Saradnja je za nas moć

Jedna od osoba koja je od samog početka učestvovala u tzv. Palićkom procesu – nizu konferencija koje od 2000. okupljaju pojedinke i pojedince zainteresovane za multisektorsku saradnju aktera iz civilnog društva, privrede, akademske zajednice, medija, sindikata i političkih partija – jeste preduzetnica i aktivistkinja Aleksandra Vladisavljević. Zato se i ukazuje kao zahvalna sagovornica o tokovima tog procesa, njegovim dostignućima i izazovima sa kojima se susretao i sa kojima će se tek susretati. NJena interesovanja i angažman obuhvataju zelenu ekonomiju, rodnu ravnopravnost, razvoj preduzetništva i društvene inovacije, teme koje su u srži Palićkog procesa, pa i Ženske platforme za razvoj Srbije. „Trajanje je dokaz da smo uradile nešto što se ’primilo’, da smo našle način kako da sarađujemo i da menjamo zakone i prakse u pravcu dostizanja veće rodne ravnopravnosti. I sve to u fragmentiranom društvu, u večnoj i mučnoj političkoj i ekonomskoj tranziciji koja podseća na voz u pokretu koji nema odredište, ali svaki čas zastajkuje i prima novi teret. Taj dijalog feministkinja sa svima ostalima u Palićkom procesu, zajednički rad i zajednička ’organizovana buka’ doprineli su da se stvari dese brže, kao i da tema rodne ravnopravnosti postane deo javnog diskursa. Najveći izazov je urušavanje nivoa dostignutih prava i zloupotreba teme. Taj izazov ipak nije nepremostiv ako razumemo da to nije naša sadašnja specifičnost već konstanta da se napori žena ka dostizanju ravnopravnosti ’izigraju’, da se stvari vrate na ’fabričke postavke’, a mi posustanemo“, kaže Aleksandra Vladisavljević za NIN. Koliko današnji izazovi zahtevaju međusektorski pristup i saradnju što više društvenih činilaca? Koliko je to moguće u okolnostima monopolizacije političke moći? Palićki proces je od početka bio okrenut ka pojedinkama iz različitih sektora koje su učestvovale u dogovaranju i kasnije doprinele realizaciji dogovorenih ciljeva. Mi nemamo jedan kolektiv koji zagovara ovo što mi zastupamo. Zato smo birale strategiju saradnje sa pojedinkama i pojedincima istaknutim u svojim oblastima oko željene promene. Saradnja je za nas bila moć. Izazov je danas tako i razmišljati. U tom smislu vidim da nazadujemo. Imamo hronični problem nesaradnje, sada i među istomišljenicima. To nas sve slabi i razgrađuje naše snage. Naziv ovogodišnje konferencije je Feminizam. Pobuna. Promena. Da li su dubinske društvene promene u smeru emancipacije i demokratizacije uopšte moguće bez borbe za rodnu ravnopravnost? Da li je srpsko društvo spremno na takve promene, i zašto nije? Važno je nazvati stvari pravim imenom. O feminizmu je reč. O naporu da se dostigne politička i ekonomska ravnopravnost, da se žene i muškarci posmatraju kao celokupne ličnosti koje imaju slobodnu volju i pravo na izbore u privatnoj i javnoj sferi, koji mogu da ostvare jednaka prava i žive bez ugnjetavanja. U tom kontekstu je važno da transformacija društva u pravcu emancipacije i demokratizacije u svom centru ima ne samo rodnu ravnopravnost nego i feminizam. Na tom putu ima dosta ometanja, usporavanja i otpora. Ali i pozitivnih tendencija, posebno kod mladih, u pravcu ravnopravnosti, iako naravno nisu homogena grupa. Ono što je važno, a nama je u Platformi fokus, da ta usporavanja i ometanja ne idu kroz zvanične politike i obrazovni sistem, nego da bude suprotno. Naš je zadatak da se „sa vrha“ šalju poruke i kreiraju mere koje doprinose da kultura ravnopravnosti postane ono što većina prihvata i čime se rukovodi u javnoj i privatnoj sferi i u šta veruje. Ima li političke demokratizacije bez ekonomske ravnopravnosti polova? Nema. Mora da se deluje istovremeno. Širom sveta, kao i kod nas, žene još uvek osvajaju pravo na nasleđivanje, vlasništvo, preduzetništvo, zapošljavanje, jednaku platu za jednak rad. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma iz 2020, za dostizanje ravnopravnosti u ekonomskoj sferi ovim tempom trebaće čak 257 godina. Ekonomija je najvažnije feminističko pitanje. Pristup resursima, kontrola nad resursima i koristi od upotrebe resursa. Takođe, stvar je šira i dublja od toga i zadire u pitanje kakvu ekonomiju želimo i sa kojim ciljevima, kao i na koji način da se stvara, a onda i distribuira, ekonomska vrednost u društvu. Zato je važno da učestvujemo u odlučivanju, a kada odlučujemo da zagovaramo feminističke politike. Ženska platforma za razvoj Srbije iscrtala je okvir ekonomskog razvoja čije su važne tačke decentralizacija i uvođenje osnovnog dohotka, te merenje ekonomske održivosti ne pomoću BDP-a, već na osnovu zadovoljenja potreba građana. Koliki je uopšte samostalni manevarski prostor (polu)periferne ekonomije kao što je srpska, koja i dalje najviše zavisi od stranih ulaganja i „trojke“? Ekonomija se odvija u konkretnom okruženju i predstavlja sistem spojenih sudova. Kada sistemski radite da sopstveno okruženje degradirate, dođete do tačke da verujete da baš ništa ne možete, da ništa ne znate i da ništa nemate. A to nije tačno. Potrebna nam je vera u sopstvena znanja, iskustva i pamćenje kako bi se gradila rešenja i na našim dobrim praksama. Neshvatljivo je da smo mi kao društvo propustili da o tome razgovaramo. Pokrenule smo stoga u okviru Platforme razgovor o ekonomskom razvoju kako bismo postavljale pitanja i tražili odgovore, kao i da se priključimo zajednicama koje misle šta će biti za 50 godina i kojima je to važno. Mi podržavamo stav da nejednakosti nisu ekonomska neophodnost već „greška u dizajnu“ i da je dizajn potrebno menjati. Zagovaramo model koji meri svoje rezultate na osnovu toga u kojoj meri su zadovoljene potrebe ljudi a da je pri tome očuvana životna sredina. Ukratko, ekonomija je za nas uspešna u meri u kojoj to uspe – da brine o ljudima uvažavajući sve njihove različitosti, uz brigu o ekosistemu. Unutar tog okvira trebalo bi sada razvijati ekonomska rešenja. Neka od rešenja su: zelena ekonomija, fiskalna i upravljačka decentralizacija i logično organizovanje nadležnosti tako da nema preklapanja, i da postoji saradnički a ne kontradiktoran sistem na jednom ili između različitih nivoa vlasti, zatim progresivna poreska politika, ulaganje u znanje i jačanje veza između znanja i njegove upotrebe, bolji institucionalni okvir za podršku društvenim i tehnološkim inovacijama. Potrebno nam je „lečenje od mitova“ i prepoznavanje ekonomskih realnosti, a to je da je naša ekonomija pretežno mikroekonomija – i da to predstavlja veliku ranjivost. Neophodno je pomoći domaćoj privredi da raste i dosledno uvesti princip „misli prvo na male“. Potrebne su nam hibridne organizacije koje premošćavaju tipične sektorske podele, i najzad neophodno je prepoznavanje realnosti na tržištu rada, te nalaženje rešenja za narastajuću fleksibilnost, mobilnost i nesigurnost kroz ravnopravnost ugovora kojima se regulišu radni odnosi da bi se dostigao isti nivo zaštite prava u različitim situacijama, i kroz bazični garantovani prihod. Za nas je ključno pitanje i ulaganje u takozvanu socijalnu infrastrukturu; obrazovanje, zdravlje, socijalnu zaštitu, kulturu, uvažavanje neplaćenog kućnog rada i vrednovanje, kao i novo vrednovanje poslova u oblasti nege i brige. Kada smo se uopšte dogovorili da poslovi brige o deci, starima, nemoćnima, bolesnima budu toliko potplaćeni i zašto? Često se čuje da o zelenoj ekonomiji mogu da razmišljaju samo bogatije privrede. Da li je to tačno i moramo li da biramo između dve održivosti – privredne i ekološke? Ekološka degradacija je rezultat linearne ekonomije koja uništava da bi stvorila. Iako smo odvojeni, po dostignutom kvalitetu života, od razvijenih zemalja, mi smo deo tog sveta. Zaštita životne sredine je odgovornost za budućnost. To je izbor koji je pred nama i on nije bez šansi: zelena ekonomija u energetici, poljoprivredi, transportu, kao i „ozelenjavanje“ svih poslova i industrija. Važno je da budžetska sredstva idu u pravcu cirkularne ekonomije, u ekološku i održivu poljoprivredu, i čistu industriju. Radi se o promeni fokusa i preusmeravanju postojećih sredstava.