Arhiva

Ko je, zapravo, Nemanja

Dragan Jovanović dugogodišnji kolumnista NIN-a | 20. septembar 2023 | 01:00
Prođe gungula oko Nemanjinog spomenika na Savskog trgu u Beogradu! A rasprave su se, uglavnom, vodile oko sasvim sporednih pitanja. Srbi, po pravilu, čeprkaju samo po površini svoje nesrećne istorije. A, otkrivanje spomenika bila je prilika da se neko ozbiljan, ozbiljno, zapita: ko je, bre, zapravo, bio taj Nemanja? A mene je to počelo da kopka još iz gimnazijskih dana. U ta olovna vremena, Milan Kovačević, moj profesor filozofije iz Devete beogradske gimnazije, napisao je Ontološki triptih, a, u jednom od tri eseja, upoređivao je Nemanju sa drugom Titom?! I tu je moj profa ukazao da su obojica bili pogibeljni za Srbe! Elem, Nemanja je na silu uterivao judeohrišćanstvo u Srbe, a drug Tito ih je, takođe, surovo prisilio na komunizam. Po ruskim izvorima, Nemanja je pobio dvesta hiljada duša, dvesta hiljada je proterao u Bosnu, a ono što je ostalo pokrstio je, ali dvoručnim mačem, a ne onim „perorezom“ koji drži u ruci na Savskom trgu. Protiv mog profe Kovačevića, zbog eseja o Nemanji i Titu, digla se, onomad, komunistička hajka. Opštinski komitet SK Novog Beograda zahtevao je od Velje Miloševića, direktora moje gimnazije, da otera s posla mog profu. Ali, onda se pobunilo Nastavničko veće, a i đačke razredne zajednice, i opštinske komitetlije su se uprpile i profa Milan ostade u školi. On će kasnije i doktorirati. Ali, Udba, Udba teško zaboravlja, tako da će Milana Kovačevića ubiti struja iz bojlera dok je bio na godišnjem odmoru negde na Crnogorskom primorju... Misleći na profu, stojim ispred Nemanjinog spomenika onomad, na dan Jovana Krstitelja, kada sam bio nakratko u Beogradu. I, gle, šta zapazim! Ispod rascvetane vizantijske kacige, na žiru utisnut Levijatanov satanistički krst?! A takav isti uklesan je i na severnoj strani crkve u Studenici koju je Nemanja sagradio u Raškoj po povratku iz Rima gde je primio krunu i poneo Levijatanov krst. Što će reći, još tada su se upražnjavali satanistički rituali. Nego, još u prvom veku, ranohrišćanska barbelognostička zajednica u Aleksandriji, priređivala je tajne seksualne orgije sa elementima kanibalizma, a barbelognostici su tvrdili da oni samo oponašaju rituale sa Isusove tajne večere. K. G. Jung, moj guru iz Švice, stoji iza mojih leđa i zuri i on u Nemanjin spomenik: „Zaista, niko nije do kraja rastumačio tajnu Isusove tajne večere. A u sva četiri jevanđelja piše da Isus traži od svojih apostola da piju vino koje je, u stvari, njegova krv i da jedu hleb koji je njegovo telo. Teolozi kažu da je to samo metafora. Ne smem ni da pomislim da je satanizam naličje judeohrišćanstva...“ Od Nemanjinog spomenika krećem Nemanjinom ulicom ka gradu, i, tu počne da me opseda misao - ko je, zapravo, Nemanja? Po nekima, ima „sedam kandidata za Nemanjinog oca, a ime majke se uopšte ni ne pominje“ (R. Krivokapić-Kalčinski). LJubodrag Stojanović, predratni akademik, tvrdio je da je Nemanja jedan od Likinijevih praunuka, ali i da je „gotskog porekla“. A, pritom je i praunuk i cara Konstantina te ispada da „nema 800 godina srpske srednjovekovne istorije“?! Živko Topalović je, pak, tvrdio da je Nemanji to bio nadimak jer je bio – Nemac?! Od svega toga mi se zavrti u glavi... Moja Crna na sve to kaže: „Nemoj da se smaraš poreklom Nemanje! Šta ako je bio i Nemac, pa i satanista?! Srbi nikad nisu upravljali Srbijom, a tako je, kao što znaš, i danas...“