Kako je Stefanović ponovo postao Nebojša iz Beograda

Sve što se minulih dana dešava između predsednika Aleksandra Vučića i ministra odbrane Nebojše Stefanovića zalazi u domen do sada neviđene političke anomalije. I to ne zbog toga što je odnos snaga između ove dvojice u potpunoj disproporciji, to smo znali i ranije, već zbog činjenice da je Vučić u tolikoj meri nadrastao svih 700.000 članova stranke koju vodi da bilo kakav disonantan ton nije dopušten. I na stranu i to što je Vučić naredio „partijsku diferencijaciju“ odborima u unutrašnjosti dok on opošljava važne državne stvari po Sloveniji i Češkoj, slučaj Nebojše Stefanovića pokazuje da je unutarstranački život naprednjaka mučniji nego svi njihovi odnosi sa opozicijom koliko im god ona bila mrska. U takvom odnosu snaga nije bilo političke potrebe i još manje smisla da Stefanović minulih dana tako brutalno bude pušten kroz „toplog zeca“. Izuzev, ako ne računamo da je to pokazna vežba staljinističkih metoda u kojima nije dovoljno da Stefanović prizna krivicu za ono što je uradio već i za ono što nije. Otuda i trka u snishođenju predsedniku i osudi Stefanovića - koji bi i te kako imao za šta da odgovara pred sudovima ove zemlje, umesto pred partijskim - zapravo spasavanje sopstvenih zadnjica u nekoj budućoj aferi. Konstruisanoj ili stvarnoj, sasvim je svejedno. Dakle, ako su impregniranost obraza i podrepaštvo bili mera kalibrisanja za participiranje u svim Vučićevim naumima, onda je vrh stranke besprekorno savladao zadatak. Od ministra zdravlja Zlatibora Lončara koji ovakvo izjašnjavanje odbora smatra Olimpom demokratije, preko gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića i ministarke državne uprave Marije Obradović koja je brže-bolje na pomen sopstvenog imena požurila da iskaže odanost predsedniku, do Vladimira Đukanovića, Vučićevog specijalca za pirotehniku. E sad, pravo pitanje je da li je iko od Nebojše iz Beograda pri ovakvom ustrojstvu stvari očekivao išta drugačiji ton saopštenja od onog koje je minulog četvrtka objavljeno na sajtu SNS-a, a za koje se ne može pouzdano tvrditi da ga je sam sastavljao? Osim što za svoju neprijatnu poziciju krivi opoziciju, Stefanović pokazuje stepen dostojanstva od koga bi se postidela i kišna glista. Između ostalog Stefanović poručuje da mu je čast što je deo tima koji vodi Vučić, te da Srbija postiže značajne ekonomske uspehe zahvaljujući politici oličenoj pre svega u predsedniku: „Istovremeno, kao neko ko je prijatelj Aleksandra Vučića, neću mirno gledati da o njemu laži iznose najgori u Srbiji, a da ne kažem istinu i ne učinim sve što mogu da mu barem malo pomognem u nošenju teškog bremena“, poručio je ministar odbrane. E to je već nešto. Istina i breme u istoj rečenici. Valjda u srpskoj politici prava mera stvari. Posebno kad dolazi iz usta nekoga čija je stranka strogo ali pravedno osudila dokazani plagijat Siniše Malog, beskompromisno predočila javnosti ko je upravljao autom koji je usmrtio Staniku Gligorijević kod Doljevca i ispunila obećanje da će otkriti ubice Olivera Ivanovića. Bilo bi zaista lekovito da čujemo istinu o tome ko se u policiji i po čijem naređenju oglušio o pozive građana u noći rušenja u Savamali. Ili istinu uz čiju dozvolu se trgovalo oružjem po povlašćenim cenama? Istinu o Jovanjici ili s kim je predsednik razgovarao u prisluškivanim razgovorima... Samo što to čini breme o kome govori Stefanović. I preteško je čak i za Vučića, a kamoli za Nebojšu iz Beograda. „Ono što čitavu stvar čini specifičnom je blizak privatni odnos Stefanovića i Vučića. Uprkos tome ne verujem da Stefanović ima unutrašnju snagu da iznosi Vučićev prljavi veš. On je propustio priliku da tu snagu pokaže u aferi ’doktorat’ kada se nije osmelio da traži preispitivanje spornih navoda već je dozvolio da ga Vučić miropomaže i time sebe samoponištio. I sada, umesto da odgovori na optužbe iz sopstvene stranke da je morao znati za prisluškivanje predsednika, on ćuti i bira napad na opoziciju. Ne bih se začudio da je takav istup došao upravo po naređenju Vučića“, kaže za NIN politički analitičar Cvijetin Milivojević. Istovremeno, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević ističe da umereni tonovi koji se mogu čuti i od Stefanovića i od Vučića ukazuju da unutar stranke neće biti nekih većih lomova. „Mislim da je u toku potraga za novom pozicijom za Stefanovića nakon izbora. Stefanović je svestan da iz konflikta sa Vučićem ne može da izađe kao pobednik i zato ne želi javno da koristi informacije kojima raspolaže. Uostalom, pogledajmo slučaj Palme koji je svojim koalicionim partnerima javno pretio da će obelodaniti ono što zna o njima i ta afera polako splašnjava. Osim toga, Vučić zna da bi potpuno uklanjanje Stefanovića koji mu je bio desna ruka donekle zbunilo birače. Naravno da to ne bi srušilo rejting naprednjacima za dve nedelje, ali bi nekakvih refleksija bilo. Ovako, najbolje rešenje za obojicu je da Stefanović ode na klupu za rezervne igrače“, smatra Spasojević. Opet, deo javnosti je nedavno gostovanje Miloša Vučevića u emisiji Pravi ugao na Radio-televiziji Vojvodine u kojoj je poručio „da bi ponudio ostavku na sve funkcije da se nalazi na mestu Nebojše Stefanovića“ protumačio kao Vučićevu poruku Stefanoviću s obzirom na to da gradonačelnik Novog Sada važi za predsednikovog trbuhozborca. Vučević nije želeo da komentariše rad Zlatibora Lončara i Marije Obradović, čija su se imena pominjala tik uz Stefanovićevo, ali je zato postavio pitanje „kako je moguće da Stefanović kao ministar policije nije znao da se Vučić i njegova porodica prisluškuju“? U moru nelogičnosti ovo pitanje je legitimno i odgovor je jednoznačan – morao je da zna. Samo što je to isto formacijski gledano morao da zna i direktor BIA Bratislav Gašić, pa niko ne pominje njegovu odgovornost. Ali šta je za Vučevića logika u poređenju sa partijskom hijerarhijom u kojoj samo jedan čovek može da kaže kome se smeju prebrajati zubi. Uostalom, advokat Vučević će ostati zapamćen i po tome što je u slučaju Jovanjica decembra 2019. podneo krivične prijave protiv predsednika i njegovog brata Andreja. Dakle, država je tužila sebe samu u nameri da dokaže nevinost. Kao da teret izvođenja dokaza nije na tužilaštvu. Istina, Stefanović je ostavku nudio u nekim ranijim situacijama, poput one kada je mandat predsedniku stavio na raspolaganje zbog incidenta na lokalnim izborima u Lučanima 2018, ali je Vučić nije prihvatio. Ostavka u ovom trenutku značila bi da se Stefanović odriče mogućnosti za nagodbu i implicitno priznaje odgovornost za prisluškivanje predsednika. Dakle, Stefanović ne gaji iluzije da može izazvati rat unutar stranke, još manje da ga može dobiti. O tim stvarima odlučuje se na nekim drugim mestima i kada tome dođe vreme. To, opet, ne znači da Nebojša misli kako je pametno odreći se dobrovoljno funkcija, pasti na leđa i u blaženom fatalizmu čekati nalet sudbine. Između rata i mira široko je polje delovanja u kome se bar deo sudbine može uzeti u sopstvene ruke. Ma koliko sada izgledao pregažen i ponižen, potpuno odbačeni Stefanović nije ni Vučiću u interesu. Jer kako bi rekao Don Korleone u kultnom filmu Kum: „Prijatelje držite blizu, a neprijatelje još bliže.“ A predsednik zna da onog koji je izgubio sve ne može da kontroliše. U tom svetlu može se posmatrati i poslednje Stefanovićevo saopštenje u kome ponovo snishodljivo poručuje da je u politici sve naučio od Vučića, ali i prvi put pokazuje znake otpora, replicirajući indirektno baš Vučeviću uz, razume se, ponovno pominjanje opozicije i njene kampanje protiv SNS-a. „Ali ne mogu da razumem zašto se toj zaludnoj i očajničkoj kampanji, svesno ili nesvesno, pridružuju neke moje kolege i prijatelji iz SNS-a, šaljući preko medija savete i preporuke šta bi trebalo da uradi naša zajednička stranka ili ja kao član njenog Predsedništva i jedan od osnivača.“ Teško je poverovati da se Stefanović na ovu akciju odvažio bez Vučićeve autorizacije. „Čini mi se da će se sve završiti po onoj narodnoj ’tresla se gora rodio se miš’. Stefanović će, izvesno, na sednici Glavnog odbora naprednjaka biti kritikovan, verovatno i smenjen sa mesta predsednika Gradskog odbora SNS-a. To će izgleda biti prava mera. Ne verujem da će se desiti da Stefanović izgubi ministarstvo, jer bi to bio ozbiljan potres sa mogućim ozbiljnim posledicama“, kaže Spasojević. Da li će i kakvih posledica biti trebalo bi da se zna u subotu 29. maja, za kada je zakazana sednica Glavnog odbora SNS-a. Nebojša će u svakom slučaju dobiti „svoje“, šta i koliko saznaćemo valjda uskoro, ali će bar delimično biti i narušen mit o Vučiću koji integriše, što će podgrejati priču o Vučiću kao nikada nesaniranom radikalu. Posebno ako se ima u vidu metod kojim satire Stefanovića. „Iako je Stefanović osramoćen i ponižen, pretvoren u krpu, ne bi me iznenadilo da na kraju bude puj pike ne važi i da ne bude nikakve preterane drame. Prosto, to je način na koji funkcioniše SNS. Možda Vučiću bude dovoljno to što ga vidi poniznog, čoveka koji skoro pa ne sme ni da se brani. U svakom slučaju, šta god da se desi, Stefanović se vratio na poziciju Nebojše iz Beograda koji je nekada tako gorljivo u Utisku nedelje hvalio Vučićevu energiju i marljivost. Samo što sada spasava svoju javnu glavu“, zaključuje Cvijetin Milivojević. Šta se iz svega ovoga može zaključiti? Da naprednjake najbolje opisuje nekoliko reči – jedan jak i gomila slabih. Problem za Vučića nije taj što je demonstrirao silu u sukobu sa Stefanovićem, već što je ritualno rasturio i ono malo dostojanstva 700.000 članova, od kojih je većina običan narod. A kada narod koji teško artikuliše svoje interese, osim da je bolje živeti dobro nego loše, bude shvatio da mu nije bolje ni sa Stefanovićem, ni bez njega, ovo bi moglo na svašta da izađe. Zoran Preradović