Arhiva

Ono kad se progovori…

Brankica Janković | 20. septembar 2023 | 01:00
Malo stvari je u vremenu buke važno, malo čemu pridajemo značaj, jer žurimo da stignemo tamo gde smo pošli. Niko više ne čuje ni sebe ni druge, a naročito one tihe. O najtišima, tamo na marginama, da i ne govorim. Ne čujemo ni sopstvenu decu pa ni sebe ponekad. Onda, „odjednom“, za neke, kažu baš iznenađujuće, jedna mlada, malo je reći hrabra žena progovorila je glasnije od zaglušujuće, svakodnevne buke i odvažila se da otvori Pandorinu kutiju sopstvenog užasa, u kojoj se nalazi moć i autoritet čoveka koga je najšira javnost decenijama poznavala kao „dobrog“ pedagoga, „autoriteta“ u sferi filmskog obrazovanja, onog koji zna za red, rad i disciplinu, onog kojeg su polaznici doživljavali kao „oca“. Nije lako ovo što Milena i druge hrabre devojke rade za sve nas, ne za budućnost, kako će mnogi odmah požuriti da kažu – važno je za sadašnjost, naročito za naše dečake i devojčice. Divim se njihovoj snazi da to crnilo u sebi pobede, i pomognu i sebi i nama, nepažljivima i nedovoljno opreznima, koji nismo umeli da na vreme vidimo i naličje nečijeg lica. Žao mi je zbog svega kroz šta su prošle. Osećam koliko je teško i njihovim porodicama i svima onima koji se u ovim trenucima sabiraju, i presabiraju. Valja to činiti češće – možda bi bilo manje Aleksića, Jutki i sličnih među nama. Nadam se da Mileni, Ivi i ostalim devojkama znači ova glasna podrška koja je ipak dominantna u ovim našim balkanskim, patrijarhalnim vrletima, u kojima se previše ćuti, iz raznih razloga (straha, nelagode, krivice, stida, otpora kontroli, autoriteta institucije, ućutkivanja, marginalizacije i dr.) Sve ovo daje mi nadu da polako razumemo koliko su čvrsti i hladni okovi patrijarhata, sazdavani vekovima. Ženama je teško da sa sebe skinu taj okov, pa ga neke brane poslednjim atomima snage, uglavnom nesvesno, i u dobroj veri da rade pravu moralnu stvar. Kad bi samo znali kakve zablude i predrasude vladaju svuda oko nas, tu, u komšiluku, a ne tamo u zabačenim i siromašnim sredinama, od kojih često bežimo da, ne daj Bože, ne pređe na nas. Muka duhu. Sve te žene zaslužuju podršku, jer obrazac patrijarhata čine razne stvari: moć, kontrola, nasilje, posedovanje, poniženje, omalovažavanje, bespogovorno prihvatanje, žena kao objekat… sve čemu često svedočimo. U njemu se (p)održava stav da ovakvog nečeg nema kod nas, a i ako ipak postoji – „sigurno ima razloga“, možda je „sama tražila“, a nije „ni prva ni poslednja“. Dakle, Milena, Iva i druge devojke koje su progovorile zaslužuju svaku vrstu naše podrške i niko nema prava da pita zašto su ćutale do sada. Do kada tačno su ćutale (?) – pitam one koji se naročito ističu na društvenim mrežama (tamo inače, pod velom anonimnosti, možeš svašta). Nijedna od žrtava ne sme da bude izložena osudama, omalovažavanju i stidu, a do toga direktno dovode komentari poput „Ne mogu da verujem“ ili „Šta je čekala do sada“. Trauma, poniženje i patnja ponavljaju se iznova upravo ovim pitanjima, jer se očekuje da žrtva treba doživotno da „dokazuje“ ono kroz šta je prošla. Na ovo treba stalno podsećati, dokle god ima onih koji mešaju žrtvu i nasilnika, dokle god su žrtve prepuštene na milost i nemilost različitih medija, najšire javnosti. Svuda tamo gde je seksizam odomaćen u svakodnevnoj komunikaciji, rasprostranjen kao deo kulturološkog obrasca, zabavan u baš svakom vicu na račun žena. Ako smo glasni u stavu da je silovanje dece zločin nad zločinima, trebalo bi da na isti način prihvatimo Milenino svedočenje, pružimo podršku i poručimo da ni ona ni bilo koja od njih nije kriva ni za šta. Na velikom smo ispitu kao društvo – institucije i mediji naročito (ohrabruje reakcija policije) – ove mlade žene ne smeju biti ostavljene, a priča zaboravljena u gore pomenutoj buci. Jedna od najpoznatijih narodnih epskih pesama Banović Strahinja, govori da je u srpskoj tradiciji silovana žena zauvek osramoćena i obeščašćena, da je krivica njena, da zato mora da bude kažnjena. A ono zbog čega je vekovima ostala duboko urezana u kolektivno sećanje, jeste njen glavni lik, upamćen upravo kao jedan od najvećih junaka i bez Kosovskog boja. On je svoje junaštvo pokazao bez kažnjavanja, bez osude, bez stida, bez čuđenja. Da li je ovo trenutak kada ćemo, i pojedinačno i kao društvo, reći da razumemo zašto, a da ne sumnjamo u iskaze žrtava i ne pitamo „Zašto je tek sada progovorila“? Možemo li i mi kao ovaj junak nekada?! Ja mislim da mi imamo snage i da možemo – počeli smo!