Arhiva

Srpski Mocart, ali iz Osla

DRAGAN JOVANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Išta sad? Putin nije došao u Beograd, a Sergej Lavrov otkazao dolazak zbog samoizolacije i ko će da nas brani, ko će, opet, da oslobađa Beograd od okupatora, možda, baš, opet 20. oktobra, kada nas u nekom novom ratu, opet, neko napadne? I da li je srpski šerif iz Jajinaca toliko naivan da misli da je nadmudrio i Putina i Trampa i Bajdena, kao da ova trojica ne mogu, bez ikoga, da se dogovore oko Kosova… Nego, iz Osla mi stiže dirljivo pismo u kome me Danka Stojanović moli da napišem nešto o njihovom sedmogodišnjem sinu Andreju. NJega norveški muzički stručnjaci već smatraju ovovekovnim Mocartom! A mali Andrej rođen je gluv, i, tek je u trećoj godini, posle operacije, počeo da čuje. Sada ne samo da svira klavir nego i komponuje! Kažu da „on shvata teoriju muzike, harmoniju, muzičke oblike i kontrapunkt kao odrasla osoba“?! Andrej, već, osvaja grdne nagrade u Norveškoj i Italiji, pa i u Beogradu, dakle, ne zovu ga, tek tako, „novi Mocart“, mada on više voli Betovena. I srdito kaže: „Ja nisam Mocart, ja se zovem Andrej Stojanović!“ Uzeo sam na sebe obavezu da srpskom Mocartu, pardon, Andreju, nađem sponzora u Srbiji. Ali od koga brale da se traže pare?! Ovde su čuli samo za kladionice! I, nešto se mislim da baš od kladioničara tražim pare za malog Mocarta iz Osla! Možda to može da upali, a da obe strane budu zadovoljne. A obratiću se i kabinetu šefa države, jer u predizbornoj kampanji je obećavao: „Sve za našu decu!“ Nego trebaće i meni sponzor za zbirku pesama Oblak u klompama i uzdao sam se, bogzna kako, u Vladimira Majakovskog, mada, čujem da je odavno sebi pucao u glavu, e sad da li zbog LJilje Brik ili Staljina, ko će ga znati! K. G. Jung, moj guru iz Švice, potpuno me podržava u pesničkom nadahnuću: „Pesme si počeo da pišeš u pravo vreme, u poznim godinama, kao Hajdeger. Pesništvo nije za mlade ljude! Seti se, Helderlin i Rilke su poludeli, a Vladimir Majakovski i tvoj Branko Miljković su se ubili! Jer pesnik, ako je pravi, on mora bar da poludi ako već nije spreman da digne ruku na sebe! I ne misliš, valjda, da je Homer Ilijadu pisao kao junoša?!“ Još se kupam na Mokranskom vrelu, a šta drugo da radim kada sam okrenuo leđa Beogradu?! A Stribor i Dora, moje zverčice, igraju se u pesku, i čujem ih kako me na psećem jeziku olajavaju: „Ovaj naš gazda mora da je poludeo kada se u vrelu kupa, evo, u oktobru.“ Nego ne dajem na to ni pet para, i plivajući u ledenoj vodi setim se da me moja Greta iz Zemuna odavno ubeđivala da sam „najveći pesnik na svetu“. Ona je jedina i imala uvida u moju zbirku pesama Oblak u klompama. I sada kada te pesme spremam za štampu, kada ih fircam, glancam, kada merim svaki stih, čak, svaku zapetu, vidim koliko je moja zemunska urednica bila u pravu. Ali, vidim i koliko je Greta iz Zemuna bila ljubomorna na Taru iz Niša, a koja uglavnom stanuje u Oblaku u klompama. Eto, zato sa Gretom ostadosmo samo „duboki prijatelji“, a ove jeseni i to „duboko prijateljstvo“ kao da se lagano gasi... Nego, i moja Crna brine za srpskog Mocarta iz Osla: „Lepo je od tebe što brineš za malog Andreja i što si spreman da se, zbog njega, lično obratiš šefu države. Ti se pak ne nadaj nikakvoj pomoći sa strane, a neku pesničku nagradu možeš da očekuješ na Sirijusu, tek kada dođe vreme. Jer ovde, na Zemlji, opasno je tebi davati bilo kakve nagrade!“