Republika i njeni neprijatelji

Upotrazi za tajnom američke demokratije tokom četvrte decenije 19. veka, francuski aristokrat Aleksis de Tokvil razmišljao je o važnoj ulozi koju je u američkom životu igrala religija. Izmakavši autoritetu pape, smatrao je on, američki hrišćani su se oslobodili svakog verskog autoriteta. Hrišćanstvo u Novom svetu, zaključio je, moglo bi se jedino opisati kao „demokratsko i republikansko“. Pod republikanskim, naravno, nije mislio na Republikansku partiju, već na republiku kao oblik državnog uređenja. A većina hrišćana na koje je naišao bili su protestanti. Američku republiku utemeljili su protestanti, i američke elite su dugo vremena najvećim delom bile protestantske. DŽon F. Kenedi je dosad jedini predsednik katoličke veroispovesti, i tokom predizborne kampanje morao je da javno obznani kako njegova osnovna lojalnost pripada Sjedinjenim Državama, a ne Rimu. Ali u vremenu proteklom otkako su protestanti 1776. osnovali američku republiku desilo se nešto nesvakidašnje. Petoro od trenutno osam sudija Vrhovnog suda su katolici, a uskoro bi moglo da ih bude šestoro (tekst je pisan pre nego što je Ejmi Koni Beret potvrđena za sudiju Vrhovnog suda). Jedini protestant u sudu, Nil Gorsač, odgajan je kao katolik. (Preostalo dvoje sudija su jevrejske vere.) Nensi Pelosi, predsedavajuća Predstavničkog doma u Kongresu, katolikinja je, kao što je katolik i ministar pravde Vilijam Bar. A katolik je i potencijalni novi predsednik, DŽo Bajden. Kako objasniti pojavu toliko katolika na najvišim državnim funkcijama? I šta taj fenomen označava? Najmanje što se može reći jeste da je s dominacijom bele anglosaksonske protestantske elite (WASP) gotovo. Katolici, prema kojima je dugo postojalo nepoverenje i koji su često bili isključivani iz učešća u javnom životu zbog navodne nekompatibilnosti njihove vere i liberalnih demokratskih principa, sada zauzimaju ključne pozicije. Tokvil, i sam katolik, nije smatrao da je katoličanstvo nespojivo s demokratijom, posebno onom u SAD. Upravo suprotno, smatrao je, katolici su naklonjeniji egalitarnom ustrojstvu od protestanata, koji individualnu slobodu vrednuju više od društvene jednakosti. Verovao je da su katolici Novog sveta, poreklom često iz siromašnih imigrantskih porodica, u savršenom saglasju s američkim demokratskim idealima. Zapravo, katolici su međusobno podeljeni koliko i protestanti. Ima levičarski nastrojenih katolika, desničarskih katolika, i svega što spada između ta dva pola. Pobožnom Bajdenu, koji ni na koji način nije radikalan, crkva je prošle godine uskratila pričešće zbog toga što podržava pravo žena na abortus. U slučaju mnogih katolika, uključujući tu i značajan broj Latinosa, njihovo gorljivo protivljenje pravu na abortus glavni je razlog zbog koga podržavaju Donalda Trampa. Bajden i Pelosi su katolički liberali na način na koji je to bio Kenedi. A takva je i Sonja Sotomajor, jedna od sutkinja Vrhovnog suda. Ali nekoliko drugih sudija tog suda, kao i ministar pravde, te Stiv Benon, jedan od Trampovih ideologa s početka mandata, pripadaju potpuno drugačijoj struji katoličanstva, koja je često u konfliktu s trenutnim poglavarom Katoličke crkve, papom Franjom. Štaviše, kako je u NJujork tajmsu nedavno konstatovala komentatorka tog lista Elizabet Brunig, „katolička desnica se više ne može prepoznati kao katolička. NJena politika je sada manje ili više identična s onom koju zastupaju drugi pripadnici desničarske hrišćanske koalicije“. Ovo je delimično tačno. Desničarski nastrojeni katolici su našli zajednički jezik s evangelističkim protestantima, koji na Trampa gledaju kao na nesvetog spasioca koji će ukinuti pravo na abortus i ukloniti brojne duge prepreke koje sada stoje između crkve i države. Ali tvrdnja da se pripadnici te struje više ne mogu prepoznati kao katolici je problematična. Tačka okupljanja reakcionarnih katolika i protestanskih neprijatelja sekularne države pronađena je još pre više od dva stoleća. Još otkako je Francuska revolucija srušila autoritet Katoličke crkve, a zajedno s njim i apsolutnu monarhiju, katolički reakcionari, uključujući i antiprosvetiteljski nastrojene filozofe poput Žozefa de Mestra (1753-1821), žudili su za obnovom centralne pozicije crkve u političkom životu. Isto tako, protestantski protivnici Tomasa DŽefersona nazivali su ga „nevernikom“ i „antihrišćaninom“ zbog toga što je veru ograničio na privatnu sferu. Ovaj izazov je sada ponovo izašao na površinu, uključujući tu i situaciju oko Vrhovnog suda, čije su konzervativne sudije često neprijateljski nastrojene prema sekularnim grupama, kao da su u pitanju varvarski neprijatelji rešeni da unište Ameriku. Bar čak ide toliko daleko da drži govore u kojima pominje „bezbožničke ideje“ koje prete očuvanju „judeo-hrišćanskih“ vrednosti u državnim školama i drugim sekularnim institucijama. Potpredsednik SAD Majk Pens, novorođeni evangelista koji je odgajan kao katolik, izjavio je svojevremeno da je „hrišćanin, konzervativac, republikanac - tim redosledom“. A Trampova kandidatkinja za popunu Vrhovnog suda, Ejmi Koni Baret, pripadnica je People of Praise, grupacije „harizmatičnih katolika“ koji katoličku veru spajaju s pentakostalnom verskom praksom, poput govora u šiframa i direktne komunikacije s Bogom. Koni Baretova kaže kako vera neće uticati na njeno obavljanje sudske dužnosti kad se bude odlučivalo o pitanjima ustavnog karaktera. Ali je isto tako studentima prava katoličkog Univerziteta Notr Dam poručila da „imaju na umu da njihova osnovna svrha u životu nije da budu pravnici, već da spoznaju Boga, vole ga i služe mu“. Poznato je i da podržava stavove po kojima je pravo na abortus, zaštićeno odlukom Vrhovnog suda u slučaju Ro protiv Vejda 1973, pakleni greh; te da je stavila potpis na peticiju u kojoj se ta odluka naziva „varvarskim nasleđem“ i zahteva njeno povlačenje. Problem, dakle, nije u katolicizmu kao takvom, jer on može biti mnogo toga. Problem je u tome da ljudi na najvišim državnim pozicijama pokušavaju da sruše barijere između crkve i države, koje su osnivači Amerike pažljivo postavili kako bi osigurali da državom vlada narod, a ne Bog. To što je osoba koja radi na rušenju tog zida podignutog između crkve i države neko poput Trampa, čoveka za koga nije poznato da ima bilo kakva verska uverenja i ko je naneo više štete moralnom poretku od bilo kog umišljenog sekularnog neprijatelja iz Barovih govora, trebalo bi da predstavlja kuriozitet. Čudni su putevi gospodnji. Ali danas je mnogo ljudi u SAD, bili oni katolici ili protestanti, uvereno kako je Bog Trampa s razlogom postavio u Belu kuću.