Spinovanje, uvek radovanje

O ovome smo sanjali 70 godina i nismo verovali da će se realizovati, ja sam presrećan, „superhepi“, nikad mi se ništa slično nije desilo u Briselu, ovo je velika nada, šansa za nas i podstrek za ubrzan rad i na svim drugim temama, naša zemlja više neće biti ista, neće biti zemlja iz koje se nekad odlazilo... Sve to i još više u istom stilu sipao je egzaltirani predsednik Srbije Aleksandar Vučić prošlog ponedeljka nakon niza susreta sa evropskim zvaničnicima u Briselu. Reakciju potpuno suprotnu uobičajenim pričama o tome kako mu je sa evropskim zvaničnicima bilo neprijatno i kako je vodio teške razgovore, sve boreći se da zaštiti ugroženi srpski interes nije, međutim, izazvala vest koja bi se osnovano mogla smatrati prekretnicom - poput, recimo, neke jasne najave ubrzanog prijema u Evropsku uniju koji još uvek navodno želimo - već potpuno neiznenađujuća razrada jedne već prilično bajate priče. Nema, naravno, nikakve sumnje da će najavljena izgradnja brze pruge od Beograda do granice sa Severnom Makedonijom i potom dalje na jug, za koju će EU obezbediti 700 miliona evra ili 35 odsto njene ukupne cene, imati brojne pozitivne efekte kako po Srbiju, tako i po ceo region. Ali, nema ni razloga na osnovu kojih bi se moglo govoriti o bilo kakvoj velikoj političkoj promeni i „povratku Evropske unije na velika vrata na Zapadni Balkan“ kako su to pokušavali da predstave brojni mediji, povučeni Vučićevom pričom o „jednoj od najboljih poseta ikad“ ali i o „njihovoj (predstavnika EU, prim. nov.) većoj zainteresovanosti“ u razgovorima, jer su „osetili i oni s naše strane promenu“. Činjenice su neumoljive: železnička veza sa Makedonijom nalazi se već desetak godina u svim planovima za jačanje povezanosti u regionu, i o njoj je čak i sam Vučić više puta javno govorio, kako u Briselu, tako i u Beogradu. Taj projekat pominje se i u dokumentu Ekonomski i investicioni plan za Zapadni Balkan, kog je Evropska komisija izdala 6. oktobra 2020. Četvrto poglavlje tog plana posvećeno je investiranju u održivi transport i u njemu se, u antrfileu u kome se govori o glavnim vezama Istoka i Zapada koje će biti završene ili unapređene do 2024. godine, pominje upravo železnica koja Vučića čini toliko srećnim. Reč je, inače o planu koji će početi da se ostvaruje kroz IPA III (Instrument za pretpristupnu pomoć), mehanizam koji još uvek nije odobren, jer nije prošao kroz sve institucije EU (odobravaju ga Evropski parlament i Evropski savet, koga čine šefovi država i vlada EU i nema načina da to, umesto njih, učini Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije). Sve to Vučić odlično zna. A da je tako, jasno je i autoru briselskog portala Euroaktiv Georgi Gotevu koji, u tekstu Vučić tretira EU kao da joj je srednje ime glupost, navodi dosta logično objašnjenje cele predstave koju je srpski predsednik upriličio sopstvenoj javnosti: Vučić je, prema tom tumačenju, preusmerio kritiku EU o pogoršanju situacije po pitanju ljudskih prava i medijskih sloboda na „nezanimljive“ infrastrukturne projekte. Portal podseća da je visoki predstavnik EU Žozep Borelj na zajedničkoj konferenciji za novinare sa Vučićem posle njihovog sastanka rekao da je naglasio predsedniku Srbije kako je potrebno da se napravi veći napredak ka reformama i njihovoj primeni, posebno u vladavini prava i medijskim slobodama, ali su se srpski mediji usmerili na temu železnice Beograd – Skoplje. Neimenovani izvor na kog se poziva autor tvrdi da infrastruktura nije bila u centru razgovora, te da je srpska strana očigledno „pokušala da iskrivi tu poruku“. To, međutim, nije jedini primer prilično uspešnog zataškavanja i relativizovanja sve ozbiljnijih kritika koje stižu sa Zapada. Recimo, upravo je u toku akcija „miniranja“ (nastavka) međupartijskog dijaloga kojim bi, uz posredstvo predstavnika Evropskog parlamenta, trebalo da se otklone bar glavni razlozi prošlogodišnjeg izbornog bojkota većine opozicionih stranaka - nakon koga je, u godišnjem Izveštaju o Srbiji, Evropska komisija, između ostalog, konstatovala da „novoformiranu Skupštinu Srbije odlikuje ogromna većina vladajuće koalicije i odsustvo održive opozicije“ te da „takva situacija ne vodi ka političkom pluralizmu u zemlji“. Nisu, pokazalo se, bili dovoljni svi napadi na Tanju Fajon, predsednicu Odbora EP za stabilizaciju i pridruživanje Srbije, niti pokušaji da se ona izbriše sa spiska evroposrednika, pa se prešlo na nešto mnogo efikasnije i sasvim u skladu sa proverenim naprednjačkim metodom pravljenja paralelne realnosti – započet je dijalog vlasti i opozicije bez stranih posrednika, u kome učestvuje i sam Vučić. Nije tako doveden u pitanje eventualni rezultat pregovora uz posredstvo EP – u slučaju, recimo, da se na dva „koloseka“ dijaloga postignu drugačiji dogovori – već je Vučić još jednom iskoristio priliku da pred domaćom javnošću pokaže prezir prema EU. I to ne samo time što je jedan od „koloseka“ udostojio svog prisustva - nakon čega su učesnici skupa obaveštavali medije kako je „Vučić delovao umorno, ali je ipak ostao tri sata“, te da je „bio vrlo ozbiljan“ - već i time što je govorio o učešću u dijalogu „tamo gde stranci nisu šefovi“. Čini se da to ni najmanje ne brine predstavnike EU: uoči početka konsultacija sa neparlamentarnom opozicijom, Vladimir Bilčik, šef posrednika Evropskog parlamenta u dijalogu o unapređenju izbornih uslova u Srbiji, izrazio je nadu da „ovoga puta nećemo više pričati o bojkotu, već o nekim razumnim predlozima“, dok je, s druge strane, ocenio da je „Vučić posvećen dijalogu“. Ima, naravno, osnova da se, gledano iz Brisela, Vučićeve izjave tumače u ključu njegovog pragmatičnog obraćanja domaćem biračkom telu, naročito u vreme približavanja izbora. Zato je važno obratiti pažnju na konkretne poteze, a oni su još gori – o čemu govori, recimo, odnos institucija prema aferama povezanim sa predstavnicima vlasti koje izbijaju gotovo svakodnevno i odgovarajuće medijsko zataškavanje slučajeva, uz sve snažniju satanizaciju kritičara vlasti. Da je stanje u oblastima koje su u fokusu evropske pažnje (pravosuđe i mediji) izrazito loše potvrđuju i brojni izveštaji organizacija koje prate stanje demokratije. U poslednjem dokumentu Fridom haus, recimo, konstatuje da je Srbija opet nazadovala u oblasti demokratske vladavine. I dalje je svrstana u neslavnu kategoriju „hibridnih režima“, a goru ocenu nego prethodne godine dobila je u oblasti izbornog procesa, zahvaljujući čemu je godišnji skor države sa 49 odsto smanjen na 48. Jasno je, uostalom, da u evropskim institucijama postoji potpuna svest o stanju u Srbiji – makar zbog toga što sve zemlje imaju ovde svoje diplomatske predstavnike, koji, za razliku od većinskog dela srpske javnosti, nisu osuđeni na informisanje putem kontrolisanih medija. Odavno već među njima nema onog entuzijazma sa kojim su ovdašnjim novinarima objašnjavali kako „Vučić delivers“ (isporučuje, obavlja) već se odbrana politike prema srpskoj vlasti uglavnom svodi na suvo diplomatsko „mi sarađujemo sa onima koje ste vi izabrali“. Neimenovani sagovornik već citiranog teksta portala Euroaktiv ima i dodatno objašnjenje: „Tuga je gde god da pogledaš, Borelj i drugi prihvataju to zato što se nadaju da će Vučić jednog dana uraditi nešto oko Kosova“. Da li su baš čvrsto uvereni u to ili se samo nadaju? Utisak ovog izveštača, stečen u kontaktima sa diplomatskim predstavnicima, jeste da se nadaju, ali ne previše i da su svesni da se nalaze u ćorsokaku iz koga se ne vidi izlaz. Ne vidi se, međutim, ni da se naročit trud ulaže u traženje tog izlaza. Koliko god velika bila pomenuta tuga, uostalom, daleko je bliža našim srcima. I samo ona mogu da prepuknu. Vera Didanović