Ono što je dobro za žene, dobro je i za društvo

Ženska platforma za razvoj Srbije, nastala kroz Palićki proces započet organizovanjem prve konferencije 2000, bavi se unapređenjem položaja žena. Ona načelo rodne i drugih vidova ravnopravnosti smatra nužnom komponentom razvitka svih sfera društva, te poboljšanja kvaliteta života građanki i građana. U tom cilju, ŽPRS analizira probleme u društvu, odgovore vlasti i institucija, i pokreće promene u oblastima vladavine prava i antidiskriminacije, političke participacije, bezbednosti i nasilja nad ženama, preduzetništva i zapošljavanja, obrazovanja i nauke, kulture i medija, poljoprivrede i održivog ruralnog razvoja, sindikalnog organizovanja žena, zdravlja i sporta, socijalne politike i ekonomije staranja, budžeta i upravljanja javnim politikama, kao i ženama u novim tehnologijama. Svrha Platforme je otvaranje stalnog dijaloga radi stvaranja decentralizovane države, okrenute služenju društvu i omogućavanju njegovog napretka. Takvu tvorevinu odlikuju delotvorni instrumenti u podeli vlasti, nezavisnosti sudstva i tužilaštva, pristupu pravdi uz dostupnost besplatne pravne pomoći, pravu na zdrav život i životnu sredinu, učešće građanki i građana u donošenju odluka, kao i odgovornost prema budućim generacijama. Konkretno, članovi i članice ŽPRS žele „da se ceni znanje, a unapređuje obrazovanje“, da „u romskim zajednicama bude rešena infrastruktura, a da Romkinja i Roma ima u lokalnim samoupravama i društvenom životu“, da se „kućni rad naplaćuje po zakonu, a svaki rad obavlja dostojanstveno“. Da selo postane dobro mesto za život. Da pozitivne promene ne ostanu na političkim obećanjima. Da rodno odgovorno budžetiranje postigne prave efekte... ŽPRS je ustanovila prioritete razvoja, od kojih je jedan i pristup EU. Takođe, iz perspektive rodne ravnopravnosti pristupa problemima i potrebama osoba sa invaliditetom, dece sa smetnjama u razvoju, socijalno ugroženih, starih, migranata, žitelja ruralnih naselja, nacionalnih i seksualnih manjina. ŽPRS preispituje uslove obrazovanja, političke participacije, nasilja i bezbednosti, tržišta i preduzetništva, pravedne i ravnomerne distribucije dobara, vlasništva nad razvojem i njegovim rezultatima, urušavanja već dostignutih prava.., kao i odgovorom države na krizu izazvanu koronom – uslovom svih uslova u aktuelnom vremenu. Obeležavajući 20-godišnjicu rada, osvedočenog kroz brojna istraživanja i izveštaje, konferencije i forume, učešće u procedurama donošenja i izmene zakona i Ustava i kontrole njihovog sprovođenja, Ženska platforma je upriličila oslikavanje murala na beogradskoj adresi Majke Jevrosime 19 b. Ovim je dala pečat konferenciji Feminizam. Pobuna. Promena, organizovanoj u novembru uz podršku Fondacije Friedrich Ebert, Agencije UN za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji, kao i Delegacije EU u Republici Srbiji, britanske i norveške ambasade. „Šest godina od potpisivanja dokumenta ŽPRS na Paliću (2014), umesto da slavimo ostvarenje ključnih zacrtanih ciljeva, mi se suočavamo sa sumornom slikom društva koje se kreće unazad i tone u blato nove autoritarnosti, samovlašća, toksične i opasne zloupotrebe političke moći“, Rečeno je na otvaranju ovogodišnje konferencije „Feminizam. Pobuna. Pobeda“. Nasilje nad ženama Iako društvo i država napreduju isključivo korelacijom svih navedenih faktora, jedna od najznačajnijih tema ŽPRS je nasilje nad ženama koje, u porodičnom kontekstu, često uključuje i decu. Prema podacima OEBS-a, 1,7 miliona žena u Srbiji doživelo je neki od oblika zlostavljanja, što utiče na atmosferu straha u ženskoj, ali i opštoj populaciji. Tome doprinose mizogine i seksističke poruke u medijima, kao i isključivanje žena iz odlučivanja, sa tržišta rada, iz imovine, novih tehnologija. Nasilje je prisutno u porodici, u partnerskim odnosima, na radnom mestu, u institucijama gde bi trebalo da žene ostvare socijalnu ili zdravstvenu zaštitu, uprkos nikad većim naporima da se ono suspregne, zavisnim i od procesa pristupanja EU. Međutim, usvajanje Zakona o suzbijanju i sprečavanju nasilja nad ženama (2016) i dopuna drugih zakonskih akata u skladu sa evropskim propisima, nisu dovoljni jer je nužna njihova implementacija, što neretko izostaje. Nedostaje i efikasno i transparentno sprovođenje opredeljenih politika, bolja obuka pripadnika MUP-a, kao i službenika tužilaštava i centara za socijalni rad - za rad sa žrtvama nasilja. Nacionalni SOS telefon nije dovoljno svrsishodan, dok za slične poluge ženskih organizacija manjka novca. Sudovi pribegavaju blagim kaznama uprkos promeni Krivičnog zakonika. Stoga građani i građanke kao faktor sigurnosti prepoznaju neposredno okruženje, a mnogo manje – institucije. Kako i ne bi, kad je Nacionalna strategija za suzbijanje i sprečavanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (2011-2015) istekla, dok ne postoje objedinjeni zakonski okviri za postizanje bezbednosti u drugim oblastima života. „Bezbednost je ugrožena svim ženama – aktivistkinjama, novinarkama, političarkama, naučnicama (...) - koje se usude da iskažu stav suprotan tradicionalnom ustrojstvu, preovlađujućem političkom narativu, ili bilo kom državnom funkcioneru pojedinačno“, kaže novinarka Tamara Skroza. Žene su žrtve tabloidnih kampanja, javnih difamacija i pokušaja diskreditacije, otvorenih pretnji, a u poslednje vreme, gotovo svakodnevno - tema su i skupštinskih zasedanja, naglašava Skroza. „Napadi na muškarce, iako podjednako česti, po pravilu ne podrazumevaju otkrivanje detalja iz privatnog života - oni se napadaju s pozicija finansijskog i društvenog statusa, ali skoro nikada u kontekstu nečeg što izlazi iz okvira javnog. Žene se obavezno kvalifikuju na osnovu bračnog statusa, stava o rađanju, u diskursu fizičkog izgleda i čak načina odevanja“, objašnjava ona. Žena se u slučaju napada svodi na svoju tradicionalno određenu ulogu, dok se atakuje na njen privatni život, karijeru, a posledično i posebno u manjim sredinama, i na njenu fizičku bezbednost. Urušena prava Premda Ustav zabranjuje da se dostignuti nivo prava smanjuje, u Srbiji se ovo dešava, pa su žene uživale veća socijalna i ekonomska prava u predtranzicionom periodu, prema opažanjima ŽPRS. Pomak nabolje u normativno-strateškom okviru je, istina, primetan, ali izostaje adekvatna primena zakona i iz njih proistekle usluge. Prepreke u ostvarivanju prava su različite, pa nezavisnost sudske vlasti ne garantuje ni Ustav, ni shodni amandmani, dok se ne poštuje i ne sankcioniše ustavna zabrana neposrednog vršenja vlasti od političkih stranaka, kao ni zabrana sukoba interesa. Ustavno izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice u realnosti pada u vodu usled nemogućnosti nasleđivanja porodične penzije u drugom slučaju. Diskriminisane su i mnoge žrtve porodičnog nasilja, jer pravo na materijalnu podršku u nekim lokalnim zajednicama imaju samo korisnice sigurnih kuća. Ne poštuje se ni slovo zakona o jednakim platama za ista radna mesta, zbog čega su žene u ekonomski lošijem položaju u odnosu na muškarce, kao i po vlasništvu nad nepokretnostima, vidljivijem u seoskim sredinama. Žiteljima ruralnih područja i manjih opština otežan je pristup pravdi zbog neusklađene mreže sudova. Jezičke barijere koče sprovođenje pravde na višim instancama, budući da se jezici nacionalnih manjina mogu koristiti samo u prvostepenom sudskom postupku. Službe besplatne pravne pomoći ne postoje u svim lokalnim zajednicama, dok udruženjima građana zakon više ne dozvoljava pružanje ove usluge. Službenicima lokalnih samouprava ostavljeno je diskreciono pravo odlučivanja o zahtevima za odobravanje besplatne pravne pomoći i široka mogućnost njihovog odbijanja. Dostizanje pravde ekonomski je ograničeno i visokim cenama sudskih taksa, advokatske usluge, naknade veštaka ili izvršitelja. Sličnim je opterećen i postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zdravstvene usluge ostaju nedostižne za veliki broj ljudi zbog zatvaranja domova zdravlja u manjim mestima ili neprilagođenog radnog vremena. Građanima/kama starijim od 65 godina uskraćeno je pravo na najveći broj preventivnih pregleda prema odredbama Pravilnika RFZO. Veliki broj žena sa sela nije zdravstveno osiguran ili su osigurane preko supruga. Nadoknade poput dečjih dodataka kasne, dok je pravo na penziju ugroženo Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija, upozorava Ženska platforma. Uticaj na tok procesa smanjivanja dostignutih prava, „mogao bi se lako postići kada bi zakonodavna i izvršna vlast prestale da sistematski urušavaju društvo kojim upravljaju“, ističe pravnica Sofija Mandić. „Kako je to u ovom trenutku teško zamisliti, i kako je proces urušavanja prava daleko odmakao, ostaju nam obraćanja Ustavnom sudu, pod obavezom da oglasi neustavnim svako umanjivanje dostignutih prava“, naglašava ona. „Međutim, Ustavni sud predugo ne radi svoj posao, postajući svojim (ne)reakcijama saučesnik u eroziji prava svih građana. Zbog toga se sve više čini da nam preostaje da se posvetimo pobuni, kao jedinom još dostupnom načinu odbrane naših prava od tiranije“, apostrofira Sofija Mandić. Politička participacija Politička participacija žena je jedina oblast od svih u fokusu ŽPRS, u kojoj je Srbija iznad proseka EU, ali isključivo po broju žena u parlamentu i po čelnoj poziciji žene u Narodnoj banci. Međutim, kvote političkog angažmana žena samo su prelazno rešenje, neophodno da dostignuti nivo prava ne bi opao, dok je cilj ŽPRS ravnopravno učešće u odlučivanju, jačanje institucija za rodnu ravnopravnost i ohrabrivanje dijaloga. „Promene u parlamentu dugujemo zakonskim promenama, ali i otvaranju teme rodne ravnopravnosti u svim delovima društva globalno, ali i u našoj zemlji“, kaže aktivistkinja Biljana Maletin. I ističe da ŽPRS aktuelnu „žensku vladu“ Srbije vidi kao populističku, s obzirom na to da ima jedan od najkraćih mandata i najmanje moći u odnosu na sve dosadašnje. „Primer Srbije, u kojoj imamo visoku političku participaciju žena čiji je stvarni položaj u društvu pogoršan, govori o tome da kvantitet ne prerasta u kvalitet, kao što se očekivalo“, dodaje Maletin. Pored broja žena na mestima odlučivanja potrebna je i pravna država, stvarna podela moći, građanska participacija i ozbiljno implementiranje mera za unapređenje ravnopravnosti, ona naglašava. Potreban je i novi zakon o rodnoj ravnopravnosti, povučen iz procedure uprkos zalaganju ŽPRS da bude kompletiran i usvojen. Ipak, Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost pri Vladi uspelo je da kreira Nacionalnu strategiju za rodnu ravnopravnost i poveća vidljivost ove teme u javnosti. Međutim, opstanak ovog tela je neizvestan jer ono nije zakonski regulisano, pa je pitanje da li će ga nova vlada ukinuti. Takođe, prešavši iz nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u domen novoosnovanog Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, rodna ravnopravnost još nije dobila pravni okvir. Zalaganjem ŽPRS i drugih srodnih organizacija, kreiran je mehanizam dogovaranja između parlamentarki i ekspertkinja i aktivistkinja iz civilnog sektora, kao neformalne poluge u ostvarivanju rodne ravnopravnosti. Najznačajniji njihov domet ipak je uključivanje rodne odgovornosti u budžetski sistem. „Rodno odgovorno budžetiranje, kao pre svega analitički alat, donosi novu perspektivu i stavlja građane i građanke i njihove različite potrebe u centar budžeta. Ono čini vidljivim rodne i druge nejednakosti u različitim sektorima i usmerava donosioce odluka ka redefinisanju postojećih mera i programa, uz shodno preusmeravanje sredstava“, kaže konsultantkinja Aleksandra Vladisavljević. Dakle, ako se rodno odgovorni budžet koristi na pravi način, poboljšavaju se politike i mere države i institucija, otklanjaju rodni stereotipi i neravnopravnost u svim oblastima života. Ovaj način budžetiranja obavezan u Srbiji od 2016, kao i programsko budžetiranje, zahteva bolje povezivanje politika i mera sa budžetom, kao i koordinaciju između i unutar institucija. Potrebno je jačati mehanizme nadzora nad primenom politika i mera i sistem za ocenu uticaja mera na građane i građanke, kao i povećati transparentnost i kvalitet podataka. „Primena novog Zakona o planskom sistemu je šansa za otklanjanje svih ovih mana“, naglašava Aleksandra Vladisavljević. Tržište rada i obrazovanje Kada je politika zapošljavanja u pitanju, Srbija je i dalje okrenuta velikim kompanijama, premda većinu srpske privrede čine mikropreduzeća, dok su žene – direktorke i vlasnice mahom malih firmi koje ne dobijaju adekvatnu podršku države. Država ne izdvaja dovoljno ni za drugu šansu, usmerena uglavnom na početnike, zbog čega ženska preduzeća ne napreduju, kao i usled nedostatnog uključivanja žena u kreiranje ekonomske i razvojne politike. „Položaj žena na tržištu rada posledica je diskriminacije“, tvrde ŽRPS aktivistkinje. „Ako smo ranjivi zbog nekog našeg ličnog svojstva, ma koje ono bilo, bićemo izuzetno laka meta uskraćivanja prava“, tumači Sofija Mandić. „Kada je u pitanju Ustav, on zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu, navodeći pol kao jedan od naročito važnih osnova. Dakle, naš Ustav nas u ovom trenutku – makar formalno – štiti od negativnih posledica koje možemo trpeti samo zato što smo žene. Problem je u tome što je Ustav za domaće vlasti samo papir koji trpi sve“, ističe Sofija Mandić. Nedostatkom radnih mesta ugroženi su i mladi koji u aktuelnom trenutku „moraju mnogo pre završene srednje škole ili fakulteta da razmišljaju o traženju posla i sopstvenoj konkurentnosti na tržištu rada“, kako zapaža politikološkinja Miljana Pejić. „U ovom trenutku, svaka peta nezaposlena osoba mlađa je od 30 godina i u boljoj poziciji da se zaposli sa srednjim stručnim nego sa fakultetskim i opštim srednjim obrazovanjem, prema istraživanjima“, objašnjava ona. Svesni socio-ekonomskog konteksta u kome žive, mladi pribegavaju radnim praksama, vannastavnim aktivnostima, poznavanju jezika i informacionih tehnologija, kako bi bili što konkurentniji, ali navedeno nije svima jednako dostupno. U cilju uhlebljenja, mladi su spremni da se prilagođavaju uslovima tržišta, od rada van struke do prekvalifikacija, dokvalifikacija i samozapošljavanja, naglašava ova stručnjakinja. O rodnoj i ravnopravnosti ranjivih grupa treba razmišljati i u svetlosti pristupa obrazovanju koji formalno nudi jednake i podsticajne uslove. Ipak, romske devojčice i dečaci ne pohađaju u dovoljnoj meri predškolske ustanove, i, dok u opštoj populaciji vlada brojčana jednakost među polovima, ili su čak devojke zastupljenije u srednjim školama i na studijama, među članovima SANU dominiraju muškarci. Osetno je i manji broj žena na rukovodećim pozicijama u istraživačkom sektoru. Uvođenje rodne ravnopravnosti u obrazovne programe i standardizacija kroz kompetencije koje su deo sistema kvalifikacija u obrazovanju, postavljeni su kao jedan od glavnih zaključaka na konferenciji ŽPRS na Paliću 2014. godine. Prema svim navedenim opservacijama, borba za jednakost, solidarnost, pravdu, vladavinu prava... kao da je tek započeta, uprkos kontinuiranom, zajedničkom trudu aktivista i aktivistkinja. Poziv na pobunu i na promene ostaje moto Ženske platforme za razvoj Srbije i za narednu deceniju.