Biti političar u mojoj profesiji značilo bi biti parolaš

Potpisao je više od 300 scenografskih i kostimografskih rešenja za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave u negdašnjoj Jugoslaviji i u Evropi, dobio je sva najveća priznanja među kojima Sterijinu nagradu za životno delo, statuetu Joakim Vujić, kao priznanje za doprinos pozorištu, nagradu SANU iz Fonda Tabaković... Miodrag Tabački je bio nestašno dete koje se bavilo glumom, pevao je u horu, bio je izviđač, otkrivao je obale Begeja. Završio je arhitekturu i Akademiju primenjenih umetnosti, a roditeljima prosvetnim radnicima je zahvalan na vaspitanju koje su mu podarili – na samostalnosti da sa šest godina ode i sam se upiše u prvi razred. Retki su scenografi koji su dobijali priznanje na otvorenoj sceni. Podigne se zavesa, publika ugleda dekor, i pre nego glumac izgovori prvu repliku, prolomi se aplauz. Zbog toga, i ne samo zato, Miodrag Tabački je deo onog umetničkog bratstva koje daje meru jednom društvu. Svojim delom, svojim prisustvom, podiže vrednost i standarde u sredini u kojoj radi. NJegove izložbe skica koje radi za predstave, predstavljaju dragocen dokument koji se često može videti na izvanredno koncipiranim samostalnim izložbama ovog umetnika, rođenog u Kikindi, ali odraslog u Zrenjaninu. Mnogo je disciplina, sportskih i umetničkih, kojima se od detinjstva bavio. NJegovi roditelji bili su prosvetni radnici, svirali su violinu, a Mića je krenuo u muzičku školu na svoju želju i svirao je klavir. I pevao u horu. I plivao. Međutim, sklonost ka crtanju i slikanju bila je neprekinuta ljubav koja je najduže opstala. Prošle nedelje, tačnije 27. oktobra, u Galeriji Haos u Beogradu, u kojoj neumorna Borka Božović obeležava četvrt veka postojanja tog jedinstvenog galerijskog prostora, otvorena je izložba pozorišnih crteža Miodraga Tabačkog (73) koju prati i izbor video-prezentacije iz njegovog opusa. Posetioci će u narednih mesec dana moći da vide izbor njegovih crteža od samih početaka, ali nije reč samo o retrospektivi. Broj od više od 300 radova je besumnje impresivan. Da li ste mogli još? Da sam mogao i da je trebalo, sigurno bi mi pošlo za rukom. Najvećim uspehom smatram to što bih sve to radio i amaterski, da mi se nije pružila prilika da radim profesionalno. Ja sam veliki zaljubljenik svoje profesije i to je verovatno uticalo da ne osetim zamor tokom svih ovih decenija rada. Dok sam radio, veselio sam se i to je za mene uvek bila jedinstvena vrsta kreativnog odmora. Birali su vas svi veliki reditelji za svoje predstave. Da li ste nekada odbili neku predstavu jer niste hteli da radite sa nekim rediteljem? Nemam to iskustvo. Imao sam sreće da nisam imao problema sa rediteljima, i bilo bi mi teško da izdvajam one sa kojima sam lakše ili teže radio. Za scenografa je, kada se podigne zavesa, veoma važan efekat prve slike. Kako vi gledate na to? Efekat prve slike jeste veoma važan, ali od same dramaturgije komada zavisi kada će blesnuti vizuelna komponenta predstave. Nekada je možda bolje da blesne na kraju, a ne na početku. Imam pozitivna iskustva sa oba slučaja. Recimo, dobijao sam aplauz čim se digne zavesa, ali i tokom predstave na promenu dekora ili na kraju predstave kao zaključak. Vizuelnom komponentom se kaže mnogo onoga što se govori u samom tekstu, ona može, maltene kao crtani film, da ispriča ceo komad. Imate i bogatu međunarodnu karijeru. Poslednje što znam, radili ste Violinistu na krovu, veoma uspešan mjuzikl u Državnom muzičkom teatru u Sofiji prošle godine, u režiji Nebojše Bradića. Radili ste puno van Beograda i tokom devedesetih, kada nije bilo poželjno dolaziti iz Srbije. Kako vam je to polazilo za rukom? Tih devedesetih godina sam opstao kao profesionalac jer sam radio napolju. Recimo, od 1991. do 1995. godine nisam radio nijednu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, niti u bilo kom beogradskom pozorištu. Tokom tih godina sankcija i svega lošeg što nam se događalo, imao sam sreću da sam zadržao svoje pozicije koje sam ranije stekao, pa sam nastavio karijeru u Makedoniji, Sloveniji i drugde. Zahvaljujući srećnim okolnostima radio sam u Belgiji, Čehoslovačkoj, bio sam predavač u Engleskoj, na univerzitetu u Notingemu, i tako sam zadržao kontinuitet u svom umetničkom i pedagoškom radu. Koliko vas je politika doticala tokom godina vašeg rada? Nisam imao problema zbog politike, niti sam igde priman sa rezervom. Recimo, posle rata, nakon više od deset godina od poslednjeg gostovanja, ponovo sam radio u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, i nisam primetio da je iko imao išta da me pita povodom prošlosti. Isto je bilo i u Sarajevu gde sam bio pozvan odmah posle rata i radio nekoliko predstava. Nikada nisam imao nijednu drugu vrstu angažmana osim onu umetničku. I po tome sam se prepoznavao sa umetnicima na prostoru nekadašnje zemlje, ali i u Evropi, kao i u Americi. Tokom karijere niste imali potrebe za onim što se zvalo društveno-politički angažman? Svaki rad, na određen način, smatram i društveno-političkim radom. Već samim izborom svoje profesije jasno je koliko sam ja kao osoba politična ili ne. Biti političar u mojoj profesiji značilo bi biti parolaš. A to, bar za mene, u umetnosti ne važi. Jedna predstava koju ste radili 1995. godine, Bure baruta, svojevremeno je odigrala upravo veliku političku ulogu? Tako se desilo. Mislim da je to bila slučajnost, ukoliko uopšte slučajnosti postoje. Pre Bureta baruta, u Skoplju sam na samom početku devedesetih radio baletsku predstavu Pink Floyd Revisited koja je gostovala u Beogradu i Novom Sadu. U njoj sam baletske igrače obukao kao ratnike u šinjele od tila, a oni su, kao kučiće, vodili male tenkove na lancu. Bilo je to, početkom devedesetih, takođe neka najava, slutnja loših vremena. Da li uslovi za rad zavise isključivo od budžeta koji je predviđen za pojedinu predstavu? Nikada nisam imao rešenja koja su bila toliko skupocena da su dovodila u pitanje predviđeni budžet za predstavu. Uvek sam se snalazio, kao i većina mojih kolega, da uradim dekor ili kostim koji će delovati skupoceno, a da se koristi materijal koji je jeftin i da se slikanjem postigne dobar efekat. Naravno da je scenografija gabaritnija od kostima i po pravilu je skuplja, ali ima i obrnutih primera. Recimo, čuvena operska predstava Pepeljuga za koju sam radio dekor, ima dvorište kuće, brod koji se šetao po pozornici, kočiju sa konjem koja je šetala i letela... i sve je to bilo jeftinije od kostima Renata Balestre, koji su, doduše, bili sponzorisani. Postoji, međutim, drugi problem u ovoj priči, a to su pozorišne radionice. Pozorišni zanati su dosta kompleksni i oni se godinama uče. Međutim, u našim pozorištima već godinama je sve manje majstora i tek kada ode majstor u penziju, primi se novi šegrt. Pozorišni zanati su se izobičajili, jednostavno nestaju. Nekada su bile vrhunske radionice u ljubljanskoj Drami, u Hrvatskom narodnom kazalištu i u našem Narodnom pozorištu. Sada se sve osulo. Kada sam ja došao i JDP 1977. godine, to pozorište je imalo na plati sedam stolara. Sada ima jednog stolara. Beogradsko dramsko pozorište je ukinulo radionice. Čini se da poslednjih godina i predstave koje se rade zahtevaju sve manje dekora i sve manje raskošnih kostima? Sada imate sve više predstava za koje se kaže kako se tiču današnje situacije i današnjeg vremena, bez obzira na to u kom vremenu je nastao tekst. I ta deviza današnje vreme podrazumeva da se harači po seknd hend šopovima, što znači da je umetnost kostimografa svedena na minimum. Mene to pomalo plaši jer se na taj način gledaoci dovode u situaciju da treba da zamisle scenu a da im kostim ne saopštava ono što je njegova osnovna svrha. Kad ugledam u predstavi da kraljica u Hamletu izlazi na pozornicu sa tašnicom preko ruke, ostajem bez reči. Govorim o nemačkoj predstavi, jednako kao što mogu da govorim i o bilo čijoj predstavi, bez obzira na to odakle dolazi. Današnje vreme, zbog epidemije korone, jednostavno ne ide naruku pre svega pozorišnim umetnicima. Kako vi živite ovih meseci? Snalazim se, poštujem pravila i pokušavam da održim kontinuitet u radu. Mislim da nam to svima sleduje. Treba se navići na nelagodu da kad sednete u pozorište levo i desno od vas su pantljike preko praznih stolica. I na to se treba navići, kao što smo znali da sedimo jedni drugima na glavi. Dokle god ima nas, pozorišta će biti, i to pod onakvim uslovima pod kojim je moguće održavati ga. Ovih dana je aktuelna priča o velikoj promeni u SANU kojom je omogućeno da i drugi umetnici, osim slikara, vajara i kompozitora, mogu da budu kandidati za članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Kako komentarišete ovu značajnu novinu? Ja to razumem i odobravam. Mislim da u svakom smislu mogu da budu jednako rangirani i vrednovani slikari, grafičari i scenografi. Morao bih nešto da kažem tome u prilog. Recimo, ako slikar naslika enterijer svog ateljea, to je umetničko delo. Ako naslika enterijer zamišljenog prostora, to je takođe umetničko delo. Ako scenograf naslika jedan enterijer nekog dramskog lika, to je jednako umetničko delo i ne vidim da između njih ima razlike. Plus, ja kao neko ko nacrta taj enterijer, treba da učestvujem i u njegovom pravljenju. Jer, potrebno je napraviti i tehnički elaborat, što može samo da doprinese vrednosti jednog ovakvog posla, a nikako ne može da ga umanji. Verujem da bi se na sličan način mogli odbraniti i drugi umetnici koji su ovom promenom stekli pravo da budu predlagani.