Na granici proizvoljnosti

Prva korona teatarska sezona, barem kad je reč o prestoničkim pozorišnim kućama ostaće upamćena, kako zasad stvari stoje, po iznenađujuće kvalitetnim predstavama. Zaista, trebalo bi da se vratimo u prošlost da bismo se prisetili sezone u kojoj je bilo ovoliko dobrih, zanimljivih ili bar ambicioznih i respektabilnih predstava. Veliki deo zasluge u tome pripada Beogradskom dramskom pozorištu koje je od dolaska Juga Radivojevića na čelo kuće od gotovo zaboravljene scene gde se godinama tek povremeno nešto zanimljivo događalo (predstava Kad su cvetale tikve na primer), pretvorilo u jedno od najuzbudljivijih pozorišta u gradu koje izbacuje premijere gotovo na nedeljnom nivou. Nakon zaista fascinantne predstave Cement Beograd u režiji Sebastijana Horvata, Baal Bertolda Brehta u režiji Dijega de Bree sa Milošem Bikovićem u glavnoj ulozi podigao je te ambicije za još jedan stepen, sa nažalost neujednačenim uspehom. Baal je Brehtov komad iz mladosti, napisao ga je sa svega dvadeset godina dok je još studirao, ali ga je preradio nekoliko godina kasnije kada ga je i sam postavio na scenu. Sam siže, životna priča otpadnika, amoralnog pesničkog genija koji se suprotstavlja svim buržoaskim društvenim konvencijama svakako je sama po sebi izazovna i pogodna za razne reference i učitavanja. Najveći problem u konceptu Dijega de Bree leži upravo u tome što ostaje nejasno o čemu zapravo govori. Sa dobro razrađenim instrumentarijumom nemačkih produkcija od pre koju deceniju (gola scena, mikrofoni, većina aktera u crnom), energičnim ansamblom i harizmatičnom zvezdom, predstava ipak ostavlja utisak da joj nedostaje fokus. „Prizori“ se nižu jedan za drugim, manje ili više uspeli (dobra rešenja gotovo svih scena koje tretiraju nasilje u muško-ženskim odnosima), ali bez nekog unutrašnjeg, organskog jedinstva i konačne zaokruženosti. Ta apstraktnost koncepta, na granici proizvoljnosti, posle izvesnog vremena počinje da zamara. Najmanja je tu „krivica“ izuzetno nadahnutog glumačkog ansambla, predvođenim posebno energičnim Milošem Bikovićem koji daju sve od sebe kako bi ovaj koncept nekako „oživeli“. Nažalost, to se tek na momente dešava.