U mutnim vodama

I onom takozvanom običnom građaninu neke od zemalja članica Evropske unije - a kamoli ne toliko geografski, koliko mentalno i duhovno daleke (i sve dalje) Srbije - ne bi se moglo zameriti ukoliko ga savršeno ne zanima pitanje budućeg uređenja prava na ribolov u teritorijalnim vodama Velike Britanije nakon što s istekom ove godine bude okončan 11-mesečni prelazni period tokom koga je zemlja koja od 1. februara zvanično više nije član EU i dalje bila dužna da se pridržava članstvom propisanih obaveza. Udeo ribolova kako u evropskom, tako i u britanskom BDP-u, na kraju krajeva, zanemarljivo je mali; zar je to zaista toliko važno i komplikovano pitanje da bi od njega, uz par drugih još nerešenih, zavisilo uređenje budućih trgovinskih odnosa EU i Britanije i normalna cirkulacija ljudi, dobara i usluga; i nema li, konačno, u tim vodama dovoljno ribe da zadovolji svačije potrebe - mogao bi da upita taj poslovični građanin, iritiran time što mu se na ovo uopšte skreće pažnja. Je l’ pokazao možda neko toliku brigu i zbog toga što Mađarska nema more? Eh, kad bi stvari bile tako jednostavne... U realnosti, regulisanje prava na izlov u britanskim vodama (i pratećih kvota) postalo je, izgleda, najteže rešiva od preostalih spornih tačaka koje su u vreme nastanka ovog teksta i dalje stajale na putu postizanja nasušno važnog trgovinskog sporazuma, zbog čega su pregovori još jednom produženi iako je koliko prošle sedmice najavljivano da je 13. decembar krajnji rok da on bude utanačen. Ovaj problem se pritom očekivano pokazao idealnim za političku eksploataciju s obe strane Lamanša, u čemu takođe očekivano prednjače torijevski zagovornici „tvrdog Bregzita“, odnosno razlaza s Unijom bez trgovinskog sporazuma. Po dobro razrađenoj matrici, oni i borbu za zaštitu prava britanskih ribara (pre svega zapravo engleskih; Škoti su bili oprezniji, pa nisu kao Englezi svoje kvote naveliko prodavali stranim operaterima), kao i sve ostalo s Bregzitom u vezi, pompezno uzdižu na nivo istorijskih bitaka iz slavne prošlosti - koja se, koliko god je prizivali, neće vratiti. Štaviše, vlada premijera Borisa DŽonsona, koji neuverljivo ponavlja kako će biti apsolutno zadovoljan i ako sporazuma ne bude, naložila je čak da u slučaju propasti pregovora četiri broda britanske mornarice budu u pripravnosti kako bi od 1. januara otpočeli patroliranje s ciljem sprečavanja ribarskih brodova iz zemalja članica EU da obavljaju izlov u ekskluzivnoj ekonomskoj zoni Ujedinjenog Kraljevstva: Rule Britannia i tako to… E, to je već nešto što bi, ako dođe dotle, privuklo pažnju i onih kojima je beskrajna saga o Bregzitu već odavno postala zamorna. „Ne damo našu ribu“, doduše, možda nije dovoljno emotivno snažna poruka da bi poslužila kao novi mobilizatorski poklik poput onih koje su pristalice tvrdog Bregzita od referenduma o izlasku iz EU 2016. naovamo uspešno lansirale, pogotovo u situaciji kad bi, ako sporazuma ne bude, već za dve sedmice mogli da uslede haos na granicama i drugi teški poremećaji u trgovini - i u svakodnevnim životima miliona ljudi; ali je barem poruka koja ne zahteva dodatna objašnjenja. Nasuprot tome, dva preostala sporna pitanja - obezbeđivanja ravnopravnih tržišnih uslova kako britanski proizvođači i davaoci usluga vremenom ne bi stekli nefer prednost na tržištu EU, te uspostavljanja pravnih mehanizama za rešavanje budućih trgovinskih sporova - mnogo je teže sažeti u efektne slogane. No, izgleda da je upravo na tim planovima ostvaren napredak koji je oživeo nade da bi dogovor ipak mogao biti postignut do kraja godine. Glavni pregovarač EU Mišel Barnije obavestio je ambasadore zemalja članica da je DŽonson najzad prihvatio nužnost da britanski regulatorni standardi ostanu usklađeni s evropskim ako London želi da zadrži slobodan pristup najvećem zajedničkom tržištu na svetu (ta Barnijeova objava odmah je izazvala ljutnju druge strane, jer sugeriše da je DŽonson taj koji je popustio); a mehanizam za rešavanje spora odjednom se više i ne pominje - što valjda znači da je i tu nekako nađen zajednički jezik. Margine koje potencijalni dogovor dele od potpunog debakla su, međutim, i dalje minimalne. Do pre samo neki dan delovalo je kao da i jedna i druga strana polako dižu ruke; i dalje je sve moguće. Jeste u prirodi ovovekovne verzije EU da ključne dogovore postiže bukvalno u poslednji čas, ali ne kaže se bez razloga da za sve postoji prvi put.Kompromis oko budžeta i paketa za ekonomski oporavak EU Rašomon u Briselu Otu fon Bizmarku, koji je politiku definisao kao umetnost mogućeg, potonja istorija dosad je bezbroj puta dala za pravo; drugačije nije bilo ni prošle sedmice u Briselu, kada je unutar Evropske unije u poslednji čas postignut kompromis kojim je otklonjena poljsko-mađarska blokada usvajanja novog sedmogodišnjeg budžeta i zasebnog fonda za oporavak od posledica pandemije, u ukupnoj vrednosti od preko 1.800 milijardi evra. I kao svaki kompromis, i ovaj obema stranama u sporu daje priliku da ga interpretiraju kao vlastiti uspeh. Barem zasad, glasniji i naizgled uverljiviji u tvrdnjama da su odneli prevagu, ipak, mogu da budu Varšava i Budimpešta. NJihovom protivljenju tome da se dodela budžetskih sredstava uslovljava poštovanjem temeljnih principa vladavine prava (i same Unije) - što je bio i razlog zbog koga su blokirale usvajanje - izašlo se u susret utoliko što se od eventualne primene tog načela odustalo u najmanju ruku dok se o (ne)usklađenosti takvog uslovljavanja s zakonodavstvom EU ne izjasni Evropski sud pravde. A to bi, teoretski, moglo da potraje i godinu i po - dve; dakle, moguće sasvim dovoljno dugo da mađarskom premijeru Viktoru Orbanu ostavi vremena da, u neravnopravnim uslovima koji snažno favorizuju njegovu stranku Fides, odnese još jednu pobedu na parlamentarnim izborima koji se očekuju početkom 2022. Osim toga, smatraju kritičari briselske nagodbe, vezivanje insistiranja na poštovanju vladavine prava isključivo za pitanje dodele budžetskih sredstava faktički znači da mimo toga vlade u Poljskoj i Mađarskoj mogu neometano da nastave da rade ono što su i dosad radile, a što ih je i dovelo u konflikt s ostatkom EU. Ali kompromisom su zadovoljni i u zemljama koje su najviše insistirale na primeni novouspostavljenog mehanizma osmišljenog kako bi se obezbedilo poštovanje vladavine prava, kao i predstavnici briselskih institucija; to ukazuje da se stvari mogu sagledati i iz drugog ugla. Za početak, kažu oni koji trenutno rešenje smatraju prihvatljivim, politički dogovor - u čijem postizanju je, očekivano, ključnu ulogu imala nemačka kancelarka Angela Merkel - nije pravno obavezujući za tela EU. Osim toga, tekst nove regulative u oblasti poštovanja vladavine prava, koji su u novembru usaglasili Evropski parlament i Savet EU, ostao je netaknut, što ostavlja otvorena vrata Evropskoj komisiji za njeno aktiviranje - i kažnjavanje prekršilaca - odlukom kvalifikovane većine zemalja članica... Pod uslovom da Evropski sud pravde prethodno donese presudu koja će to omogućiti. Jasno je, onda, zašto je mađarska ministarka pravde Judit Varga požurila da ushićeno proglasi „trijumf“ Varšave i Budimpešte, uprkos tome što dve vlade nisu ostvarile krajnji cilj - da trajno izmene ili neutralizuju mehanizam kojim se buduće finansiranje vezuje za poštovanje vladavine prava. Rečeno je već: tako to s kompromisima biva.