji još masovno umire od virusa korona, te razni vidovi odvraćanja birača od izlaska na glasanje (u čemu republikanci imaju ogromno iskustvo) takođe mu uvećavaju izglede, prosto jer smanjuju rezervoar glasova za demokrate; koji, opet, za mnoge od onih koji se inače užasavaju Trampa ne mogu da budu sigurni da će na kraju i izaći na glasačka mesta. U takvim okolnostima, kad sa stanovišta Trampovih interesa zaista važi ono što gore - to bolje, svaki politički gest protesta protiv nepravde, i protiv njega lično, biva maliciozno interpretiran, kako bi se iskoristio kao oruđe protiv onih koji su taj gest napravili. Na takav tretman naišao je i revolt američkih sportista, iniciran prošlonedeljnim odbijanjem košarkaša Milvoki baksa - NBA tima iz najvećeg grada u Viskonsinu, na šezdesetak kilometara od Kenoše; Milvoki je, u ovom kontekstu to je važno pomenuti, na zlom glasu kao mesto u kome i dan-danas faktički postoji rasna segregacija - da odigraju narednu utakmicu u okviru plej-ofa; to je bio primer koji su potom sledile ne samo njihove kolege iz drugih timova u završnici NBA šampionata, nego i klubovi u drugim sportovima čija sezona je u toku. Samo je u NBA, međutim, u pitanje bio doveden čitav nastavak takmičenja, a s njim i finansijski interesi vlasnika klubova, nosilaca prava televizijskih prenosa, oglašivača i svih drugih koji na košarci zarađuju veliki novac. U jednom trenutku su igrači - skoro 80 odsto njih u NBA su Afroamerikanci - bili toliko rešeni da ne nastave s plej-ofom da je bilo potrebno angažovanje takvih neprikosnovenih autoriteta kakvi su bivši predsednik Barak Obama i najbolji košarkaš svih vremena, legendarni Majkl DŽordan, kako bi se timovi ubedili da se vrate na parket. Ali ne pre što su s vlasnicima klubova postigli dogovor kojim su ih, pored drugih mera za promovisanje građanskog aktivizma, obavezali i na to da dvorane u kojima njihovi timovi nastupaju stave na raspolaganje za organizovanje glasanja, kako bi što veći broj ljudi, posebno onih iz neprivilegovanih slojeva društva, bio u prilici da bezbedno, bez straha da će se inficirati, iskoristi svoje građansko pravo. Naravno da je zbog protesta košarkaša Tramp - ne prvi put - svoj jed izlio i na NBA, predviđajući joj skoru propast; i naravno da ima i drugih koji ne veruju u politički aktivizam ušuškanih milionera, makar ti milioneri iz dana u dan prolivali tone znoja da bi opravdali novac koji zarađuju. Ali u tesnom nadmetanju koje predstoji na jesen svaki pojedinačni glas će biti bitan, i ukoliko Tramp bude poražen, biće to, jednim malim delom, zasluga i tih momaka. Taj osećaj možda neće moći da se uporedi s euforijom trijumfa trojkom u poslednjoj sekundi sedme utakmice finala plej-ofa; ali svakako nešto vredi.