Arhiva

Planeta pod teretom pandemije

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Prema legendi koja će se izvesno još prenositi, menjati i dopunjavati, jedan Kinez je potkraj prošle godine pojeo čorbu od slepog miša ili od ljuskavca na pijaci u Vuhanu, gradu od 11 miliona stanovnika. Nadajmo se da je bila ukusna, pošto zahvaljujući tom gurmanskom incidentu kraj tekuće godine ispraćamo s prvom pandemijom lako prenosivog virusa još od tzv. hongkonške groznice iz 1968, koja je usmrtila oko milion ljudi – od toga 500.000 u samom Hongkongu, ili svakog osmog stanovnika ove specijalne administrativne oblasti u Kini. U redu, neko će reći, ništa novo. HIV i ebola. Virus španske groznice. Kuga. Sve zoonotski mikroorganizmi koji su nakon hiljada godina suživota sa životinjama izvršili preskok na čoveka, ljudskim nemarom ili pukim slučajem, i napravili pomor. Međutim, uzročnici bolesti se do sada nisu kretali kroz duboko umreženi, globalizovani svet, i sve do 2020. nije bilo bolesti koja je mogla da svetsku ekonomiju doslovno obori na kolena. Virulentnost novog korona virusa je, u kombinaciji s apsolutnim nedostatkom imuniteta na njega i višedecenijskim urušavanjem javnog zdravstva, dovela do već grozomornih cifara, koje nezadrživo rastu – do zaključenja ovog broja, inficiranih je bilo više od osamdeset miliona, preminulih je bilo oko dva miliona, uz najmanje 214 žarišta. Povrh svega, zdravstvena kriza je iznedrila ekonomsku i političku, a sam virus se ukazao kao vetrić dovoljan da svet gurne takoreći u provaliju, nad kojom se ionako dugo bauljalo. No, valja krenuti od dobrih vesti. Situacija u Kini danas u najvećoj meri liči na ono čega se ostatak sveta sa setom seća kao „normalnog života“. Kina jeste imala nesrećnu privilegiju da se prva suoči s desetinama hiljada onemoćalih, jeste preostalo ponešto od discipline kojom je pobeđena epidemija SARS-a iz 2003, ali je srećnom razrešenju, koje je pohvalila i Svetska zdravstvena organizacija, doprinela i rešenost države da zarazi stane na rep po cenu privrednog rasta. Procenjuje se da je gotovo tromesečnim zatvaranjem Vuhana, a potom i drugih gradova u regiji Hubej, uz uvođenje strogog policijskog časa, sprečeno 1,4 miliona zaražavanja i 56.000 smrti. Drugi korak predstavljao je masovno testiranje od nekih devet miliona uzoraka u svega deset dana i uvođenje kontrolnih punktova, a treći se sveo na nadzor povratnika u zemlju. U avgustu, u Vuhanu se održala velika, slavljenička žurka na otvorenom, a do dana današnjeg nije bilo značajnijeg rasta broja novozaraženih. Uz to, zdravstveni sistem se rasteretio i može se posvetiti obolelima s pažnjom neophodnom za spasavanje života. Najmnogoljudnija zemlja sveta kraj decembra dočekuje sa statistikom na kojoj bi bezmalo svi drugi pozavideli. Poređenja radi, u Kini živi 1,4 milijarde ljudi, zaraženih je 87.000, a preminulih 4.634; u SAD živi 328 miliona, zaraženo je nepojamnih 18,7 miliona, a mrtvih 329.000. Dakle, razlike u reakcijama daju jasne razlike u rezultatima. Među retke uspešne primere ubrajaju se još i Singapur i Novi Zeland, koji su, budući ostrva, lakše kontrolisali epidemiološku situaciju, kao i Južna Koreja, u kojoj su razvijena kolektivna svest i visoka informatička pismenost doprinele smirivanju zaraze uprkos ogromnoj gustini naseljenosti. Ostatak sveta i dalje strahuje od novih talasa. Veliki broj Kineza koji rade u Italiji je zajedno s turistima „čizmu“ na dnu Evrope pretvorio u drugo svetsko žarište, koje se tokom februara i marta rasplamsavalo uporedo s onim u Iranu. Na tamošnje februarsko aktiviranje Mehanizma za civilnu zaštitu EU kao zvaničnog mehanizma, Nemačka, Francuska, Češka i Poljska su odgovorile zabranom izvoza medicinske robe u trajanju od dve nedelje. U tom periodu, broj preminulih u Italiji je skočio sa 148 na 3.405, a do danas se popeo na oko 72.000. Do trenutka kada je virus zahvatio Španiju i Francusku, zvanični Brisel se zajedno s vladama pojedinačnih država dozvao pameti, ali ne pre no što su kubanski i ruski lekarski timovi stigli na evropsko tle i ne pre no što je Kina u Italiju poslala osoblje i dvadeset tona medicinskih sredstava. Evropski lideri su do kraja godine ipak koliko-toliko preuzeli dizgine. Dogovorili su 750 milijardi evra težak fond za oporavak koji će prvenstvo dati ulaganjima u digitalnu i zelenu ekonomiju. U julu je usaglašen i nacrt budžeta EU za period 2021-2027. u vrednosti od 1,1 triliona evra, čije usvajanje Brisel pokušava da uslovi većim poštovanjem vladavine prava zemalja članica. Planiran je paket pomoći od 540 milijardi evra namenjen privatnom sektoru, kao i 1,35 triliona evra koji bi trebalo da pomognu zemljama članicama. Pokrenuta je i investiciona inicijativa od 37 milijardi evra koji su iz strukturnih fondova opredeljeni za pojedinačne članice. Naposletku, izdvojeno je i 100 milijardi evra povoljnih kredita za izgradnju „bezbednosne mreže“ kojom bi trebalo pomoći radnike i poslodavce, a čime bi preteća nezaposlenost trebalo da se održi pod kontrolom. Dakle, impuls evropske solidarnosti je nastavio da živi, baš kao i virus. Nevolja je što se čini da je nepoverenje prema evropskom projektu još u martu prelilo čašu, pa je moguće da će članice ostati pod okriljem EU, makar zbog pobrojanih paketa, ali da će nastaviti da treniraju podozrivost. Evropi će 2021. godina biti nesumnjivo olakšana time što je Donald Tramp izgubio predsedničke izbore u Americi i što će na njegovo mesto uskoro doći DŽo Bajden koji se već pokazao daleko spremnijim za transatlantsku saradnju. A opet, pitanje je da li bi to bio slučaj da nije bilo pandemije. Zanemarimo li na trenutak drugu najveću američku krizu ove godine – onu koja je sve skupa na ulice izvela stotine hiljada ljudi nakon policijskog ubistva Afroamerikanca DŽordža Flojda – čini se da je upravo korona-kriza izbila nekoliko važnih Trampovih aduta iz rukava. Osim što su SAD u apsolutnim brojkama ubedljivo prve na crnoj listi preminulih – drugi je Brazil s oko 330.000, treća je Indija s oko 150.000, dok je Rusija, recimo, deveta, sa oko 52.000 – Amerika se donedavno nalazila i pri vrhu liste zemalja s najviše umrlih na 100.000 stanovnika. Do maja je 39 miliona Amerikanaca izgubilo poslove, i, dok se ta cifra svakodnevno menja, procenjuje se da do danas novo zaposlenje nije našlo oko 22 miliona ljudi. U već podeljenom američkom društvu, korona-kriza je dodatno zaoštrila pozicije sukobljenih strana, i činilo se da je Bajdenu za pobedu bilo dovoljno da ćuti. Tramp je patogen nazvao „kineskim virusom“, nekoliko puta je govorio da će jednostavno otići, „poput magije“, predlagao je da se oboleli leče ubrizgavanjem izbeljivača, a činjenica da mnogi nisu bili sigurni da li je bio sarkastičan ili ne slikovito opisuje nivo poverenja javnosti spram Bele kuće. Otprilike u vreme kada je rekao da je Amerika doakala virusu, broj zaraženih i preminulih je eksponencijalno rastao. Tramp je tako postao prvi predsednik u američkoj istoriji koji u vreme nacionalne tragedije ne samo da nije učvrstio podršku, već ju je netragom i gubio. Politički mu nije pomogla ni činjenica da se i sam bio zarazio. U poslednjoj nedelji oktobra, istraživanje u izvedbi agregatora Real Clear Politics pokazalo je da je 56,6 odsto ispitanika kritikovalo Trampovo rukovođenje korona-krizom – koje, ruku na srce, jedva da je postojalo, pošto je, slično Putinu, propisivanje i sprovođenje protivepidemijskih mera prepustio saveznim državama. Prema jednoj drugoj anketi, čak 82 odsto američkih glasača izjasnilo se da će pandemija uticati na njihov glas, a osnovano je pretpostaviti da su velikom većinom bili ili glasači Demokratske partije ili neopredeljeni. Takođe je izvesno da su činili ubedljivu većinu od osamdeset miliona glasača koji su glasali poštom ili ranije u odnosu na ostatak. Istini za volju, Trampovom porazu je makar donekle kumovao i uspeh Kine, budući da je prethodno neoprezno odlučio da upravo Kinu predstavi kao glavnog geopolitičkog takmaca Vašingtona. S jedne strane je nastradala ideja o američkoj izuzetnosti, a s druge se rasplamsao novi narativ – onaj o „novoj-novoj normalnosti“ u kojoj dobrobit građana zavisi od količine sloboda koje žele da prepuste državi. Vuhan je postao neka vrsta obrasca za ostatak postpandemijske realnosti – ekonomske slobode postoje, kao i građanske, u izvesnoj meri, ali uz danonoćni nadzor nadležnih organa, oštru kaznenu politiku i kontrolu informacija. Slikovit je slučaj doktora Lija Venlijanga, stručnjaka koji je još 30. decembra bio upozorio na novi virus. Iz policije su ga upozorili da neosnovano širi paniku. Kada je 6. februara preminuo od istog tog virusa, nemalo je kineskih građana u njemu videlo nepotrebnu, bezmalo hristoliku žrtvu. Kineske vlasti su potom prisvojile narativ i preko noći ga od lajavog uzbunjivača isklesale u narodnog heroja. Ako su se imperije u vreme kolonijalizma takmičile u broju porobljenih naroda, a u doba industrijalizacije i merkantilizma u opsegu proizvodnje, uzvoza i izvoza, ako su, naposletku, drugu polovinu 20. veka provele utrkujući se u osvajanju kosmosa, u 2021. godinu će ući brojeći proizvedene vakcine. Činilo se da ću upravo Kina, sa svoja tri preparata – ona od Sinofarma, Sinovaka i Kansina – prva osvojiti međunarodno tržište. Situacija se prilično zakomplikovala, pošto su se u opticaju našle vakcine američkih kompanija Fajzer i Moderna, a u poslednjim fazama testiranja su još i preparati švedsko-britanske Astrazeneke, američkog Novavaksa i giganta DŽonson i DŽonson. Ruska vakcina sputnjik V je dobila dozvolu za upotrebu pre treće, najvažnije faze testiranja. Ipak, čini se da će lovorika biti dovoljno za sve. Pomnoži li se ukupno svetsko stanovništvo s dva, budući da većina preparata zahteva dvostruku dozu, dobija se potreba za oko 15 milijardi vakcina. Budući da je nemala šansa da će se novi korona virus sezonski vraćati, izvesno će i potreba za vakcinama rasti iz godine u godinu. Prema opsežnom istraživanju Blumberga, do kraja 2020. je zvanično potraživano oko osam milijardi vakcina na osnovu oko devedeset ugovora. Amerika i Velika Britanija su svoje preparate nabavljale unilateralnim sporazumima, a na desetine razvijenih zemalja je to učinilo preko Kovaksa, inicijative SZO-a kojom bi trebalo da se spreči bogataško gomilanje vakcina na račun siromašnijih zemalja. Opskrbljivanje zemalja Latinske Amerike je na sebe preuzeo meksički milijarder Karlos Slim. Rusija će izvozom sputnjika V obezbediti zemlje u svojim sferama uticaja, a Kina je azijskim i afričkim državama ponudila milijardu dolara teške kredite za kupovinu vakcina. Kineskih, razume se. I, dok zapadne zemlje optužuju zvanični Peking da će ovim manevrom proširiti ono što se već naziva „dužničkom diplomatijom“, dok Kina ponosno pokazuje svoje uspehe i zapadnim zemljama prebacuje što bi bez njenog učešća većina tzv. zemalja u razvoju ostala bez zdravlja, a posledično i ekonomije, jedna stvar je izvesna – život vredi samo onoliko koliko je na njemu moguće zaraditi. Prestaćemo da razgovaramo o virusu, kad-tad. Ali će se diskurs neminovno usmeriti na vakcine i troškove nabavljanja. Finansijske, ali i političke.