Moć medija ili medijacija moći

Od 180 zemalja sveta u 73 odsto situacija je teška ili problematična za novinare, utvrdili su Reporteri bez granica. To je skoro tri četvrtine država. Previše, da bi se bilo gde na kugli zemaljskoj moglo spokojno razmišljati o odnosu mediji – vlast – javnost, iz ugla osnovnih razloga postojanja medija i novinara. Kakav je onda smisao Svetskog dana slobode medija koji se svakog 3. maja obeležava od 1994. godine, a na osnovu predloga grupe afričkih novinara, kada je od tog trenutka, istraživanja pokazuju, situacija sve gora? Smisao je upravo u tome što i predlog za ustanovljavanje ovog dana nije bio svetkovina dostignutog ideala u ostvarivanju slobode govora i slobodnog, bezbednog rada medija i novinara, već naprotiv, ukazivanje na prepreke, pritiske, zloupotrebe, ugrožavanje medija i novinara, često brutalan odnos prema njima i nastojanje moćnika da istina, kritika, slobodna reč izostane, da je nema. Što je takav represivan odnos prema poslenicima javne reči izrazitiji, smisao rasprave o ovoj temi je naglašeniji. Kako je svet, na početku treće decenije dvadeset prvog veka, spao na ovakve grane, ako je Šveđanin Peter Foškol još sredinom osamnaestog veka znao da „sloboda pisanja uzdiže nauke, uklanja sve štetno pisanje, zauzdava sve nepravde činovnika i predstavlja najsigurniju odbranu vlade u slobodnoj državi“? Krajem tog veka francuski revolucionari su u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina konstatovali da je „slobodna razmena misli jedno od najdragocenijih ljudskih prava“, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima mnogo kasnije dodala da to pravo mora da se ostvaruje „bez uznemiravanja“, a Evropska konvencija o ljudskim pravima da se to mora da omogući „bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice“. Evropa je deo sveta u kome se na sistematičan način već decenijama gradi konsenzus o zajedničkoj medijskoj politici u kojoj je središna vrednost upravo sloboda govora i izražavanja i slobodan protok informacija, kao osnovno ljudsko pravo. I pošto se dvadeseti vek, kako bi to rekao teoretičar medija Fransis Bal, „završio nekoliko godina ranije“, padom Berlinskog zida, Evropa je sublimirajući iskustvo zemalja razvijenije demokratije i medijskih sistema, ubrzano dopunjavala regulatorni okvir za oblast medija, ne bi li državama koje su tek zakoračile u tranziciju pomogla da učine diskontinuitet sa prošlim vremenima i krenu putem medijskih sloboda. Tako je nastao pregršt pravila, principa, standarda čije ostvarivanje u svakoj državi posebno, jeste test slobode i demokratije. Među temeljnim standardima su najpre autonomija i nezavisnost medija i novinara, postojanje nezavisnih regulatornih tela za elektronske medije i samoregulatornih za štampu, preobražaj državnih radio-televizija u javne medijske servise, unapređenje medijskog tržišta, zaštita novinara i medija i njihov slobodan rad. Nisu to ciljevi. To su sredstva! Sve to treba da doprinese jačanju medijskog pluralizma, slobode izražavanja, slobodnog primanja i davanja informacija, uravnoteženo, bez diskriminacije. Sve, dakle, u cilju razvoja slobodnog društva i svesti o tome da se „građaninom postaje u procesu komunikacione socijalizacije“, kako bi rekao Jirgen Habermas. Podrška novinarima i medijima ne samo zbog njih, nego zbog svih. Oni tragaju za istinom, oni donose „informaciju kao kiseonik demokratije“, oni moraju „i na strašnom mestu postojati“, a surovo iskustvo govori da se sa takvih mesta mnogi nisu vratili. Gde je Srbija u svemu tome? U Evropi, u onom donjem delu ili ako hoćemo, južnom. Ima i Evropa svoj sever i svoj jug. Podaci govore da je po stanju medijskih sloboda i bezbednosti Norveška i dalje prva u svetu, a za njom su Finska, Švedska i Danska. Srbija je po istraživanju Reportera bez granica već drugu godinu na 93. mestu u svetu. U Evropi, ispred nje su: Severna Makedonija, Albanija i Kosovo, o Hrvatskoj i Sloveniji da ne govorimo. Srbija po medijskim slobodama, po dostignutom nivou profesionalizma i etičnosti, ne stagnira. Ona nazaduje. To se ne može pročitati u medijskim zakonima i u dve medijske strategije, obe usvojene sa velikim zakašnjenjem. Tu ima demokratskih standarda i principa, ali u praksi ih nema ili ima tek u tragovima. Izvesnost neostvarivanja većeg broja ciljeva prve strategije i nagoveštaj sličnog epiloga sa ovom novijom, sada aktuelnom, sumoran je skor dvadesetogodišnje transformacije našeg medijskog sistema. U te dve decenije, imali smo nekakav korak napred i zatim veliki korak nazad. Paradoksalno su se preplitala ili paralelno tekla dva procesa: jedan koji je značio sve bolje upoznavanje sa iskustvima demokratskog sveta i drugi koji je dokaz skoro beznadežnog odupiranja primeni tih iskustava, čak i kada su upisana u pomenute zakone i strategije. Imamo sve više medijskih stručnjaka, novinari stiču znanja i veštine na desetak fakulteta, medija je sve više, raznovrsnost udruživanja novinara i ostalih medijskih radnika je očigledna. To „zrenje“ naše medijske stvarnosti, nažalost nije ništa drugo nego privid razvoja i najčešće alibi vlasti za nedopuštanje stvarnih sloboda. Medijima i novinarima koji omogućavaju artikulaciju kritičkog mišljenja građana, stručnjaka, predstavnika civilnog društva, političkih aktera, preti se i sužava polje delovanja. Pritiscima i zastrašivanjem proizvodi se uzdržavanje novinara i medija od bavljenja temama koje su u javnom interesu, a posledice po one koji ipak takve teme obrađuju, odvraćaju manje posvećene i manje hrabre od traganja za istinom. Autocenzura bolje deluje nego cenzura. Postoji podrška, politička, infrastrukturna, finansijska, medijima koji su deo propagandnog arsenala vlasti, a koji se pogrešno nazivaju tabloidima, jer i tabloidi u razvijenom svetu moraju da poštuju određena pravila i mogu da iskuse sankcije, ako to ne čine, oslikavaju sam karakter vlasti, ne samo u odnosu prema medijima nego uopšte. Dva stuba medijske nezavisnosti: regulatorno telo za elektronske medije i javni medijski servis, od ustanovljavanja, nagnuta su i napukla i ne mogu da nose teret obaveza, jer iznutra nisu strukturisana pravilno, pre svega kadrovski i koncepcijski. Delotvoran koncept bi se mogao izvesti iz zakona kojima su ova dva entiteta utemeljena, a pogotovo što se ti zakoni pozivaju na najbolje standarde i dokumente Evrope, ali standardi, pravila, koncepti, ne postoje bez ljudi. Vlast već godinama uspeva da na rukovodećim mestima i u organima koji donose odluke u REM-u i RTS-u budu oni koji će slušati nju, a ne građane, stručnjake, evropske autoritete ili glas zakona. Mediji su dugo smatrani ogledalom društva dok nije preovladao stav da se u ogledalu uglavnom vidi lik onoga ko drži ogledalo. Nastali kao oblik zadovoljavanja komunikacionih potreba građana, kao posrednici između događaja i pojava s jedne i auditorijuma sa druge strane, ali i kao entiteti koji institucijama sistema posreduju želje i potrebe građana, mediji očigledno posustaju. NJihova moć dokazana u praksi i potvrđena analizama nije više tako velika, bar onih koji i dalje imaju pred sobom profesionalne i humane ciljeve. Stisnuti rukama moćnika oni sve više postaju medijatori te moći i njene distribucije u javnu sferu. Srbija je izrazit primer. To što sličnih iskustava ima i u drugim delovima sveta i što susedna Bugarska još više zaostaje po medijskim slobodama iako je članica Evropske unije, ne bi trebalo nikome da bude alibi.