Arhiva

Odlazak stožera slobodne misli

DRAGAN JOVIĆEVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Igrom slučaja upoznao sam ih istog dana. Sećam se te sparine poslednjih dana maja, sada davne devedeset osme, dok sam se, kao još student, premišljao pred neuglednim ulazom u prostorije tadašnjeg Danasa u Jagićevoj ulici na Vračaru, da li uopšte da ukoračim u svet novinarstva u godinama kada se taj poziv još ponegde smatrao dostojanstvenim, i u zemlji koja je bivala, i fizički i duhovno, sve manja i manja. I sećam se, najpre sam upoznao Gruju. Psovao je naglas jer je neka agencija, koja ga je citirala, pogrešno napisala njegovo prezime – Spasojević umesto Spasović. Podigao je glavu i pitao me drčno, kako je samo on to znao: „Šta ćeš ti u ovom poslu?“ Od adrenalina, ne sećam se šta sam odgovorio. A onda me je upoznao sa Duletom, kako ga je tom prilikom oslovio. U drugoj prostoriji, sedeo je čovek u odelu, miran, staložen, sa blagim osmehom. Tiho me je pitao – „Da li planiraš ovde da se zadržiš?“ Još manje se sećam da sam išta rekao... Dušan Mitrović i Grujica Spasović bili su dva lica jednog poziva i, što je važnije, jedne misije i ideje. Obojica su rođeni iste godine, 1950. Prvi u mestu nadomak Kraljeva, drugi u Beogradu. Nakon studija političkih nauka, započinju karijere u medijima, da bi im se životni putevi ukrstili u Borbi, zatim u Našoj Borbi i konačno u Danasu. Grujica je bio njegov prvi glavni i odgovorni urednik, sve do 2006. godine, kada prelazi na funkciju ambasadora Srbije u BiH, da bi se vratio u novine koje je osnovao. Dušan je bio direktor Danasa, takođe od prvih godina postojanja ovog lista, a često tokom svih mučnih godina činilo se da je postao i stožer od koga zavisi ne samo sudbina jednog nezavisnog lista, već i sudbina slobodne reči. Za sve nas koji smo radili tih godina u Danasu, novinarstvo je bilo više od pisanja i prenošenja informacija. Ono je bilo uporište slobode, šireg pogleda na svet, drugačijeg načina razmišljanja. Za taj specifičan osećaj, u mnogo čemu su doprineli upravo njih dvojica. Jer rad sa njima bio je svojevrstan izazov – s jedne strane, bilo je uzbudljivo pratiti impuls Grujice Spasovića i provokativno ulaziti u debate sa njim; s druge fascinantno je bilo gledati gotovo budističku smirenost Dušana Mitrovića i diviti se sposobnosti da svakoga posluša i posavetuje, te da svaku krizu prebrodi bez ijednog povišenog tona. I sada, kada se ovim tekstom opraštam od obojice, i dok mi slike tog našeg prvog susreta naviru, ne mogu da se oslobodim jedne jedinstvene misli. Zbog njih, i ja i mnogi od nas koji smo bili i ostali danasovci, poverovali smo u postojanje slobodnog novinarstva. Sada, njihovim odlaskom, ja, a siguran sam i mnogi od nas, sve manje verujemo da će ono opstati.