Arhiva

Dobro veče, Klaris

Dragan Jovićević | 20. septembar 2023 | 01:00
Magla se polako podizala sa brda blizu Kvantika u Virdžiniji tog jutra kada je mlada studentkinja Akademije pri FBI završavala trening. Klaris Starling nije ni slutila da će tog dana upoznati jednog od najbrutalnijih zločinaca u istoriji čovečanstva, Hanibala Lektera, nekadašnjeg psihijatra forenzičara, koji je za sobom ostavio čak devetoro žrtava. Devetoro pojedenih žrtava... Tako počinje priča danas kultnog filma Kad jaganjci utihnu DŽonatana Demija iz 1991, rađenog prema istoimenom romanu Tomasa Harisa iz 1988. godine. Virtualnim susretom dvoje glavnih protagonista, nedavno je obeleženo tri decenije od premijere ovog dela, koje je ostalo neprevaziđeno u istoriji filmske moderne. Najpre po statističkim podacima: Kad jaganjci utihnu prvi je film žanra horor trilera koji je osvojio Oskare u najznačajnijim kategorijama – najbolji film, režija, scenario, glavna muška i glavna ženska uloga, čime je postao treći (i po svoj prilici poslednji) film koji će trijumfovati sa „zlatnom petorkom“ (podsećanja radi, pre Jaganjaca to je pošlo za rukom ostvarenjima Dogodilo se jedne noći Frenka Kapre iz 1934. i Let iznad kukavičjeg gnezda Miloša Formana iz 1975); DŽodi Foster je za ulogu Klaris Starling, u 29. godini života, osvojila svog drugog Oskara nakon prethodnog trijumfa sa filmom Optužena 1988. čime je postala druga najmlađa glumica sa „duplom krunom“ (prva je bila danas zaboravljena Luiz Rejner, nagrađena uzastopno 1937. i 1938. za Velikog Zigfrida i Dobru zemlju, u godinama kada je fama oko prestižnog priznanja bila tek u povoju, a takmaca znatno manje nego kasnije); tumač glavne uloge Entoni Hopkins verovatno je najstariji glumac koji će se preko noći preobratiti u zvezdu i u 54. godini, zahvaljujući svega dvadesetak minuta prisustva na filmskom platnu, postati senzacija i dospeti direktno u prvu ligu svetskog glumišta... Kao književni junak, doktor Hanibal Lekter prvi put se pojavljuje u romanu Tomasa Harisa Crveni zmaj iz 1981. godine. Nedavno objavljen i na srpskom u izdanju Vulkana (prevod Vladan Stojanović) romanu prethodi uvod u kome pisac opisuje „susret“ sa svojim fiktivnim likom, dopisan 2000. godine. U njemu, gotovo organski prenosi koliko ga je i samog Lekter proganjao, donoseći mu nemir i teskobu zločina koje je čuveni doktor počinio, koliko se užasavao pisanja i to ne samo u prva dva romana, već i u trećem jednostavno naslovljenim Hanibal, gde je Haris bio u punoj spisateljskoj zrelosti ali i u zanosu opisivanja jezivih ubistava, zbog čega je na kraju pustio likove da idu svojim putem... Za kreiranje Lektera, Haris (koji odavno već ne daje intervjue) bio je inspirisan slučajevima nekolicine ubica, koje je kao novinar intervjuisao krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina za magazin Argosi. Drugi su tvrdili da su mu direktnu inspiraciju dali i Albert Fiš, američki serijski ubica i kanibal gospodstvene pojave s početka 20 veka, kao i Rus Andrej Čikatilo, koji je od 1978. do 1990. zverski ubio i pojeo više od 50 žena i dece. Jer po pojavi Hanibala Lektera, sasvim je očito da su na Harisa snažan uticaj izvršile autentične stvarne ličnosti. U Crvenom zmaju Lekter je tek sporedni lik, no njegova snaga zamalo je nadmašila tada glavnog negativca Frensisa Dolarhajda, serijskog zločinca koji je sebe video kao Velikog zmaja, dok su ga štampa i policija provocirali pogrdnim nazivom Vila Zubić, što dovodi do fatalnih ishoda. Za njim traga Vil Grejam, forenzičar koji se povukao iz službe nakon što je, tek slučajno, otkrio i uhvatio ozloglašenog kasapina iz Česapika, za kojeg će se ispostaviti da je to Hanibal Lekter lično. Već prilikom prvog njihovog susreta saznajemo da je Hanibal u ranim četrdesetim godinama, nizak rastom ali skladne građe, prefinjenih manira i promućuran, dok oni koji su mu blizu „ne znaju kako bi ga nazvali“, jer je sociopata „bez pokajanja i osećaja krivice“. Sve to polagano otkriva unutarnji svet tako specifične pojave. Za veliko platno, Crveni zmaj je bio adaptiran već 1986. godine pod naslovom Lovac na ljude, u režiji Majkla Mena. Iako neonoarovski mračan i žestok, film je doživeo fijasko, no ako je za utehu, u godinama koje su dolazile stekao je kultni status, koji i danas uživa! U tom filmu, Lekter je bio prekršten u Lektor i igrao ga je Brajan Koks. Kada smo ga sreli pre nekoliko godina na Paliću, Koks nam je otkrio da zbog neuspeha Lovca na ljude niko nije želeo da on igra Hanibala u Kad jaganjci utihnu, iako mu je sam Haris to nudio, oduševljen njegovom interpretacijom. Scenario za Jaganjce jeste stigao do njegovog agenta, ali nije bio za njega, već za Hopkinsa, jer su u tom trenutku imali istog agenta! S druge strane, tada veliki producent Dino de Laurentis mrzeo je Lovca na ljude zbog toga što ga je podsećao na debakl i zato je prepustio drugom producentu prava na Jaganjce, ne znajući kakvu „zlatnu koku“ ima u rukama... Koks se tako oprostio od Lektera, a scenario je prvo dospeo u ruke DŽinu Hekmanu, koji je želeo da režira film sa Robertom Divalom u ulozi zverskog doktora. Prilikom prenosa scenarija iz jednog studija u drugi i ta kombinacija je otpala, te je ubrzo DŽonatan Demi krenuo da radi sve iznova. Prvi izbor za Klaris Starling bila je njegova glumica Mišel Fajfer, sa kojom je ostvario briljantnu saradnju u filmu Udata za mafiju, no ona je po sopstvenom priznanju bila šokirana i fizičkim i emocionalnim nasiljem u Jaganjcima, te je ulogu i odbila, baš kao i Meg Rajan. Kasnije se pričalo da je pravi razlog bio honorar od dva miliona dolara, kolika je njihova cena u to vreme bila, što produkcija Orion pikčers nije bila u mogućnosti da isplati. No srećom, lik Klaris preuzima DŽodi Foster, a ubrzo joj se priključuje i Entoni Hopkins, koga je Demi pamtio po ulozi iz Čoveka slona, gotovo deceniju pre. Oboje metodološki pristupaju likovima, u čemu im i te kako pomaže rediteljski stil DŽonatana Kaplana kojeg odlikuje subjektivna pozicija kamere, pri čemu glumci glume tako što se direktno obraćaju u njen objektiv. Svi likovi vode priču tako što strašnu istinu o sebi i drugima saopštavaju iz krupnog plana, dok gledaju publiku gotovo u oči, što nas čini prikovanim i uvlači u njihove traumatične podsvesti. Očito je tu došlo do jedinstvenog spoja autentične priče i originalnog stila, koji su ovo ostvarenje uzdigli tako visoko, da je ostalo neprevaziđeno i nakon trideset godina. Nakon toga, Hanibala je oživeo i Ridli Skot u adaptaciji treće knjige iz serijala 2001. godine, a zatim je za boks-ofis rađena iznova i adaptacija Crvenog zmaja 2002. godine, na čelu sa zanatlijom Bretom Retnerom, koja jeste ispravila nepravdu načinjenu Lovcu na ljude po pitanju bioskopskog uspeha, dok je na umetničkom planu film ostao daleko iza. To je ujedno bilo i poslednje pojavljivanje Hopkinsa u liku Hanibala, na koje je pristao samo zato što je adaptaciju romana radio Ted Teli, pisac scenarija za Jaganjce. Nakon toga, i Haris i filmadžije hteli su svetu da otkriju fiktivno poreklo sada već popularnog kanibala najpre u romanu Tajne Hanibala Lektera (Hannibal Rising u originalu) a zatim i u istoimenom filmu Pitera Vebera 2007. koji su zasluženo propali. Prodaja prava na samo jedan roman dovela je do nesuglasica koji lik iz Jaganjaca kom filmskom studiju pripada, pa su zahvaljujući tome proizašle čak dve odvojene serije – najpre serija Hanibal, u čije smo tri sezone pratili odnos doktora Lektera i Vila Grejama u slobodnoj interpretaciji svih romana sem Kad jaganjci utihnu, dok će se ovih dana, tačnije 11. februara u produkciji Si-Bi-Es pojaviti serija Klaris, čija se radnja odvija 1993. nakon što se Starlingova proslavila uhvativši ubicu Bafalo Bila, te je sada ekspert za lov na serijske zločince i seksualne predatore. Ali u toj seriji neće smeti da se izgovori ni H od Hanibal! Dakle podela je jasna – za Klaris Starling nije bilo mesta u Hanibalu; za Lektera neće biti mesta u Klaris! Nadajmo se samo da će Klaris, koju sada igra mlada glumica Rebeka Brids, izdržati duže od jedne sezone... Jer teško da će se uskoro ponoviti ta filmska jeza koju donose scene susreta ta dva lika u Kad jaganjci utihnu. Teško da će neka glumica dostići tu emocionalnu dubinu agentkinje koja ne želi da pokaže u kojoj meri je prožima strah od sebe same, dok se približava kavezu sa ozloglašenim zločincem, a on je hladnim glasom, okrenut leđima, pozdravlja sa „Dobro veče, Klaris...“ Ostalo je za pamćenje.