Oni razgovaraju palicama

On se s njima tako sreće, on ide, oni nose metalnu štanglu. I kada je već pretučen, nakon godina tokom kojih se okretao iza sebe, poput mnogih novinara, koje nazivaju paranoičnim, oglasila se i premijerka. To što je Daško Milinović, deo nekadašnjeg popularnog radijskog dvojca Daško i Mlađa, pretučen smatra posledicom dugog tolerisanja nasilja i nedelovanja države.​ „Sve ovo je na prvom mestu produkt bede. Kada je čovek jadan i kada je siromašan i u obavezi da crkava za egzistenciju, nema vremena da pogleda oko sebe i kaže: Ej, možda svet nije onakav kakav iz mog suženog pogleda izgleda. Možda čovek čoveku ne mora da je vuk, možda možemo da gledamo dobro jedan u drugom“, kaže Daško Milinović na početku razgovora za NIN. Koliko novca su napadači dobili? Čuo sam da je naručilac rekao da će im platiti mesečne kirije. Prilično jadno. To govori koliko smo mi jadno društvo u stvari. O beznadežnom siromaštvu? Fašizam stanuje u bedi, rađa se u bedi. Fašizam je posledica trulog kapitalizma, a naš kapitalizam je najtruliji na svetu. I moji napadači su posledica bede. Ja sam poznat svojim neprijateljima, a moji neprijatelji su fašisti, opasni ljudi koji deluju u ovoj zemlji. Oni predstavljaju andergraund politiku. Neofašisti svugde postoje, ali mi imamo dodatni problem. Tu političku marginu proizvodi režim. Vlast je odgovorna za stanje u zemlji, a ono je takvo da fašistički batinaši bujaju i uvezani su sa ljudima visoko u hijerarhiji vlasti. To je problem. Inače, policijski, ovo je lak zadatak. I vidim političku volju da bude rešen. Vlast hoće da pokaže pred našom i svetskom javnošću da su protivnici ekstremne desnice i neonacista. Zašto si napadnut? Nerviram konzervativni desni, nacionalistički, klerikalni deo javnosti. Koje su tvoje pozicije, a koje su njihove? Moje su antifašističke, antiklerikalne, sekularne…, ja sam za zaštitu ljudskih prava svih bića, protiv sam rasizma, homofobije…, svega što desničari zastupaju kroz mržnju. Kada kažem to, ne kažem da sam protiv onih koji veruju ili odlaze u crkvu. Niko nikada ne sme da bude diskriminisan, a ni država ne sme da proganja ljude zbog onoga što govore. Niko ne sme da proganja nikoga zbog onoga što je, zbog onoga u šta veruju ili ako ne veruje. Da razgraničimo, šta su desničari, tradicionalisti, protiv čega si ti, da bismo znali ko su oni koji su pokušali da te ubiju? Kada kažeš fašisti, ko su oni? Šta je njihova ideologija u ovim društvenim okolnostima? Oni diskriminišu sve koji su različiti. Srbija je prepuna onih koji diskriminišu ljude prema onome kako su rođeni. Pogledaj kako živi romska zajednica u Srbiji, homoseksualci, migranti… Pogledaj razne društveno dominantne i agresivne stavove većinske verske zajednice, oni ne mogu da se pomire sa tim da u ovoj zemlji žive ljudi koji ne pripadaju njihovoj veri, takve proganjaju i mi to ne smemo dozvoliti. I to što ja njima povredim verska osećanja, neka povrede i oni meni moja, neka me zajebavaju kao što ja njih zajebavam, ne smeju nikoga da tuku i proganjaju. Od tih sveštenika nemaš šta da čuješ. Imali smo toliko pametnih reči vladike Grigorija i mnogih drugih? Zar to neprihvatanje ne govori o dva ekstrema dve strane? Ekstremi su oni koji razgovaraju palicama. Ja bih da pričamo, ali oni idu ka meni i nose metalne štangle. Kada kažeš fašizam, šta to podrazumeva, kako oni deluju i s kim su povezani? Deluju kao i svugde u svetu, ali ono što ih razlikuje je što u ovoj zemlji neofašistički pokret deluje u političkom podzemlju. Ima razne frakcije i grane, stepene radikalizacije, svoje stepene „desnosti“. Ima ih od desnog centra do onih koji se kunu u Adolfa Hitlera. To svugde postoji, ono po čemu smo izuzetak je jedinstvena blizina ekstremne desnice sa vrhovima vlasti. Kod nas su vodeće ličnosti u državi povezane sa ultradesničarima. Ko konkretno? Naš predsednik države. Znamo iz kog političkog miljea dolazi, znamo gde je proveo političku mladost, ko su ljudi ekstremne desnice kao što je SRS. Samo kod nas imamo u državnom vrhu na važnim funkcijama ljude koji poznaju mnoge ulične batinaše, pripadnike ekstremne desnice. To je problem. Nema šanse da predsednik Francuske poznaje huligana uličnog. Nema šanse da DŽo Bajden ima neke veze sa Kju-Kluks klanom, nikakve. Nema šanse da Angela Merkel poznaje naci-skinse iz Drezdena, a kod nas državni vrh ih zna lično. Na osnovu čega to tvrdiš? Živim u ovoj zemlji ceo život, tu sam proveo ratne devedesete i bila je vidljiva povezanost Radikalne stranke i ostalih neofašističkih organizacija, a to je i dokumentovano. Znamo ko su bili njihovi šefovi obezbeđenja, koja je povezanost vladajućih struktura SNS sa dešavanjima na ratištima 90-ih. Tu prelazimo dalje od nekog supkulturalnog neonacizma na krivicu za ozbiljne stvari u ratnim godinama. Možeš li da nam konkretizuješ tu mrežu politike i neofašista? Ne mogu, ko jednog dana bude hteo time da se bavi, lako će naći podatke, jer 90-ih je to bila javna stvar. Prisustvo nakaradnih fašističkih ideja u mejnstrim našeg društva je ogromna. A oni jesu opasni, strašni i mogu da ti učine šta god hoće. Srbija je zemlja bede i to je vrzino kolo, beda stvara nacionalizam, a on rađa bedu. Mi živimo ovako jer smo zatucani nacionalisti u krugu bede, a bedni ljudi posežu za lakim rešenjima. Umesto da svoj opravdani bes usmere ka onima koji im čine život bednim, pristaju na ulogu žrtvenih jarčeva i bes iskaljuju na pogrešnoj strani. Imaš sažaljenja za one koji te umalo nisu ubili? Imam sažaljenja i prema tim mojim direktnim neprijateljima. Više bih voleo da razgovaram sa mojim napadačima nego da dobiju neke visoke kazne zatvora. Šta bi ih pitao? Zašto si ti meni hteo da razbiješ glavu? Štanglom u glavu? Šta ti misliš da ja tebi loše činim? Meni je svih njih žao. Sve to kod nas je klasni problem, fašizam živi u neznanju i nemaštini i ja imam ograničeno razumevanje. Voleo bih da mogu da im kažem, ej pročitajte knjige koje sam ja pročitao, slušajte ploče koje sam ja slušao. Putujte malo, probajte da razumete svet. Voleo bih da razgovaram s njima, ali kada se ja s njima srećem to je uglavnom tako što ja idem a oni nose štanglu i onda nema vremena za takve stvari kao što je razgovor. Voleo bih da s tim ljudima neko radi. Znam koliko ih lažu, uče pogrešnu istoriju, serviraju im sve što isključivo služi da ih pripreme da ovde budu tercijarni robovi, jadnog perifernog kapitalizma. I zato će povremeno te svoje prazne živote radnika u pelenama da istresaju na ljudima za koje misle da su krivi za nešto što se njima ne sviđa, a nisu. Naravno da bih voleo najviše na svetu kada bih imao pristup tim ljudima, ali kad stignu oni do mene sa štanglom tada su već jako zatrovani. To ti je kao 1941. kada su nagrnuli nemački vojnici ovde. Među njima su bili momci mobilisani u nemačku vojsku. Bilo je tu možda i mnogo predratnih nemačkih levičara, ali kada ovde dođe kao deo organizovane vojske da porobljava, spaljuje i ubije, nemaš vremena da ga pitaš: „E, druže, ti si možda bio jako pametan pre šest meseci, šta ćeš ovde?“ Mi smo sada stigli do toga da je nasilje svuda, razbuktalo se i nema argumenata, ide se prvo batinama, terorom. Čija je to odgovornost? Društvenih institucija. Ili omanu ili namerno rade pogrešno svoj posao, od obrazovanja nadalje. Čini se da ovo društvo počiva na ekstremima na obe strane, a nedostaje ona koju bismo nazvali normalnost, suživot, nepreterivanje, umerenost i razumevanje? Izvini, ne pristajem na priču o dva ekstrema. U ovoj zemlji samo jedna strana je ekstrem. Mi nemamo problem sa levičarskim nasiljem. Ovde ne postoji teror tolerancije i liberala, postoji isključivo nasilje desnice, klerikalizma, retrogradnih snaga, okupljenih oko nacionalnih ideja. Kako da uredimo naše društvo, da budemo solidarni, da se ne delimo i da budemo odgovorni? Ne znam. Voleo bih da dam super rešenje, ali bio bih tada neki guru. Mogu samo da kažem kako ja to. Posmatram svet oko sebe, čitam, gledam, slušam, krećem se među ljudima da saznam što više o svetu u kom sam i da kroz taj svet vidim kako razmišljaju drugi i kako žive. Šta politika tu može da promeni, kada pogledaš i poziciju vlasti i opozicije? Naravno da može da promeni. Politika je sve. Nervira me kada kažu - ne bavimo se politikom. Suludo. Sve je politika. Svaki skup je politički. To je i način na koji se ljudi odnose jedni prema drugima. Mi smo politička bića. I kao takva politička bića obračunavaju se, pretučen si. Moglo je to biti ubistvo, dakle reč je o pokušaju ubistva. Ko je to pokušao i zašto? Prošao sam mnogo bolje nego što su napadači planirali. Išao sam na posao, kao svako jutro. Pratili su me danima i ustanovili tu moju rutinu koja nije komplikovana. Znali su kada idem na posao, kuda, gde živim, kuda se dnevno krećem. Živim blizu našeg studija, idem peške na posao. Jezivo je kada znaš da se neko toliko potrudio da te prati. Primetio si ih ranije? Primetio sam ih dan ili dva ranije. Išao sam na posao veoma rano ujutru. Čuli smo da su oni iz Surčina, morali su da ustanu u četiri ujutru, sednu u kola, dođu u Novi Sad u cik zore da prate mene koji idem na posao skoro pre svih ostalih ljudi jer radimo rano emisiju. Deo sam antifašističkog pokreta i veoma dugo imam iskustvo sa fašistima, znam kako izgledaju, šta rade, kako se kreću. Primetio sam dva lika karakteristično odevena, sa maskama. Sportski stil, patike, trenerka, pandurske crne jakne sa kapuljačama, znate kako izgledaju sa skupova desničara. Navikao sam da ujutru kada idem na posao ne srećem nikoga jer je rano, bilo mi je čudno da se dva lika pojavljuju odjednom iza mene i da mi se približavaju. Kada sam ih prvi put video u ulici, pojavili su se neki prolaznici i nekoliko taksija, ulica je mala, i nestali su. Zašto ti je uopšte bilo čudno što neko ide za tobom, zašto si pomislio da te prate? Zato što sam već 20 godina trn u oku fašistima Srbije, vredan trofej za njih. Na njihovoj meti sam ceo svoj odrasli život. Da, zašto bi neko pomislio da ga neko prati ili baš tebe da prati? Pa zato što su me pratili. Imam oči, majku mu. Pogledao sam i video dva lika kako idu za mnom sa kapuljačama na glavama u vreme kada je to neobično. Čekali su da se pojavim, počeli su da idu za mnom, pratili su me jedan blok, a zatim kada su videli da niz ulicu dolazi nekoliko automobila i dve devojke, skrenuli su u prvu ulicu i otišli. Dotle su išli za mnom i približavali se sve bliže i bliže. Snimci iz uličnih kamera će potvrditi da su me pratili. Mnogi misle da novinari paranoišu? Ne, upravo ne paranoišem. Tog prvog dana pripremio sam se za mogući napad. Stavio sam se u taj mod za moguću tuču. Kasnije tog dana pomišljao sam na njih, ali rekoh, ajde ne paranoiši, ne gnjavi. Sledećeg jutra krenuo sam od kuće u 6.40, video da dolaze iza ćoška, da se pojavljuju u ulici na istom mestu gde sam ih video par dana ranije. Kada sam video da mi dolaze u susret na deset metara, rekao sam sebi: jao, to su oni od juče ili prekjuče, ovaj put imaju i maske i štanglu. Napašće me sigurno. Bila je sreća da sam u tih deset koraka razdaljine imao vremena da se namestim kako treba, da se spremim za napad. Zato sam udarce namenjene glavi dobio po rukama. Mogli su da te ubiju? Ne znam da li bi me ubili, ali mogli su da me ozbiljno povrede. Ostavio bih tužiocu da kvalifikuje to delo. Znam samo šta se dogodilo, da kada sam video da mi prilaze i počinje napad, jedan od njih me poprskao biber-sprejom i suzavcem u lice, a onda je drugi nasrnuo štanglom. Na snimku koji se vidi sa kamera Osnovne škole „Vasa Stajić“ vidi se ceo incident. Vidi se da sam štitio glavu i da sam u ruku kojom sam štitio glavu primio tri udarca metalnom štanglom. Počela je da mi lije krv niz ruku. Nije mi slomljeno ništa jer sam imao debelu jaknu i duks, ali imam hematom i posekotinu koja je dobro krvarila. Kada sam uzmakao par metara, okrenuo sam se ka njima i na toj distanci, sekund su me zagledali, okrenuli se i pobegli. Došao sam da radim emisiju, bio sam u fazonu, dobro sam prošao, neću da im pokažem da su bilo šta uspeli. Međutim, krv je kapala po stolu, i Mlađa se uplašio. Rekao sam šta se desilo i Mlađa i slušaoci su me poslali u bolnicu. Otišao sam u Urgentni, pozvali su policiju i čim sam video način na koji je policija pristupila, znao sam da će ih brzo uhapsiti. Video sam političku volju i nemam sumnju u sposobnost srpske policije. Sposobni su, opremljeni i verovatno voljni da rešavaju ovakve stvari, samo treba da postoji politička volja. U mom slučaju, na sreću, postoji. Nazvao me načelnik novosadske policije, tužilac se javio odmah i bio sam siguran da će ih uhvatiti brzo. Lak je to zadatak. Snimale su ih kamere koje su pokazale i kojim automobilom odlaze. Radi se o pravim neonacistima, krajnjoj neofašističkoj desnici i dobro je da država sprečava takve stvari. Šta znaš o napadačima? Bila su dvojica izvršitelja i jedan organizator koji im je platio. Policija ima jednog izvršioca i inspiratora, a drugom znaju identitet i za njim tragaju. Ko su oni? Neki momci iz Surčina, sva trojica. Nemaju veze sa Novim Sadom i specijalno zbog napada na mene su dolazili. I kao što rekoh, organizator je obećao da će im platiti mesečnu kiriju.