Arhiva

Gasna igra prestola

PETRICA ĐAKOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Samo ako krivična prijava koju je Ministarstvo energetike podnelo protiv Srbijagasa i još nekoliko povezanih preduzeća, zbog toga što nisu izabrali organe upravljanja u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima, posluži da se u nekim sudskim postupcima ili mimo njih raspetlja klupko nezakonitih imenovanja i direktorovanja u javnim preduzećima i konačno počne primenjivati postojeći zakon, napadi Zorane Mihajlović na Dušana Bajatovića dobili bi neki smisao. U suprotnom, bila bi to samo još jedna smišljena medijska ujdurma obaranja ruku nove-stare ministarke i njenog „omiljenog direktora“, bez značaja za buduće poslovanje preduzeća koja su formirana da deluju u opštem interesu. Jer, podnoseći ovu prijavu protiv pomenutih preduzeća i njihovih direktora čiji je potpis, kako to kaže Zorana Mihajlović, upitan na dokumentima preduzeća, jer nisu izabrani u skladu sa zakonskom procedurom, njen pravni tim trebalo bi da zna da niti su ova preduzeća, niti njihovi direktori, jedini koje je trebalo obuhvatiti pokrenutim postupkom, da bi joj se moglo odati priznanje za principijelnost. Reper za nelegalnog vršioca dužnosti na čelu jednog javnog preduzeća je Zoran Drobnjak, v. d. direktora Puteva Srbije, firme koja je do pre nekoliko nedelja bila u bivšem resoru Zorane Mihajlović, a u istom pravnom statusu kao i Drobnjak nalazi se i Milorad Grčić, v. d. direktora najvažnijeg državnog sistema EPS-a, pa se Zorana Mihajlović nije setila da i protiv njih, o istom trošku, podnese krivične prijave. Jer i njihov potpis, kao i potpis većine direktora javnih preduzeća, na dokumentima koja verovatno svakodnevno parafiraju u preduzećima kojima protivzakonito rukovode, jednako je zakonski upitan kao i potpisi Bajatovića i njegovih direktora. Svi oni krše isti zakon, a razlikuju se samo po tome što ne krše baš svi iste članove pomenutog propisa. I za njihovu smenu nije potrebno ništa drugo do politička volja da se počne primenjivati odavno važeći propis. Kako je NIN pisao u prethodnih nekoliko brojeva, neusklađenost propisa, a onda i poslovanja preduzeća čiji je osnivač ili država ili neko javno preduzeće sa tim zakonima, nije uopšte svojstvena samo Srbijagasu i njegovim zavisnim firmama, već gotovo svim javnim preduzećima u Srbiji, s tom razlikom što se u slučaju Transportgasa, čijeg direktora Stevana Dukića Mihajlovićeva danima optužuje za bahatost, ali i mnogo ozbiljnije stvari, to protivzakonito ponašanje izgleda očiglednije. Jer, dok su neka druga preduzeća menjajući svoje osnivačke akte, barem i načelno, napisala da to rade kako bi ih uskladila sa Zakonom o javnim preduzećima, a onda ga u praksi ne primenjuju, kod ovog preduzeća izostao je čak i taj formalni pokušaj usklađivanja. Možda zato što jednima upravlja najjača partija u državi i vlasti, a ovim drugim, na čiji se nelegalni potpis sada upire prstom, Dušan Bajatović. I takva pretpostavka, ako se uzme u obzir, ipak nešto govori o prirodi sukoba na relaciji Mihajlović-Bajatović, ali i mogućem pobedniku u ovoj najnovijoj igri prestola na energetskom tlu Srbije. Autonomija koju u svom poslovanju godinama ima Srbijagas, odnosno njegov direktor Dušan Bajatović, koga očigledno ne obavezuju ni zakoni ove zemlje, ali ni politika ove ili neke bivše vlade, dovodi do zaključka da Bajatovićev gazda ne sedi ni u Nemanjinoj 11, ni u Srbiji. I podupire tezu da je borba Zorane Mihajlović i Dušana Bajatovića, a ona datira još iz vremena njenog prvog ministrovanja resorom energetike, delom borba dva ljuta energetska rivala - Rusije od čijeg gasa Srbija trenutno zavisi i sa kojom je ona bivša vlast predvođena Borisom Tadićem potpisala energetski sporazum, i Amerike koja sve to vreme ne gleda blagonaklono na našu energetsku zavisnost od Moskve, i pokušava, a to nije izbegnuto ni sporazumom u Vašingtonu ovog septembra, da Srbiju nagovori na diversifikaciju izvora snabdevanja gasom. Drugim rečima, da osim ruski, kupuje i još nečiji gas, mada ta kupovina u praksi izgleda posve drugačije i mnogo skuplje nego kupovina bilo čega drugog. I dok se na Bajatovića gleda kao na ruskog čoveka kome aktuelna ministarka ne može ništa, barem je tako izgledalo, sem da medijskom ujdurmom kompenzuje frustraciju zbog ove činjenice, dotle ona u javnosti važi za nekoga ko je „američki igrač“ i nekoga ko je 2012. po dolasku SNS-a na vlast pokušao da, takoreći, sruši potpisani energetski sporazum sa Rusima. Ostaće upamćeno kako je Zorana Mihajlović pokušala da na predsedničkom nivou Nikolić-Putin, barem promeni neke, za nju sporne, odredbe ovog sporazuma, a da je to bilo smešno i naivno, priznala je i pre neki dan gostujući u jutarnjem programu jedne televizijske stanice. Ipak, na pitanja NIN-a o njenom sukobu sa Dušanom Bajatovićem, o konkretnim zamerkama na rad Srbijagasa, ali i neprincipijelnosti koju je pokazala kada je u pitanju primena Zakona o javnim preduzećima, Zorana Mihajlović nije bila spremna da odgovori. Isto je i sa Dušanom Bajatovićem i Stevanom Dukićem, koji je, prema navodima njegovog kabineta, na godišnjem odmoru i očigledno ne haje ni za medije, baš kao ni za aktuelnu ministarku. Pojedini izvori NIN-a, iz svog iskustva u saradnji sa Zoranom Mihajlović, reći će kako je ovo najnovije prozivanje Bajatovića njen pokušaj da sebe istakne kao najvažniju kariku kada je u pitanju energetika, ali ne sumnjaju ni u iskrenost ministarke kada kaže da želi da sredi situaciju u preduzećima koja su u njenom resoru. Ipak, malo je onih koji veruju da ona zaista ima tu moć, odnosno skloni su pre da poveruju u teoriju da je svesna nemoći kada je u pitanju položaj direktora Srbijagasa, pa ako već zna da ne može da ga smeni, onda barem medijskom ujdurmom pokušava da stvori pritisak na Bajatovića da ograniči svoju bahatost, a da istovremeno u javnosti ostavi utisak da je ipak njena poslednja. Optužbe koje je na njegov račun, ali i na račun njegovih saradnika iznela prethodnih nedelja nisu bezazlene i u nekom uređenom sistemu zahtevale bi i smenu i sudsku odgovornost. Podsećanja radi, osim za bahatost i u Dukićevom slučaju poslušnost, Bajatovića je optužila za kašnjenje u izgradnji našeg dela Turskog toka, ali i za nejasne procedure i postupke, dok je Dukića, osim za nelegalan potpis, optužila i da prima u Gastransu (preduzeću koje je investitor Turskog toka i čiji vlasnik je mešovito rusko-srpsko preduzeće South stream Serbia osnovano u Švajcarskoj) apanažu od 5.000 evra, što je takođe protivno ne samo zakonu, nego i osnivačkom aktu Transportgasa čiji je direktor. I Bajatović i Dukić odavno su zreli da odu sa pozicija na kojima se trenutno nalaze, prvi zato što je direktorska pozicija nespojiva sa stranačkom, a i direktor Srbijagasa još pre nekoliko godina trebalo je da se izabere na javnom konkursu, a drugi zato što se kršenje zakona u njegovom slučaju može lako dokazati po više osnova. Ali to što ih ne smenjuje, nego ih i dalje samo medijski optužuje, govori u prilog tezi da Zorana Mihajlović tu moć ipak nema. I verovatno, ne samo zbog obećanja koje je predsednik Srbije i njen partijski šef Aleksandar Vučić dao koalicionom partneru Ivici Dačiću, a koji je ovaj obznanio pre nekoliko nedelja rekavši da se sa „Vučićem dogovorio da SPS pored Srbijagasa dobije i još jedno preduzeće“. To je, uostalom, nedavno i realizovano, imenovanjem Aleksandra Antića za v. d. direktora Koridora Srbije. Inače, do nedavne Zoranine optužbe da Srbijagas kasni sa izgradnjom Turskog toka kroz Srbiju, te da ne postoje jasne procedure i postupci, Bajatović nas je uz, prećutnu saglasnost vlasti, uveravao da sve teče po planu i da je Turski tok kroz našu zemlju završen. „Radovi na 400 kilometara gasovoda Turski tok kroz Srbiju su okončani, a još ostaje da Bugarska uradi svoj deo posla, ali tu postoje izvesni problemi“, izjavio je za RTS još krajem prošle godine. Kasnija upozorenja stručnjaka da situacija na terenu nije onakva kakvom je predstavljaju političari, da Turski tok nije gotov i da je njegova izgradnja od samog početka naopaka, jer Gastrans nije izabran u nekom javnom postupku, nego dogovorom, pa se ne zna precizno ni ko ga gradi, ni ko u njega koliko investira, prva vlada Ane Brnabić je ignorisala. Sa druge strane, statistika je računajući rast BDP-a za prethodnu godinu uvažila investiciju u Turski tok od 1,5 milijardi evra u 2019, što je doprinelo rastu građevinarstva za gotovo 40 odsto samo u jednom kvartalu i rastu BDP-a samo po tom osnovu od 1,8 odsto. Zorana Mihajlović je izbegla da u odgovorima NIN-u javnosti rasvetli dileme o tome ko tačno ulaže i gradi Turski tok, na koje procedure i postupke misli kada kaže da ih Bajatović nije sproveo valjano, ali i šta kani da uradi kada je u pitanju njegov dalji ostanak u Srbijagasu, a sa tim i poslovanje ovog javnog preduzeća. U međuvremenu, baš na dan kada ovaj broj NIN-a ide u štampu, predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić podsetio je poslanike da je Vlada 20. novembra iz skupštinske procedure povukla jedan od dva prvobitno poslata predloga zakona kojima država namerava da bude garant upravo Srbijagasu za nova zaduženja. Vlada je, naime, najpre 6. novembra uputila poslanicima Predlog zakona o davanju državne garancije u korist Poštanske štedionice, Vojvođanske i OTP banke po zaduženju Srbijagasa a na osnovu ugovora o kreditu za izgradnju gasovoda na teritoriji Srbije od granice sa Bugarskom do granice sa Mađarskom u iznosu od 70 miliona evra, da bi onda sedam dana kasnije poslala gotovo identičan predlog. Ovoga puta je u pitanju 55 miliona evra za koje se Srbijagas zadužuje kod Komercijalne, OTP, Vojvođanske i Zberbanke, a čije vraćanje takođe garantuje Republika Srbija. NIN je pokušao da u Vladi sazna zbog čega se predomislila i da li će iz skupštinske procedure povući i drugi predlog, ali odgovor, zbog kratkog roka, za sada nismo dobili. Baš kao što ni do sada nije jasno zašto se uzimaju novi krediti za Turski tok ako se tvrdilo da je on izgrađen. I otkud poverenje vlade Ane Brnabić u Dušana Bajatovića ako ga već resorna ministarka optužuje za kašnjenje, samovolju, bahatost i nepoštovanje procedura, a njegove najbliže saradnike ili poslušnike, kako ona to kaže, i za nelegalno direktorovanje i silne apanaže koje primaju upravo u tom preduzeću koje gradi Turski tok, da mu novcem poreskih obveznika garantuju novo zaduživanje? Bliži li se, ovim najnovijim potezom Vlade, odnosno povlačenjem zakona iz procedure, kraj gasne igre prestola sa jasnim pobednikom ili se igra samo izmešta na neke manje vidljive terene od onih skupštinskih?