Večiti optimisti u raljama recesije

Da li je Srbija preterala sa zaduživanjem i da li se javni dug bliži crti koju ne bi smeo da pređe? O tome su mišljenja dijametralno suprotna. Dok predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović i profesor Ekonomskog fakulteta, nekadašnji guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić upozoravaju da će se Srbija posle rebalansa ovogodišnjeg budžeta zadužiti za dodatne dve milijarde evra, da bi pokrila i neke nepotrebne troškove, ministar finansija Siniša Mali tvrdi da je javni dug pod kontrolom i da do kraja godine neće preći 60 odsto bruto domaćeg proizvoda. Govoreći o dugovima zemlje, predsednik Vlade je priznao da je „zaduženost porasla, ali manje nego što je mogla da poraste“. „Iduća godina biće u znaku infrastrukturnih investicija… Moći ćemo da kažemo: dužni smo, ali imamo put. Dužni smo, ali imamo most. Dužni smo, ali imamo prugu“, poručio je premijer. Ovako poređane ove izjave deluju sasvim logično. „Kvaka“ je samo u tome što je aktuelni ministar finansija sa predsednikom Fiskalnog saveta i bivšim guvernerom NBS polemisao prošle sedmice, dok je izjava premijera o zaduživanju preuzeta iz Blica od 28. novembra 2009. Nisu to, dakle, reči Ane Brnabić, već Mirka Cvetkovića, koji je pre jedanaest i po godina tvrdio da će Srbija „punom snagom krenuti u oporavak privrede tek 2011, kada bi trebalo da dostignemo ili premašimo nivo rasta BDP-a iz 2008, kada je počela svetska ekonomska kriza“. „Premijer se nada da će iduće godine budžetski deficit biti četiri odsto i da će najduže za pet godina biti potpuno anuliran… U idućoj godini premijer očekuje stabilan kurs nacionalne valute, ali i dalje smanjivanje referentne kamatne stope NBS, nižu stopu inflacije od ovogodišnje i stabilne cene“, piše Blic. Malo je šta od onog što je 2009. Cvetković obećao i ostvareno. Umesto da zauzda inflaciju, potrošačke cene su u 2011. porasle za 11 odsto, tako da su rasle brže nego dve prethodne godine. Istim tempom rastao je i minus u državnoj kasi. Koaliciona vlada, čiju su okosnicu činili DS i SPS, izabrana je 7. jula 2008. i te godine budžetski deficit je bio 47,5 milijardi dinara. Već naredne je dupliran na 92,6 milijardi, potom je povećan na 102,9 milijardi, onda na 135,8 milijardi, da bi 2012. manjak dostigao 213 milijardi, s tim što je za do tada rekordni deficit podjednako zaslužna i vlada Ivice Dačića, koji je Cvetkovića nasledio 27. jula te godine. Suprotno očekivanjima Cvetkovića, evro te 2011. nije mirovao. Srbija je svetsku ekonomsku krizu, 2008. dočekala sa prosečnim kursom evra od 81,5 dinara, već sledeće je evro dogurao do 94 dinara, a potom skočio na 103 dinara. Usledilo je kratko zatišje, jer je 2011. srednji kurs evra pao za jedan dinar, da bi 2012. ponovo nastavio da raste i dostigao do tada rekordni nivo od 114 dinara. Nije, međutim, sve raslo kao cene, kurs evra i minus u državnoj kasi. U 2009. BDP Srbije pao je za 2,7 odsto, naredne godine povećan je za samo 0,7 odsto, a 2011. za dva procenta, da bi već 2012. zemlja ponovo skliznula u recesiju. To drugim rečima znači da Srbija ni 2012. nije uspela da dostigne BDP u poslednjoj godini pre krize. Na početku je sve izgledalo sasvim drugačije. Ili su bar domaći političari na vlasti to nastojali tako da prikažu. Uz naslov Svetska kriza obilazi Srbiju dnevni list Pregled od 3. oktobra 2008. piše: „Potpredsednici Vlade Božidar Đelić i Mlađan Dinkić ocenili su da globalna finansijska i ekonomska kriza… neće imati direktne negativne efekte u Srbiji. Očekujem da će kriza biti sanirana pre nego što bi se ti negativni efekti odrazili na našu zemlju, kazao je Đelić… Dinkić je ocenio da ono što je naša sreća u ovoj ekonomskoj svetskoj nesreći, jeste činjenica da je naša centralna banka bila mnogo rigoroznija od američke centralne banke“. Istog dana list 24 sata tvrdi Dinar jači od ekonomske krize i navodi da je „uprkos jakom kolebanju svetskog ekonomskog tržišta, srednji kurs dinara i dalje ispod granice od 77 dinara za evro“ i da je „nacionalna valuta čvrsta kao nikad poslednjih godina“. U to vreme ekonomski eksperti u celom svetu već su uveliko računali koliko će biti duboka globalna recesija zbog krize koja je izbila pucanjem „balona“ na američkom tržištu hipotekarnih kredita, zbog čega su iz bilansa banaka preko noći izbrisane hiljade milijardi dolara. Zbog toga je američka investiciona banka Liman braders 15. septembra i formalno bankrotirala, mada je njen krah mogao da se nasluti i ranije. Kriza se potom iz SAD prelila u ostatak sveta, iz finansijskog u realni sektor. Ugašene su desetine miliona radnih mesta, milioni Amerikanaca ostali su bez prihoda, a onda i bez krova nad glavom, jer nisu mogli da otplaćuju rate kredita. Udeo rizičnih, teško naplativih zajmova u bilansima banaka nezaustavljivo je rastao, a u Srbiji je na vrhuncu krize njihov udeo bio čak 25 odsto… Ovdašnji zvaničnici, međutim, glumili su Robinzona Krusoa, kao da je Srbija ostrvo, čije obale nikad neće zapljusnuti cunami koji je već izazvao haos svuda u svetu. Mesec dana nakon potapanja Liman bradersa, 13. oktobra Pres uz naslov Srbiji korist od svetske krize! prenosi reči vicepremijera Božidara Đelića, koji u Vašingtonu predvodi srpsku delegaciju na Godišnjoj skupštini MMF-a i Svetske banke. „Srbija iz ovih teških momenata može da izvuče i korist, kao svaki put kada postoje određeni diskontinuitet i kriza, i da to otvara i nove mogućnosti za one koji znaju da ih iskoriste“. NJemu uz rame bio je i ministar ekonomije i regionalnog razvoja. „Mlađan Dinkić izjavio je da će Srbija zaraditi od svetske finansijske krize i da će strani investitori shvatiti da se više isplati ulagati u Srbiju, nego u neke druge evropske zemlje“, prenela je agencija SRNA 27. oktobra 2008. Četiri dana ranije dnevni list 24 sata objavio je tekst Dinkić: Srbija treba da iskoristi svetsku krizu u kome se navodi njegovo očekivanje „da će veliki evropski proizvođači u potrazi za stabilnim profitom seliti kapital iz drugih evropskih zemalja u Srbiju, jer se pokazalo da strani finansijeri u Srbiji nisu zabeležili gubitke“. I novosadski Dnevnik 16. oktobra citira Dinkića: „Srbija iz ove velike svetske finansijske krize izlazi neokrnjena, jedna smo od retkih država koja nije morala da potroši nijedan dinar za spasavanje finansijskih institucija“. Istine radi, Srbija je nešto kasnije morala da iskešira milijardu evra za pokriće gubitaka grupe domaćih banaka u kojima je država bila jedini, ili bar najveći vlasnik. Prva je 2012. pala Agrobanka, a onda redom Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd i jedna privatna, Univerzal banka… U februaru ove godine portal Insajder je objavio da je „Viši sud u Beogradu proglasio krivim desetoricu osoba u slučaju Agrobanka, jer su se, kako je rečeno, bavili zloupotrebama u vezi sa davanjem kredita privatnim firmama i izdavanjem menica bez pokrića i osudio ih prvostepeno na kaznu zatvora u trajanju od ukupno 23 godine“. Iz današnje perspektive zanimljivo deluju i Dinkićeve reči posle Samita narodnjačkih evropskih partija u Briselu pre dvanaest i po godina. „Počeli smo sa lobiranjem za finansijsku podršku Srbiji za modernizaciju železničkog Koridora 10… Očekujemo, kada postanemo zemlja kandidat za članstvo u EU naredne godine, da se kvalifikujemo za znatno veće pretpristupne fondove EU. Da bismo konkurisali, treba najpre da napravimo kompletan projekat modernizacije u čemu ćemo imati tehničku pomoć Dojče bana (nemačke železnice), čiji direktor sledeće nedelje dolazi u Srbiju, a EU će nam finansijski pomoći sa oko milijardu evra pretpristupne pomoći za modernizaciju Koridora 10, objasnio je Dinkić“, javila je Politika 16. oktobra 2008. Od tada se o tome skoro ništa nije govorilo dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić 26. aprila ove godine u Briselu nije saopštio da je „presrećan“, jer će EU podržati gradnju brze pruge od Beograda do Severne Makedonije, a pomenuo je i bespovratnu pomoć od 700 miliona evra, dok je Dinkić davne 2008. „baratao“ sa podrškom od milijardu evra. Druga polovina 2008. bila je prilično turbulentna. Nedugo nakon što se Đelić vratio iz Vašingtona sa Godišnje skupštine MMF-a, u Beogradu je gostovao DŽozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. „Srbija, pa ni zemlje koje su ušle u stendbaj aranžman sa MMF-om nisu imale neke preterane koristi od toga, jer se pre i posle tog perioda nisu pokazale neke velike razlike u ekonomiji. Pogrešnu politiku vode i centralne banke koje se uglavnom fokusiraju na inflaciju i tako usporavaju rast“, rekao je Stiglic, a preneo Blic 10. decembra 2008. Nisu, međutim, svi u Srbiji bili uvereni da će nas kriza zaobići. „Svetska ekonomska kriza imaće svoj zamah u Srbiji u prva tri meseca 2009… Imam utisak da Vlada nije dovoljno svesna šta nas sve očekuje“, preneo je Pres od 24. decembra 2008. reči vlasnika Ist pointa Zorana Drakulića. Nešto ranije, 8. novembra Pravda bliska SNS-u citirala je Jorgovanku Tabaković, aktuelnu guvernerku NBS. „Poslanica SNS Jorgovanka Tabaković smatra da će zbog pada vrednosti dinara, inflacije i naglih poskupljenja građanima biti sve teže da sastave kraj s krajem… `Pošto se krediti obračunavaju na osnovu vrednosti evra, to znači da će rastom ove valute i rate koje građani otplaćuju biti više`, kaže Tabaković i dodaje da, kada se na obaveze prema bankama dodaju poskupljenja osnovnih životnih namirnica, energenata i sve ostale robe i usluga, budžeti građana to najverovatnije neće moći da izdrže… Ona takođe kao jednog od glavnih krivaca što će građani sve više morati da stežu kaiš navodi NBS i njenu neodgovornu politiku“, piše Pravda. Nepune četiri godine kasnije Tabaković je došla na čelo NBS, a u junu 2018. počeo je da joj teče drugi šestogodišnji mandat na mestu guvernera. O tome koliko vlast nije bila svesna realnosti svedoči i Biznis od 28. oktobra 2008, koji prenosi reči premijera Cvetkovića da će zbog svetske ekonomske krize „stopa rasta BDP-a Srbije u narednoj godini biti smanjena na četiri odsto“. „To smatramo recesijom, pošto je naša zemlja nekoliko godina uzastopno imala stope rasta od oko sedam odsto BDP-a, kazao je premijer Mirko Cvetković na Drugom poslovnom okruglom stolu sa predstavnicima Vlade, koji je organizovala Ekonomist medija grupa. On je kazao da će… jedan od odgovora na krizu morati da bude restriktivnija fiskalna politika i smanjena javna potrošnja… Pred nama je godina koja može da bude procenjena kao teža od ove, ali pošto će kriza zahvatiti i druge zemlje, mogli bismo, uz dodatne napore, naše područje da učinimo atraktivnijim za strana ulaganja“. Premijer verovatno nije ni sanjao koliko je bio u pravu kada je pomenuo recesiju. Iako je on rekao da će za njega recesija biti i „usporavanje privrednog rasta“, BDP u 2009. nije porastao za planiranih sedam, pa ni za revidiranih četiri, već je pao za 2,7 odsto. A i taj pad bio je mnogo umereniji nego u većini zemalja. Te 2009. samo tri države u Evropi izbegle su recesiju – Belorusija, Poljska i Albanija. Uz njih, manji pad od Srbije imalo je samo pet država - Severna Makedonija, BiH, Norveška, Švajcarska i Belgija. Najgore je prošla Ukrajina, koja je ostala bez 15,1 odsto BDP-a, veći pad od 14 odsto imale su Litvanija, Estonija, Letonija i Jermenija, za više od sedam odsto okrnjen je BDP Finske, Slovenije, Rusije, Hrvatske i Rumunije, a duplo veći privredni pad od Srbije imali su i Island, Mađarska, Moldavija, Crna Gora, Nemačka, Italija i Slovačka. Na istom skupu, ministar Dinkić je rekao da će 2008. BDP po stanovniku u Srbiji premašiti 7.000 dolara „i to je ohrabrujući podatak s obzirom na to da okolnosti nikad nisu bile teže“. Tako je i bilo, jer je BDP po stanovniku, prema podacima MMF-a, iznosio 7.090 dolara, s tim što je već 2009. pao na 6.170 dolara, sledeće na 5.680, da bi se 2015, tokom fiskalne konsolidacije, srozao na samo 5.590 evra. Na nivo iznad 7.000 dolara BDP-a po stanovniku Srbija se vratila tek 2018. I dok je vlast i u jeku svetske finansijske krize širila optimizam, privrednici su bili svesni nadolazećih nevolja. „Posle relativno uspešne poslovne godine koja je na izmaku, sledi neizvestan period, u kome će svetska ekonomska kriza sigurno uzeti danak i u Srbiji, a predviđene mere ekonomske politike valjalo bi primeniti što pre, dok problemi i recesija ne zakucaju na nejaka vrata srpske privrede, smatra predsednik PKS Miloš Bugarin… On smatra da su potpuno iracionalne ocene da će Srbija biti izuzeta, jer je mala… Globalna kriza će u krhkoj ekonomiji, kao što je srpska, sigurno uzeti danak, što će se iz finansijske sfere preliti, a već se i preliva, u realni privredni sektor“, pišu Večernje novosti 25. decembra 2008. Da bi zaustavila stampedo na banke, država je te jeseni povećala garancije za depozite u bankama sa 3.000 na 50.000 evra, što je smirilo paniku, jer je za samo nekoliko nedelja iz banaka povučeno više od milijardu evra štednje. „Svetska ekonomska kriza uterala je strah u kosti jednog dela građana koji su, uprkos zaklinjanjima guvernera NBS Radovana Jelašića da je bankarski sistem u Srbiji stabilan, ipak odlučili da povuku svoje štedne uloge… Vlada Mirka Cvetkovića od starta se suočila sa krupnim sistemskim problemom, a to je da jedna od njenih članica, koalicija okupljena oko SPS-a Ivice Dačića, zagovara povećanje javne potrošnje“, piše Biznis od 22. oktobra 2008. Uz opasku da „optimizam nije loša taktika u vođenju politike, pod uslovom da se srkne i kusa makar nešto od obećanog meda i mleka“, glavni urednik Vremena Dragoljub Žarković u kolumni za Blic 3. novembra 2008. zaključuje da „u toj disciplini prednjači Božidar Đelić, ministar sa širokim portfeljom i ovlašćenjima, pa bi svim tim titulama lako mogao da pridoda i funkciju dežurnog optimiste“. „Još javnošću odjekuje njegovo proviđenje da će Srbija da profitira od ekonomske krize svetskih razmera. Ovo, da prostite, liči na ono izborno obećanje radikala da će se hleb prodavati za tri dinara, a nekima liči na onu čuvenu izjavu gazda Jezde, legendarnog predsedničkog kandidata Jezdimira Vasiljevića, koji je tvrdio da će, ukoliko bude izabran, `cene biti niže za više od sto odsto`…Još da nam Đelić iznese tu čarobnu formulu o profitu usred svetskog gubitka para i smanjivanja privrednih aktivnosti, pogotovo investicija, pa da ga odmah kandidujemo za Nobelovu nagradu… Kada bih preterivao, mogao bih ovako da zaključim: politički se ništa bitno nije promenilo, tu smo na pozitivnoj nuli; ekonomski, i Evropa i Srbija su u minusu; jedino je Đelićev optimizam u porastu“, u svom stilu je okončao kolumnu Žarković. I Politika od 18. novembra upozorava da je „višenedeljna rasprava o sudbini obećanih 10 odsto povišice penzionerima samo dokaz više da se naše ekonomske vlasti i dalje radije bave preraspodelom skromnog nacionalnog kolača nego njegovim stvaranjem“. Kasnije je ministarka finansija Diana Dragutinović priznala da je bila protiv jednokratnog povećanja penzija, koje je u startu narušilo stabilnost javnih finansija, ali se ona malo šta pitala. Ta jednokratna povišica bila je deo koalicionog sporazuma DS-a i PUPS-a, koalicionog partnera SPS-a i očito je da nikoga u tom trenutku nije bilo briga koliko će to da košta. Da je đavo odneo šalu postalo je jasno kada je predsednik Boris Tadić rekao da je 8. decembra Glavni odbor DS-a raspravljao o ekonomskim merama za ublažavanje posledica krize. „Najvažnije državno pitanje je odbrana radnih mesta… Budžet koji bi se držao samo ekonomskog nivoa stvarnosti bio bi suviše bolan za mnoge građane, on bi možda obezbedio razvoj, ali je pitanje ko bi ga preživeo“, preneli su mediji Tadićevo obraćanje stranačkim kolegama pre nego što je recesija i formalno zakucala na vrata Srbije i pre nego što je ugašeno više od 200.000 radnih mesta, jer je broj formalno zaposlenih , od 2008. do 2012. smanjen sa 2.082.000 na 1.866.000. Takav rasplet mogao se naslutiti mnogo ranije, već 10. novembra 2008, kada je Pravda objavila poziv Aleksandra Vučića, zamenika predsednika SNS-a Vladi Srbije da kaže šta će država uraditi kako bi se ublažile posledice krize. „Prema našim informacijama, iz velikih privatnih preduzeća i dela preduzeća sa nejasnom strukturom, nekad društvenih, a čije su privatizacije poništene, i preduzeća u stečajnom postupku, samo u prethodnih sedam dana otpušteno je više od 5.000 ljudi“, rekao je Vučić za Pravdu. Nije samo opozicija bila nezadovoljna merama Vlade. „Srbiji nije dovoljan običan lek, potrebna joj je operacija“, poručio je guverner NBS Radovan Jelašić u autorskom tekstu za Danas 30. januara 2009, navodeći da „niko ne može ni približno da predvidi dužinu i dubinu turbulencija i neizvesnosti na tržištu“. „Model na kojem se do sada zasnivala makroekonomska stabilnost, kako Srbije tako i velikog broja drugih zemalja u našem regionu, nije više održiv na srednji, a kamoli na dugi rok. Što pre se s tom realnošću suočimo i što pre budemo spremni da preduzmemo veliki broj teških i nepopularnih mera, biće potrebne manje korekcije. A vreme brzo ide, jako brzo… Bez ulaženja u detalje, dosadašnji način održavanja makroekonomske stabilnosti u Srbiji, u kojem se prevelika tekuća potrošnja finansirala iz prihoda od privatizacije i zaduživanja, uglavnom u inostranstvu, u vremenskom periodu koji nam predstoji, teško je održiv... A da situacija bude još teža, upravo u vreme turbulencija i neizvesnosti s kojima se danas suočavamo, zahtevi da država više troši rastu iz dana u dan: zahtevaju se dodatne subvencije i garancije, traži se dodatno povećanje zarada i penzija nezavisno od toga što i postojeći obim isplate zahteva značajna odricanja“, upozoravao je Jelašić. Uzalud. Javno ga je podržao samo Goran Ješić, u to vreme potpredsednik DS-a, a njegovu izjavu Borba je objavila 17. februara sa naslovom Jelašić je u pravu, država je u krizi. A da guvernerove reči nije hteo da čuje niko u Nemanjinoj 11 moglo se naslutiti iz intervjua premijera Večernjim novostima 12. aprila 2009. „Nema nikakvog razloga za paniku. Od početka znamo kako se kriza realizuje, preko kojih mehanizama i šta izaziva. U skladu sa tim donosili smo i različite pakete mera za stabilnost ekonomije… Srbija pravi uštede u državnoj administraciji koje nisu zabeležene u istoriji - za čitavu milijardu evra… Pomoć za privredu dala je rezultate već posle prvog paketa mera i još 400 miliona evra predviđeno je novim paketom“, rekao je Cvetković, a na pitanje do kada će trajati kriza odgovorio je: „Dokle god je svet u krizi, mi ne možemo da budemo izolovano ostrvo koje beleži rast. Moramo da obezbedimo da pad bude što manji i da ga građani što manje osete. Takođe, moramo da budemo spremni da nakon završetka krize, a i to će se dogoditi, krenemo u ekonomski razvoj“. Čekajući bolja vremena, Cvetkovićevoj vladi prvi rođendan Milan Milošević, novinar Vremena, „čestitao“ je u broju od 9. jula 2009. tekstom Buđav ‘lebac na rođendanskoj trpezi. „U jednom salunu u Teksasu, to je valjda istorijska činjenica, jednom je stajao natpis: `Ne pucajte u klaviristu, on se trudi koliko može!` Tako nešto je u nedelju 5. jula izjavio srpski premijer Cvetković, medijski obeleživši godišnjicu svoje vlade, dva dana pre roka, kako bi bar u nečemu primenio staru uspešnu formulu svog koalicionog partnera Milutina Mrkonjića, sada ministra za infrastrukturu, nekad direktora CIP-a i šefa Direkcije za obnovu zemlje 1999. Na samu godišnjicu 7. jula na Koridoru 10 prema Makedoniji premijer je po istom receptu u prisustvu mnogo ministara, sa portfeljom i bez njega, pustio u saobraćaj novu deonicu auto-puta od Preševa do Levosoja, dužine 21,5 kilometara, koja je više od tri puta kraća od nekad više puta, na parče, otvarane deonice Horgoš–Feketić (oko 70 km). Kaže se da se na tom opipljivom rezultatu od milion tona prevrnute zemlje i kamena neće stati, već da odmah kreće deonica za Donji Neredovac. (U prekopavanju možda nađu, bože me oprosti, i Dražu.) Pre godinu dana u pristupnom ekspozeu 7. jula 2008. Cvetković je naglasio da su ciljevi njegove vlade da Srbija bude kandidat za članstvo u EU, krajem 2008. ili početkom 2009; da dinamično rastu privredna aktivnost, zaposlenost i standard građana Srbije; a ona da ostvari ravnomerniji regionalni razvoj, da poveća BDP od sedam odsto godišnje, odnosno 30 odsto u četvorogodišnjem mandatu vlade; da se otvori 200.000 novih radnih mesta; da se nezaposlenost smanji sa 18,1 na 11,9 odsto; da se zamašno investira u sektorima automobilske industrije, elektronike, informacionih tehnologija i telekomunikacija; da se unapredi stanje u agraru; da se završi izgradnja auto-puta i modernizacija železnice na Koridoru 10; da počne izgradnja auto-puta za južni Jadran; da počne izgradnja gasovoda Južni tok – rečju, da se izgradi prosperitetna i konkurentna privreda, koja će se ravnopravno takmičiti na svetskom tržištu, a u nekim sektorima da bude i lider... Što kaže Živka Nušićeva: `Piši Vaso!`… Od svih grešaka koje se mogu pripisati ovoj vladi, ta je najveća – preterana obećanja, na koja sada vladu podseća opozicija, koja traži vladinu ostavku (DSS, NS, SNS, SRS)“, piše Vreme. „U Bugarskoj, Litvaniji i Letoniji, besni građani su gađali vladine zgrade jajima, kamenjem, a kada je vreme dozvoljavalo i ledenicama. Protesti u Srbiji su sporadični i uglavnom očajnički: dva slučaja sečenja sopstvenih prstiju, blokada pruge u Lapovu itd. Zbog toga što stanovništvo Srbije praktično već dve decenije živi u krizi i naviklo je da trpi, vlada nije izložena nekom žešćem socijalnom pritisku. To je dobro za vladu, možda je dobro i za Srbiju zbog smanjenja rizika od nereda, ali je dugoročno loše za celo društvo zato što takvo stanje trpljenja proizvodi kolektivnu tupost, trajniju neosetljivost na krizu. A možda i nismo baš sasvim kreativno zaribali. Jedan izveštaj kaže kako se na nekim radio-stanicama u Mađarskoj može čuti i srpska hit pesma Buđav ‘lebac. Kažu, prepevaće je na mađarski jezik. Možda je ta pesma naš izvozni proizvod! U to ime, popularnom narodnom pesmom Buđav ‘lebac, čestitamo prvi rođendan srpskoj vladi“, zaključuje Milan Milošević u Vremenu. Sam premijer je u „rođendanskom“ intervjuu Tanjugu izjavio da je „zbog svetske ekonomske krize morao da odloži realizaciju nekih od postavljenih razvojnih planova“, da ne očekuje dalji, značajniji pad životnog standarda i da veruje da nije daleko trenutak „u kome ćemo krenuti putem oporavka“. „Srbija je za godinu dana načinila značajan napredak po pitanju dva prioritetna cilja, a to su evrointegracije i borba za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje“. Zvuči kao da je ovo neki od domaćih zvaničnika izjavio juče, a ne 5. jula 2009. Nešto ranije, u aprilu iste godine Blic citira ekonomistu Mlađena Kovačevića da je „ekstremno neoliberalni koncept doveo Srbiju na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija i Argentina“ i da je „prevladalo ludilo olakog zaduživanja“. Politika od 30. aprila izveštava da je na skupu u Institutu za međunarodnu politiku i privredu akademik LJubiša Adamović ocenio da su nam nevolje u kojima se svet lane našao poslužile kao dobar alibi, njegov kolega iz SANU Branislav Šoškić je upozorio da potezi koje vuče vlada – povećavanje poreza i akciza - ne obećavaju brži izlazak iz krize i založio se za javne radove - gradnju saobraćajnica, energetskih postrojenja, infrastrukture, dok je Davor Savin bio zabrinut da je procena o padu ovogodišnjeg BDP-a od dva odsto, s kojom se ušlo u rebalans budžeta, nerealna i da nas već na jesen mogu očekivati mnogo veća fiskalna i druga naprezanja. „Neće biti smanjenja penzija iako veoma značajan deo skromnog kolača ide za tu namenu. MMF tu ne traži ništa, na nama u Srbiji je da se dogovorimo o tome da penzije budu redovne, pristojne, ali i istovremeno da imamo sredstva na dugi rok kojima ćemo moći da ih finansiramo“, izjavio je Đelić, a preneo Danas od 29. avgusta 2009. Već u to vreme bilo je sasvim uobičajeno da se najviši državni funkcioneri pojave i na Kopaonik biznis forumu. Danas od 5. marta 2009. prenosi delove izlaganja Borisa Tadića, koji je „izrazio nadu da će u pregovorima sa delegacijom MMF-a biti napravljen stendbaj aranžman koji će obezbediti dodatna sredstva za Srbiju“. „Ako se prilazi samo iz ekonomskog, finansijskog ugla, cenu uglavnom plaćaju najsiromašniji, a rekao sam više puta da moramo voditi računa o životnom standardu najsiromašnijih“, naglasio je Tadić. Mnogo zanimljivije, međutim, bilo je godinu dana kasnije, što se najbolje može videti iz teksta Anice Nikolić za Politiku od 9. marta 2010. „Priznaću vam zašto volim Kopaonik. Zato što smo ovde svi zajedno, a ne jedan protiv drugog, rekla je juče Diana Dragutinović, ministarka finansija, misleći na jedinstvo ekonomskih kreatora, teoretičara i praktičara. Verovatno se i vrlo brzo ujela za jezik, jer se ispostavilo potpuno suprotno. Jer, potpredsednik Vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić, pred okupljenih 400 učesnika, istakao je kako je ključ za izlazak iz krize stimulisanje tražnje, što podrazumeva odmrzavanje plata i penzija, dok je guverner NBS Radovan Jelašić napomenuo da svako ko predlaže neko povećanje mora da kaže iz kojih izvora se ono obezbeđuje. S druge strane, ministarka Diana Dragutinović okupljenima je iznela svoju ideju o poreskoj reformi koja bi podrazumevala poresko opterećenje potrošnje (odnosno, povećanje PDV-a), koje bi pratilo poresko rasterećenje rada i kapitala (što znači smanjenje dažbina na plate i socijalna davanja)“. Ukratko, tu se jasno videlo da je Dinkić zagovornik veće potrošnje, što podrazumeva povećanje i državnih investicija u infrastrukturu i kupovne moći stanovništva, odnosno odmrzavanje plata i penzija već u drugoj polovini 2010. „Smatram da su dobiti mnogo veće od troškova. Izračunao sam da nam je za odmrzavanje plata i penzija od septembra potrebno 10 milijardi dinara i to bi dovelo, preko stimulisanja tražnje, do povećanja privrednog rasta od 0,3 odsto. Smatram da ne postoji rizik od povećanja fiskalnog deficita, jer bi se novac vratio u državnu kasu“, tvrdio je Dinkić. Samo pola sata kasnije ministarka finansija Diana Dragutinović predložila je povećanje PDV-a, uz ogradu da tu ideju iznosi više kao naučnica, a manje kao ministarka, svesna da za tako nešto ne bi imala podršku vlade. „Da mogu da odlučim sama, povećala bih poreska opterećenja potrošnje i značajno smanjila poresko opterećenje rada i kapitala. Moram da kažem da i ja ne volim visoke poreske stope, ali između takvog rešenja i prazne državne kase srce mi je uvek na strani povećanja poreza“, kazala je ona. Jednom rečju, ministarka finansija nije podržala predlog ministra ekonomije da se pre planiranog roka odmrznu plate i penzije, a ministar ekonomije nije hteo ni da čuje za eventualno povećanje PDV-a. A zamoljen da prokomentariše Dinkićev predlog, guverner NBS Radovan Jelašić je podsetio da u Izraelu postoji zakon koji podrazumeva da svako ko predlaže neko povećanje rashoda iz državne kase mora da obrazloži i odakle pare za to. I usput je upitao da li se dodatnih 10 milijardi dinara, koliko bi koštalo odmrzavanje plata i penzija u drugoj polovini 2010. može obezbediti iz realnih izvora, od naplate poreza ili će država za toliko morati dodatno da se zaduži. Odgovore na neka pitanja saznali smo godinama kasnije. Cvetković je, naime, postao premijer kada je javni dug bio 8,7 milijardi evra, a pre nego što je dužnost predao Ivici Dačiću, u julu 2012, dug je povećan za skoro sedam milijardi, na 15,5 milijardi evra. Dačić je za nepune dve godine, do aprila 2014. zemlju zadužio za još 5,1 milijardu i povećao dug na 20,6 milijardi evra. Iako je kao predsednik Vlade sproveo fiskalnu konsolidaciju, Aleksandar Vučić je Ani Brnabić mesto premijera prepustio kada je dug već bio 23,9 milijardi, a na kraju marta 2021. već je dogurao do 28,1 milijardu evra. To znači da je samo u poslednje dve godine i tri meseca dug povećan za 5,1 milijardu evra. Otuda i upozorenja da bi do kraja ove godine javni dug ponovo mogao da pređe granicu od 60 odsto BDP-a. Mnogi citati o krizi iz 2008. i 2009. podsećaju na ono to se u srpskoj ekonomiji događa 2020. i 2021. Samo što su 2008. prvo od stare boljke - pohlepe obolele banke u SAD, a 2020. ljudi od do tada nepoznatog virusa kovid-19 u Kini. Sve ostalo je manje-više slično. Osim stanara u Nemanjinoj 11 i na Andrićevom vencu, s tim što je najpre, 2009. pao BDP, a tri godine kasnije i vlast oličena u DS-u. Pri tome je Cvetkovića na mestu premijera nasledio Ivica Dačić, čiji je koalicioni partner, PUPS, zahtevom da se u septembru 2008. povećaju penzije prvi narušio stabilnost javnih finansija. Politički se to, dakle, Dačiću isplatilo. Ekonomski, nije se isplatilo ogromnoj većini građana, jer će narednih decenija morati da otplaćuju javni dug koji je od 2008. uvećan za skoro 20 milijardi evra.