Arhiva

Zaštitnik rijaliti politike

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Zaštitnik rijaliti politike
I kamen bi zaplakao zbog ovih reči: „Kad ukucam u Guglu moje ime i prezime, ja, ljudi, mislim da sam Osama bin Laden. To je toliko... ne znam šta sam uradio. Nemam firme, piše da imam firme. Ne dugujem nikakav porez, piše da dugujem porez. Nikada nisam ništa poslovao sa Direkcijom za robne rezerve, kaže, ja sam je opljačkao, i tako dalje.“ I ovo je zaista potresno: „Mi smo prva vlast koju progoni opozicija i sudskim putem i nasilnim putem. Mi smo prva vlast koju tuče opozicija.“ Sve to, i mnogo toga još, izgovorio je Marijan Rističević, jedan od 170 poslanika sa liste „Aleksandar Vučić – za našu decu“, 3. marta 2021, na sednici parlamenta iz koga je, nakon višegodišnjeg davljenja medija i ukidanja zametaka pravne države, opozicija, suštinski, proterana. Nevolje na koje se žali neće ga, ipak, obeshrabriti na političkom putu kojim uporno - i obično vrlo spektakularno - gazi već četvrt veka. Šira javnost ga je upoznala davne 1996, kao sekretara koalicije Vojvodina (činile su je Narodna seljačka stranka koju je vodio Dragan Veselinov, Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka i Reformisti Vojvodine, čiji je predsednik tada bio Dragoslav Petrović, potom Ratko Filipović a onda i Miodrag Isakov). U vreme kad se borio protiv vlasti u kojoj su bili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić doživeo je čak i dva hapšenja - tokom 2000. godine i to kao aktivista Otpora. Dve godine kasnije postao je predsednik Narodne seljačke stranke i s te pozicije političku sreću je okušavao na razne načine – sa Borislavom Pelevićem, Draganom Markovićem Palmom i Milanom Paroškim na parlamentarnim izborima 2003. (osvojili 1,8 posto glasova), ali i kao kandidat na predsedničkim izborima u novembru te godine (osvojio četvrto mesto, sa 2,86 posto glasova, ali izbori nisu uspeli) a potom i 2004. (0,33 posto glasova) i 2008, kada je dogurao do 0,45 odsto glasova. Od 2003. do 2007. bio je predsednik opštine Inđija, ali je smenjen zbog „povrede poslovnika“. Od 2012. nastupa na šarolikoj listi koju okuplja SNS i redovno dobija poslanički mandat. Drugačiji ishod bi, uostalom, bio nezamisliv, s obzirom na brižljivo građeni imidž i lične osobine koje ga krase. Jer, nakon epizoda sa dovoženjem traktora pred Skupštinu, a potom i protestnog vodanja magarca (Mlađe) ispred Vlade – sve to iz ranih dvehiljaditih, Rističević se 2010. „proslavio“ i učešćem u rijaliti programu Farma. I to kao jedini političar koji je „izdržao“ od prve do poslednje epizode, što mu je, ipak, donelo „samo“ drugo mesto i mnogo sekiracije: žalio se da je glasanje bilo „velika prevara“ te da mu Željko Mitrović nije isplatio obećani novac. Naravno da pomenuti performansi nisu jedini razlog zbog kojih Rističević, rođen 1958. u Novim Karlovcima, sebe naziva „zaštitnikom seljana“: problem sela jeste jedna od najzastupljenijih tema u njegovim govorima, a ponosan je i na činjenicu da vodi Odbor za privredu, šumarstvo i vodoprivredu, koji smatra najvažnijim odborom u Skupštini. A i sam se, nakon što je, sa završenom Višom školom organizacije rada, šest godina radio u Industriji motora i traktora, posvetio zemljoradnji na svom imanju. Da nije onih stalnih ponavljanja fraza o „prethodnoj vlasti“ koja je „uništila sve“, pa tako i poljoprivredu, Rističević bi ponekad zvučao gotovo kao opozicionar kad govori o stanju u sektoru kojim se intenzivno bavi („Komunizam nije bio moj poredak, to je opšte poznato, ali je u odnosu na dane koji su iza nas, u poslednjih deset godina, imao bolju poljoprivrednu politiku“, 9. mart 2021). Ključni recept za unapređenje srpske poljoprivrede Rističević vidi u ulasku u EU i od toga ne odustaje uprkos sve raširenijem antievropskom raspoloženju („rekao sam evropsku, nisam rekao ropsku, nego evropsku“, 14. april). Taj stav, koji zastupa decenijama, obično pokušava da obrazloži konkretnim podacima: „Bugarski poljoprivrednici, kojih registrovanih ima svega 70.000, prosečno dobiju od EU 11.000 evra. Naši poljoprivrednici kojih ima 350.000 u Registru poljoprivrednih gazdinstava prosečno dobiju 1.000 evra“. Ili: „Ako naši seljaci budu imali uslove kao poljoprivrednici u EU i ukoliko usvojimo koncept Danske, za nekoliko godina zgazićemo, imaćemo bolje rezultate nego poljoprivredni proizvođači u EU koji u ovom trenutku imaju pet do deset puta bolje subvencije nego poljoprivredni proizvođači u Srbiji“ (9. mart). Rističević ima status jednog od najaktivnijih poslanika, ali ga nije zaslužio samo diskusijama na poljoprivredne teme. Daleko veću pažnju na sebe skreće skandalima u kojima redovno učestvuje, skupštinskim arlaukanjem (u duetu sa Markom Atlagićem) i uvredama koje rado i često izriče na račun opozicije i javnih ličnosti koje kritikuju vlast. U toj disciplini sve dolazi u obzir – s lakoćom, recimo, deli pojedinačne uvrede („Dušan Teodorović, obraz – đon... Od njegovog obraza da praviš pancire, ma to ima da izdrži brolik kalibre“, „Da je Al Kapone danas živ, bio bi sitna riba pljuckavica za Đilasa i njegovu ekipu. Toliko bi bio sitan da ga u njegovu stranku ne bi ni primili“...). Nisu mu strani ni paket-aranžmani: „Idealna je prilika da parafraziram Nikolu Teslu, srazmerno političkom trenutku u kome živimo. Kada bi se mržnja opozicije, ovih drugosrbijanaca, velikog dela opozicije, pretvorila u električnu energiju, obasjali bi ne celu Srbiju, već bi energijom snabdeli pola Evrope. Nikola Tesla je to rekao za Hrvate, kad bi se njihova mržnja prema Srbima pretvorila u energiju, obasjali bi svet“ (11. mart) Čini se da s posebnim guštom sipa drvlje i kamenje po glavama žitelja beogradskog „kruga dvojke“, mada nije isključeno da misli na „drugosrbijance“ i da mu nije baš jasna razlika između ta dva pojma. Ipak, ne libi se ni od potpaljivanja netrpeljivosti u regionu: „Najviše nas mrze Makedonci, pa Slovenci, pa Hrvati u Zagrebu, pa Crnogorci, oni nas više mrze od ovih u Zagrebu, a mogu da kažem da bi se slobodnije kretao u Zagrebu nego kod ovih iz kruga tramvajske dvojke. Ako su u Zagrebu neke ustaše, ja ne znam kako ove da nazovem, koji nas više mrze nego što nas mrze ovi u Zagrebu“ (24. mart). Mnogo energije troši i na pokušaje da uredi dve važne oblasti – pravosudnu (izrazito je ljut zbog delovanja organizacije Centar za pravosudna istraživanja/Cepris i sudije Miodraga Majića) i medijsku (s naglaskom na televizije N1 i Nova S). Nedavno se, tako, istakao predlogom izmena Zakona o elektronskim medijima za koje nije baš jasno da li ih je sasvim sam smislio ili mu je pripao zadatak da se „potpiše“ pod nečim što bi moglo izazvati ozbiljan potres. Za sada se zna da su Rističevićevi predlozi ušli u proceduru. A zna se i da, u zainteresovanoj javnosti, postoji strah da bi efekat potencijalnog usvajanja predloženih amandmana mogao biti gašenje dva televizijska kanala koja nisu pod kontrolom vlasti. Možda se Rističević, zapravo, nada da bi, takvim doprinosom padu Srbije na raznim listama koje mere stepen demokratičnosti, u drugi plan potisnuo sve ono što se vezuje za njega, a što mu, izgleda, uopšte ne prija: počev od, recimo, poništavanja poslaničkog mandata iz 2003, kada je optužen za nerad, lažno predstavljanje i nedolično javno ponašanje, uključujući bespravno potezanje oružja na javnom mestu, preko optužbi za bogaćenje od fabrike duvana Fast (poteklih od Dragana Veselinova, zajedno sa tvrdnjom da je falsifikovanjem potpisa pokušao da mu „ukrade“ stranku), sve do brojnih verbalnih i fizičkih obračuna u kojima je učestvovao i čuvene priče o povezanosti firme njegove supruge sa nestankom hiljada tona kukuruza iz Robnih rezervi. Ali, teško da bi se i tako ozbiljnim štetočinstvom oslobodio imidža zabavljača iz jeftinog rijalitija. A biće da i ne želi. Vera Didanović