Arhiva

Otpadnik za sva vremena

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Otpadnik za sva vremena
Da li je to škola glume po Stanislavskom? Ili po Klintu Istvudu? Kada je DŽesika Kresi, zvezda filma Martin Eden, gostovala na Festivalu autorskog filma 2019, kazala je da joj je to bio debi, da je slučajno dobila ulogu, postala glumica i da joj je reditelj Pjetro Marčelo savetovao da ne glumi, već da bude ono što jeste. A šta ja treba da radim? – pitao je navodno Klint Istvud na setu Serđa Leonea, pošto je svima dao uputstva osim njemu. Leone mu je odgovorio: „Ti ne treba ništa da radiš! Samo tako stani.“ „Elena se veoma razlikuje od mene, ali ponekad nažalost mogu da se prepoznam u njoj“, objašnjava DŽesika Kresi u razgovoru za NIN. „Vrlo sam gruba prema sebi i imam visoka očekivanja od sebe i drugih. Oduvek sam želela da steknem iskustva u inostranstvu. Desilo se da četiri godine živim u Italiji, a onda sam nedavno shvatila da imam italijanske korene. Moja majka je Poljakinja, a ja sam odrasla u Francuskoj.“ Pita: znate li vi uopšte da sam bila u Beogradu, na Autorskom? Vadimo se: kao da je bilo juče! Zar cela 2020. nije prošla ko dan za koji neprestano držite da je neki drugi... Koliko smo puta poslednjih meseci čuli da vreme više ne postoji. Uz to, novogodišnji izbori i liste najboljih ostvarenja nisu preskočili Martina Edena, snimljenog po knjizi Martin Idn DŽeka Londona. Luka Marineli nagrađen je u Veneciji za glavnu mušku ulogu, a pored desetina i desetina listova, na spisak omiljenih, stavio ga je Barak Obama. Bivši američki predsednik, i sam pisac, u razgovoru sa Mičiko Kakutani otkriva da najčešće piše između deset uveče i dva ujutro, jer ima utisak da se svet tad sužava, što je dobro za maštu. „Gotovo da je mrak svuda okolo, a metaforički snop svetlosti dole je na stolu, na stranici.“ Očigledno ima istančan ukus i miteranovski osećaj za ulogu kulture u društvu. Radnju Londonovog autobiografskog romana iz 1909, Marčelo je prebacio iz Kalifornije u Napulj. Glavni junak, lutalica i mornar, spasao je od batina mladića iz bogate familije, a potom se zaljubio u njegovu sestru. Želeći da je osvoji, tačnije, da bude kao ona, ne krijući vatrenu ambiciju da postane pisac, počeo je sam da se obrazuje. „Svaka egzotična reč i svaka oteta knjiga služi da bi smanjila jaz između njega i Elene, ili bar u tako nešto veruje“, zaključila je kritičarka Manola Dargis. „Ono što ne shvata jeste da čitavo njegovo znanje, s novim rečima od kojih ti se zavrti, i implantiranim mislima, samo povećava distancu između njih... Kupuje mašinu za kucanje i štancuje priče sve dok ne uspe da ih proda, prepisijući time sopstvenu sudbinu.“ O tome svedoči i naslov prve objavljene Edenove proze. Otpadnik. „Elena kulturu gleda kao oružje moći“, ističe DŽesika Kresi. „Martin teži kulturi kao umetnosti. Ova kontradikcija je centralna stvar. Nažalost, još uvek postoji.“ Manola Dargis zapaža na Martinovom licu preteći ožiljak; nos što na toj glavi (nalik skulpturi) stoji poput pramca broda. Dok Luka Marineli igra odvažno, slobodno, naša sagovornica je obazriva u izrazu. Elena, okružena raskošem, neprekidno je u mehuru od sapunice, iza nekakve felinijevske zavese, sasvim distancirana. Tu, blizu, premda imamo utisak da je daleko – reči kojima su ranije već definisali harizmu. Objasnila je da igra devojku zarobljenu u svom buržoaskom miljeu. Pitanje je da li će zbog ljubavi biti drugačija. Nije moguće utvrditi u koje je vreme smeštena radnja. Sve izgleda kao da se izvukla traka, a reditelj pokušao da je vrati, namotavši ceo dvadeseti vek. Da li možemo da govorimo o bilo kakvom vremenskom okviru? Postoji scena: glavni junak je na biciklu i vozi ga pomalo nespretno, onako nesigurno kako su korman okretali u prvoj polovini prošlog stoleća. Dvadesete? „Poigrava se epohom“, odgovara DŽesika Kresi. „Nije precizirano u kom se vremenu dešava. Nema vremena u filmu. Vrlo je aktuelan, i bez da se prikači za određeni period, možda bi mogao da bude zvono koje skreće pažnju na aktuelne događaje.“ Suštinu vidi u susretu jednog čoveka sa predrasudama. Postaje žrtva uspeha. NJujork tajms podvlači da ceo 20. vek, sa svim obećanjima, iluzijama i traumama, krstari ovim uzbudljivim ostvarenjem. „Pazi se, Martine. Ne troši vreme“, savetuje budućeg slavnog književnika kontroverzni mentor. „Koliko ljudi vidiš da umire od gladi, ili završi u zatvoru, jer nisu ništa drugo do obični, bedni, glupi i ignorisani robovi? Za njih se bori, Martine. Bori se za socijalizam... Socijalizam je neizbežan. Sada ima previše roblja. Sve je bolje od ovih svinja koje sada vladaju. Socijalizam će tvom pisanju dati smisao. Moguće da će to biti jedina stvar što će te spasiti od razočarenja koje nadolazi.“ Scenarista Mauricio Brauči poklonio je knjigu DŽeka Londona reditelju Pjetru Marčelu, čim su počeli da sarađuju, pre dve decenije. Sigurno bi pitanja koje klasik otvara bila podjednako osetljiva i da su se na ovakvu adaptaciju rešili još tada. Brauči se seća trena kada je prijatelju dao poklon. Bio je ubeđen da je to zaplet za njih... Odmah mu je to saopštio. Priča o čoveku koji otkriva kulturu, njenu moć, dolazeći u kontakt sa ljudima, knjigama, prijateljima, a ne obrazuje se na uobičajeni način. Znanja sakuplja na ulici, lutajući po svetu. Od Idna napravili su Edena, mediteranski karakter – objašnjavaju novinarima – premestivši ga na evropsko tlo, u evropsku kulturu. Prepisujemo DŽesiki Kresi reči Haralda Martenštajna, kolumniste nemačkog Cajta. Napisao je da ma koliko čudno zvučalo, partija radničke klase voli radnika samo dok ostaje u poziciji sluge. „Martin izdaje svoju društvenu klasu. To je naravno primarni izvor osećanja očaja.“ Slično misli i reditelj, govoreći za magazin Scope. Nije ubeđen da se u ovom slučaju može govoriti o klasnoj borbi, jer je glavni lik isključivo arhetip. Antiheroj. Navodi Londonove reči. Svako od nas ima svog sopstvenog Idna. Pre se radi o emancipaciji, s tim da Martin ispada žrtva kulturne industrije. U tom smislu, ističe, ovo je politički film. I melodrama o siromašnom mladiću sa željom da bude poznat, otvorena prizorima Prvomajske parade, govorima anarhiste Erika Malateste. LJubavna storija čijem će junaku kulturna industrija slomiti srce; industrija što je, po Braučijevom mišljenju, popločala put masovnoj kulturi. Priča o sukobu pojedinca i društva. Ishodima te bitke u odnosu prema komunizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu. Snimci starih revolucionara pozajmljeni su iz arhive. Jedan američki kritičar zato zaključuje da je ovde manje reč o običnom narativu, a više o storiji čija mu forma liči na album, spomenar. Na umu verovatno ima onu svaštaru u koju smo lepili najrazličitije uspomene: isečke iz novina, fotografije, komadiće tkanine i presovano cveće. DŽesika Kresi kaže da je film kao basna. „Pjetro dolazi iz sveta dokumentaraca i strastven je kada je o arhivama reč.“ Smatra da je ovakva montaža izuzetno moćna jer meša stvarnost i fikciju, ostavljajući gledaocu mogućnost da interpretira Martina Edena kako god želi.