Progon zdravog razuma

Od početka nije ličilo na dobro. Kad je ono predsednik Srbije Aleksandar Vučić u januaru ove godine obnarodovao kako će cenzus za parlamentarne izbore spustiti na tri odsto, zaličilo je na ciljani potez koji će opoziciju staviti pred sudbinsku dilemu. Na stranu to što je prekršio nepisano pravilo da se uslovi ne menjaju u izbornoj godini, ali kada je to još obrazložio rečima da je smanjenje izbornog cenzusa jedino rizično za Srpsku naprednu stranku koja će imati manje poslanika u Skupštini, manipulativni aspekt ovog nauma postao je više nego očigledan. Vučiću će u parlamentu biti potreban neko ko nema etiketu kooperativne opozicije, kako bi obesmislio ideju bojkota. Razume se da je u ovoj kalkulaciji računao s opozicijom u doziranim količinama. I ne može se poreći da ovaj manevar, ma koliko s moralnog aspekta bio problematičan, u početku nije dao rezultate. Opoziciji, odranije podeljenoj na bojkot deo i one koji su mislili da je ovaj koncept neučinkovit, desio se Sergej Trifunović koji se, nakon neustavnog uvođenja vanrednog stanja zbog pandemije, predomislio i odustao od bojkota i konačno uspeo da rasturi i ono malo antirežimske saglasnosti. Dalekosežno, ovaj Trifunovićev istup koji obiluje odsustvom bilo kakve političke logike baš u trenutku kada je opoziciji monolitnost trebala više nego ikad, označio je kraj svakog poverenja među Vučićevim oponentima. I to do tačke kada su i stranke okupljene u već počivšem Savezu za Srbiju, a koje su imale saglasnost za bojkot, krenule svaka sopstvenim putem. Znamo kako se završilo na izborima, a ako je za utehu opoziciji, ni Vučić nije dobio Skupštinu kakvu je naumio. Ali, ako je ovaj predizborni inženjering, ma koliko obilovao licemernim obzirom prema političkim protivnicima, u izbornoj godini donekle bio i objašnjiv, linija sukoba na kojoj je režim insistirao u narednim mesecima u hroničnom je nesporazumu sa elementarnom logikom. Ako hoćete, to je sudar i sa zdravim razumom. Zašto? Zato što su njegove koordinate iscrtane na sukobu sa sopstvenim građanima. Kada nas je ono Vučić proletos danima držao zatvorene, tobož zabrinut za zdravlje nacije, naročito za „bake i deke“, usput pokazujući koliko besprizorno i odvratno može da izgleda dramski prenaglašena kampanja koja računa sa strahom ljudi za sopstvene živote, a građani nakon par mučnih meseci nezadovoljstvo iskazali udaranjem u limeno posuđe, predsednik je odgovorio ljudima koje je okupio čist kriminal, huliganima koji svoje darvinističke interese artikulišu kroz navijački korpus. Ti i takvi, po Vučićevom nalogu su izveli bezobzirni desant na krovove zgrada koji je svoj krešendo imao u paljenju baklji. Interesantno je da se među njima našao i Vladimir Đukanović, poslanik SNS-a, Vučićev advokat i moralni žandarm srpskog društva. Ništa Đukanoviću nije smetala činjenica da je čitav „performans“ Vučić osmislio kako bi većinu građana držao kao taoce zamrznute strahom od građanskog sukoba, baš onako kako ih je besprizorno držao tokom vanrednog stanja, poručujući im da će groblja biti mala ukoliko ne pristanu na kućni pritvor. „Problem su oni koji su izlazili ispred svojih stanova, koji su kršili policijski čas i ta lica bi trebalo da odgovaraju, prekršajno, da dobiju novčane kazne. Pravne norme treba da važe za sve. A one koji su to uradili iz svog stana, iz mesta u kojem žive, mogu samo da molim da to ubuduće ne čine. Ako baš ne rukujete bakljom na pravi način, možete nekoga da ozledite“, poručio je predsednik, hoteći valjda da opravda Đukanovića koji je objasnio da je baklje palio na krovu svoje zgrade. Nije Vučić još čestito ni ugasio vatre koje je zapalio nad glavama građana, a povod za novu, još ozbiljniju konfrontaciju bio je sukob tada još aktuelnog poslanika i lidera Dveri Boška Obradovića i Marijana Rističevića na stepeništu parlamenta. Može biti da je Obradović u svom protestu protiv kršenja Ustava i naprednjačke uzurpacije institucija prenaglio, ali ono što je uradio predsednik države mnogo je opasnije. Slika građana koje razdvaja žandarmerija, pri čemu je onu višestruko brojniju organizovala vladajuća stranka, ram je u koji staje tragično podeljena država, a za takvo stanje odgovornost uvek snose oni koji imaju lopate da takvu rupu iskopaju. Vučić je potegao kontramiting kao najopasniji adut, očito zaboravljajući kako su u konačnici završili oni koji su zarad sopstvenog opstanka na vlasti dovodili na ivicu međusobnog sukoba sopstvene građane. Pri tome je očigledno računao i na svu moguću logistiku koja mu je bila na raspolaganju, ne shvatajući da su od ljudi sa logistikom opasniji samo oni koji nemaju šta da izgube. Ma koliko se činili malobrojnima. A da stvar bude još mučnija pobrinuo se nalogom Aleksandru Martinoviću i Sandri Božić da na Obradovićev štrajk glađu reaguju kontragladovanjem, uz zahtev ovog prvog da tužilaštvo reaguje protiv lidera Dveri, čija je krivica u samo par dana, od nanošenja teških telesnih povreda, bila prekvalifikovana u pokušaj ubistva Rističevića. I možda bi ovakvi zahtevi bili i u redu kada bismo saznali zašto se tužilaštvo nije oglasilo zbog svih afera koje su se množile godinama – od Savamale, preko helikoptera i Krušika do Jovanjice, ministarskih plagijata i 205.000 evra koje je Vulinu donela ženina tetka iz Kanade... Ili zašto je tužilaštvo prećutalo činjenicu da je vladajuća kamarila, uz otvoreno priznanje Vladimira Đukanovića, organizovala vatromet iznad glava sopstvenih građana. I tek što je za potrebe izbora - koji su okončani tako što je vlastohlepivi Vučić zagrizao više nego što može da proguta i dobio jednoumni parlament - pobeđena korona ponovo počela da uzima danak zahvaljujući orgijanju vlasti, predsednik je kao profesionalni proizvođač kriza naumio da još jednom, sada sa tek potvrđenom podrškom na izborima, zaključa građane i onaj ceh sopstvenih bahanalija svali na njihova leđa. Nije izašlo na dobro, ali je sve imalo predigru u izlasku studenata na ulice koje je već jednom, tokom vanrednog stanja, pokušao da izbaci iz studentskih domova. Još jedan ovakav gaf, miksovan s narastajućim besom građana, bio je previše rizičan. Vučićeva slabost bila je vidljiva golim okom, a poniženje zbog povučene odluke o zatvaranju studentskih domova morao je da proguta bivši ministar prosvete Mladen Šarčević. Ali, šta je to za njega, pa Vučić se osvedočeno u izboru saradnika rukovodi njihovom impregniranošću i spremnošću da bezuslovno snishode. Kako rekosmo, protest studenata bio je samo uvod u eskalaciju, takozvani sedmojulski ustanak. I da se razumemo, Vučićevo iživljavanje u pokušaju da još jednom čitavu državu stavi iza brave bio je samo povod da se na ulice izlije nagomilani bes, prouzrokovan partokratskim kriminalnim vođenjem države, nagomilanim aferama, nepotizmom, korucijom, lažima o broju preminulih tokom epidemije i naposletku, ako hoćete, udarom na zdrav razum. I koliko god demonstracije bile heterogene, bez jasno definisanih ciljeva, organizatora i plana kuda bi trebalo da se kreću i kako da završe, ostaće zabeleženo da su još jednom pokazale Vučićevu slabost. Sakriven iza policijske brutalnosti koja je u pojedinim trenucima nadilazila i ono što smo viđali devedesetih godina, predsednik nije imao nikakvu ideju kako bi iz svega što je sam zakuvao izašao. Uhvaćen u laži, u prevari, suočen sa činjenicom da mu se atmosfera nasilja koju je sam kreirao vraća kao bumerang, Vučić je posegao za jedinom alatkom koju razume – golom silom. I ma koliko mu se činilo da je iz svega izašao relativno neoprljen, ono batinanje čak i mirnih demonstranata moglo bi mu jednom na nos izaći. Uostalom, vredi razmisliti o činjenici da više nikada nije pomenuo zatvaranje, čak ni onda kada je objektivno bilo razloga za takvu odluku. Uprkos julskim gibanjima, Vučić je poruku građana, uljuljkan u izborne brojke, izgleda samo donekle razumeo. Teško da bi se drugačije moglo objasniti najpre četvoromesečno iživljavanje oko formiranja vlade i to u situaciji kada ima dvotrećinsku većinu. Mogli bismo to nazvati i sprdnjom s državom, njenim institucijama i onima koji su u junu izašli na režirane izbore. A kad smo već dobili nešto nalik jednopartijskom pluralizmu u kome svi duvaju u istu tikvu, onda se morao naći neko za kaštigovanje. Osim Dragana Đilasa, koji je tokom godine postao arhineprijatelj i na kome mladi naprednjački „revolveraši“ vežbaju brzinu i preciznost, uvereni da su to jedine stepenice ka stranačkom raju, na meti naprednjaka našli su se svi koji su prozborili makar ijednu kritičku reč. I nema tu biranja. Od uglednih glumaca, sudija, pisaca, novinara… Svakome ko bi se usudio da ospori Vučićevu kratkovidu viziju, zagarantovani su katran i perje. Pitajte, uostalom, profesora Atlagića koga je spopala Seka Sablić. Ili Martinovića koga spopadaju svi misleći ljudi redom… Ali, na kraju, izgleda da jednodimenzionalno mišljenje kod nas nije feler mišljenja već način preživljavanja. Otuda se, valjda, očekuje od svih nas da pomalo budemo Atlagić. I to dobrovoljno. Ili, u suprotnom, ima da nas nema.