Nasleđe „totalnih idiota“

Iako je prošlo samo pet godina od nerešenog zločina u Savamali, ipak deluje pomalo neverovatno da se Vučiću, u bar 1.740 obraćanja uživo (29 mesečno, po podacima CRTA), nijednom nije omakla reč koja u Srbiji rešava sve - poligraf. Zar mu nije bilo jednostavnije da prikači sebe ili nekog od svojih prijatelja iz kategorije „totalnih idiota“ i time stavi tačku na čitav slučaj, umesto da čita „zloban“ izveštaj Evropskog parlamenta o Srbiji, iz kog evidentno neće nestati ni u narednih pet godina deo u kome se traže „efikasne istrage“ u slučajevima od velikog javnog interesa, među kojima se nalazi i Savamala. Konkretno, da iznova i iznova sluša istu rečenicu u kojoj mu Evropski parlament „ponavlja svoj poziv iz 2018. da se zadovolji pravda u pogledu nezakonitog uništenja privatne imovine u beogradskom naselju Savamala“. Dobro, možda i želi da taj deo ostane jer zasmejava inače namrgođenu premijerku koja je procenila da je baš takav izveštaj„delimično u sferi zabave”, ali se nekako ne uklapa uz predsednikovo uverenje da Srbija u „periodu koji je pred nama“ može brže ka Evropskoj uniji. Ne može bez otvaranja poglavlja, a poglavlja se neće sama od sebe otvoriti dok ne stignu „ubedljivi rezultati“ u važnim oblastima poput pravosuđa, slobode izražavanja i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. I razrešenja afera poput Savamale. Pa, izgleda da je to odgovor na pitanje - poligraf ne pomaže kada su u pitanju razvijena društva koja hoće pravno utemeljene dokaze za čije pribavljanje se stara nešto što smo pod naprednjacima izgubili a zvalo se „tužilaštvo“. Za domaće potrebe je čisto rasipanje resursa paljenje čudotvorne mašine kada slučaj i bez nje može da reši lično predsednik - a on nam je do sada baš sve objasnio, pa demantovao, pa rezimirao, pa se malo izdrao, pa opet objasnio... Sve u svemu, baš se namučio da opiše nešto što nije iz domena kvantne fizike: u centru grada, koji je pokriven brojnim kamerama, uklonjena su vozila i sve prepreke da bi se očistio put za bagere zadužene da sravne Hercegovačku i za 30 batinaša sa zadatkom da maltretiraju i vezuju svedoke i sve to uz pomoć EPS-a koji je palio i gasio struju, po potrebi, Gradske čistoće koja je uklanjala dokaze, policije koja je digla sve četiri uvis i tužilaštva koje se do dana današnjeg nije setilo da na osnovu praćenja komunikacije preko mobilnih telefona ustanovi ko se sve to te noći krio pod fantomkama. Uostalom, samo nekoliko dana je bilo potrebno tadašnjem zameniku zaštitnika građana Milošu Jankoviću da izvrši nadzor nad radom Policijske uprave, obavi razgovore sa nadležnima i pribavi pisanu dokumentaciju i snimke razgovora dežurnih operatera, iz kojih se vidi da su građani obavestili policiju da su vezivani, ali da je tadašnji načelnik dežurne službe Goran Stamenković izdao naređenje da policija ne reaguje. Uz tu kontrolu je obavljena i kontrola Komunalne policije, kao i organa i službi grada Beograda i ustanovljeno je da je u pitanju akcija „koja je uključivala više različitih struktura: državne i nedržavne strukture i više nivoa po vertikali“. I mada u izveštaju zaštitnika građana nije imenovano ko bi mogao da stoji iza nepostupanja policije, jasno je da je to mogao da bude samo neko veoma moćan iz izvršne vlasti, a da je teško takav posao obaviti bez znanja i pomoći ministra policije Nebojše Stefanovića. Taj izveštaj je bio polazna tačka da NIN objavi tekst u kom je Nebojša Stefanović označen kao „glavni fantom iz Savamale“ i da zbog toga bude tužen od tadašnjeg ministra policije („Naslovna strana i tekst u NIN-u nisu ništa drugo nego još jedno monstruozno i skandalozno pisanje ovog nedeljnog časopisa u kome su iznete notorne laži o meni i funkciji koju obavljam“) i da čak i pravosudni sistem kakav imamo, nakon četiri godine donese presudu u korist NIN-a. Iz toga proizlazi da je i sudu jasna uloga koju je ministar policije imao u tim događajima, mada ga nije procesuiralo baš kao ni ostale iz „državnih i nedržavnih struktura“. Zadovoljilo se činjenicom da lupi pečat na nagodbu koju je tužilaštvo sklopilo sa Goranom Stamenkovićem o priznavanju krivice i time je slučaj Savamale uglavnom arhiviran. Nedavno ga je Marinika Tepić ponovo otvorila tvrdnjom da ima saznanja da je Stamenković bio ucenjen da preuzme krivicu na sebe da bi izdejstvovao dozvolu za nelegalno izgrađenu zgradu koju poseduje, ali je rasplet odložen do kraja godine. Naime, tada zvanično jedini krivac za Savamalu ide u penziju i tada je obećao da će progovoriti. „Evidentno je da je sve to urađeno u interesu investitora Beograda na vodi koji prodaju kvadrat i po 9.000 evra, što je daleko viša cena nego na bilo kojoj drugoj lokaciji u Beogradu. Takođe je evidentno da se tužilaštvo nagodilo sa jednim policajcem najnižeg ranga da prihvati da bude jedini krivac u jednoj veoma kompleksnoj krivično-pravnoj stvari. I sada je to gotovo, iako je u pravnom aktu koji je zaključio organ koje je Ustavom označen kao nadležan za to – zaštitnik građana, doneta i preporuka i utvrđeno i konstatovano da je ’uzurpirana pravna država na određenom području i u određeno vreme‘. Zbog toga je sramno da tužilaštvo kao krivca označi nekog ko je napravio propust, a da pri tom ne utvrdi ono što nesumnjivo proizlazi iz preporuke ZG – da je on postupao po nezakonitom nalogu. To ne umanjuje Stamenkovićevu krivicu jer nije smeo da postupa po nezakonitom nalogu, ali suštinska odgovornost mora biti na onima koji su mu taj nalog dali i za šta postoji materijalni dokaz – u materijalu koji smo dobili od policije i koji niko do sada nije demantovao postoji zapis da je Stamenković obavestio operaterke da je iz vrha policije stigao nalog da niko ne reaguje. I sada on čeka penziju da bi progovorio! Dakle, čovek koji je priznao krivicu za Savamalu zbog koje se cela država digla na noge vraćen je na posao i dan-danas radi, što ne bi mogao da je osuđen na šest meseci uslovno. Ali on je osuđen na pet i samim tim se otvara sumnja da li je u pitanju organizovana aktivnost tužilaštva u kontekstu zahteva vrha vlasti“, kaže Miloš Janković. Pa, to je samo jedna verzija, a predsednik ih ima daleko više i u njima smo čuli sve osim ovoga. I ne bi bilo lepo da ih se ne prisetimo povodom petogodišnjice, posebno imajući u vidu da je i on već proslavio taj datum rečima: „Što se tiče Savamale, odnosno projekta Beograda na vodi, to je nešto na šta ću da budem doživotno ponosan. To je ponos Srbije. A na sudu je pravosnažno presuđeno da nisu oštećeni oni čiji su nelegalni objekti srušeni. A mi smo tamo izgradili velelepne objekte i to je sada jedna od najlepših promenada na svetu“. Počelo je tako što nije imao pojma o suspenziji pravne države u Savamali jer je u to vreme radio na daleko važnijoj istrazi – ko je ubio Jelenu Marjanović. To ga je držalo par dana dok nije shvatio da je ubistvo pevačice nadvisilo njegove intelektualne i detektivske sposobnosti, pa se spustio na ovaj „lakši slučaj“ i onda je izrekao prvu presudu – to su uradili dobronamerni građani, pravi Robin Hudovi, koji su „uzeli pravdu u svoje ruke“ i najurili pacove, zmije i narkomane u korist arapskih investitora i njegovog čeda Beograd na vodi. Dakle, fin svet koji je pod fantomkama i njegovom vlašću, kako nam je objasnio, rušio bespravno podignute objekte u vlasništvu „lica koja su sve što imaju stekla kriminalom”, za razliku od prethodne vlasti koja je „hapsila bivšeg predsednika“. Potom je ipak najavio da će imenovati junake pod fantomkama i to rečima: „Nacrtaćemo sve i reći ćemo narodu istinu, ma koliko ona bila teška i nama problema pravila“, uz dopunu da nije bilo 30 već između 9 i 11 maskiranih osoba, da nijedan čovek nije vezivan (onaj koji jeste i koji je svedočio o tome - noćni čuvar Slobodan Tanasković je iznenadno i pod nerazjašnjenim okolnostima preminuo, a tužilaštvo je saopštilo da mu je svedočenje neupotrebljivo jer je dato u predistražnom postupku) i da telefoni nisu nikom oduzimani, samo su na deset minuta pozajmljeni od četiri lica. Ova saznanja nikada nije ponovio pred tužilaštvom, niti su se našla u zvaničnim spisima, ali i nije bitno jer je vrlo brzo promenio priču i plasirao onu na koju se više puta vraćao i koja mu je i ovih dana ponovo omiljena: „Odmah da kažem, da je neko iz vlasti to hteo da uradi tako, taj je kompletan idiot. To je trebalo da se ruši usred bela dana. Ono tamo je bilo odvratno, protivpravno građeno i nije bilo zakonskog osnova da stoji tamo. Trebalo je da se dođe s gradskim građevinskim mašinama, a mogli su i mene da zovu.“ Mesec dana nakon rušenja, kada su protesti u organizaciji Inicijative Ne davimo Beograd postali ozbiljna pretnja za režim i kada su institucije poput zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja iznele ozbiljne dokaze o protivpravnom delovanju ne samo policije već i mnogih državnih organa i institucija, Vučić je promenio priču. „Iza događaja u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu i oni će snositi krivično-pravnu, prekršajnu i svaku drugu vrstu odgovornosti ... To je vrlo loše, katastrofalno, i to ne sme da se dešava u Beogradu. To neće promeniti moje mišljenje o tome kakav je Siniša Mali gradonačelnik, i šta je on uradio po pitanju mnogih stvari za Beograd. Ali, naravno, postoje različite vrste odgovornosti, i o tom – potom“, izjavio je Vučić, uz amnestiju za policiju i tvrdnju da neće dati Nebojšu Stefanovića. Ali, umesto da da neke druge, samo je govornicu prepustio svojoj podaničkoj propagandnoj mašineriji, koja je problem usmerila u drugom i do sada uvek dobitničkom pravcu – neko hoće „Vučićevu glavu“. Aleksandar Vulin je procenio da „opozicija okupljena oko ’patke’ teško prihvata strašan poraz na izborima“ i da nikog ne interesuje istina o Savamali već prikupljanje političkih poena, Nebojša Stefanović se upitao da li „oni žele da Vučić završi kao Gadafi“, a državni mediji su fabrikovali senzacionalne najave: „Zaštitnici haosa: Janković i Šabić sa Skotom i Devenportom ruše Vučića“; „Ubijanje Vučića“ sa fotografijama „zaverenika“ ili: „Rokfeler, CIA i Šiptari organizuju proteste zbog Savamale!“ I šta reći – upalilo je. Vučićeva glava je i dalje ako ne na mestu onda bar tamo gde ju je i pre nosio, Siniša Mali je sa mesta gradonačelnika unapređen u ministra, Nebojša Stefanović je „sačuvan“ i na dobrom putu je da ponovo bude predsednikovo ljubimče, Goran Vesić je od gradskog menadžera unapređen ne samo u zamenika gradonačelnika već i u zamenika glavnog epidemiologa, a tadašnji v. d. direktora policije Vladimir Rebić je promovisan u direktora. Za razliku od njih, nosioci državnih funkcija koji su ukazivali na zločin u Savamali više nisu na tim mestima: Miloš Janković i Rodoljub Šabić su advokati, Saša Janković je međunarodni konsultant za ljudska prava i upravljanje bezbednošću, Skot i Devenport više nisu u Srbiji, Rokfeler nije među živima, a samo CIA još uvek radi isti posao ali u njega ne spada dostava patke i organizovanje protesta u Srbiji. Nameće se da još nešto više nije među nama, a to je pravna država. Iako su svi koji su opisivali događaje koji su se odigrali u noći između 24. i 25. aprila 2016. tvrdili da je tada na nekoliko sati suspendovana, stiče se utisak da se ona nikada nakon toga nije vratila. „Od momenta fantomskog noćnog rušenja u Savamali, bio sam uveren da je reč o crvenoj liniji koja u civilizovanom društvu nikada nije smela biti pređena. Kasniji događaji ovo uverenje su samo potvrdili. Zato ravnanje Hercegovačke ulice i nije moglo predstavljati izolovanu epizodu, već je nažalost, moralo biti doživljeno kao najava načina na koji će se nosioci političke vlasti i ubuduće odnositi prema zakonitosti i podeli vlasti. I najnovije obraćanje predsednika Republike tim povodom (’Da su mene pitali, ja bih došao sa bagerom u po bela dana’), uverilo nas je u to da u ovdašnjem realpolitičkom konstruktu svaki cilj opravdava svako sredstvo. Sve kasnije afere i potpuna devastacija institucija, začete su i obznanjene te noći. Bilo je nerealno očekivati da će Savamala predstavljati incident, jednako kao što je nerealno očekivati da se prebijanje člana porodice neće ponoviti. Onaj ko je jednom bio spreman da udari bračnog druga jednako kao i onaj ko se usudio da mimo zakona poruši deo grada, biće spreman da to ponovi, čim se za to ponovo ukaže prilika“, kaže Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda. Da se ne lažemo, to i rade. Od posečenog drveća za gondolu, preko kokoške bačene na Mariniku Tepić do kovid žurki u izvedbi najviših državnih organa, sve je dokaz da više nema pravnih mehanizama da se državno nasilje stavi pod kontrolu. Ako je prošla Savamala, proći će i sve drugo.