Arhiva

Samo Napredna Srbija

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Samo Napredna Srbija
Ništa od svega ovoga Aleksandar Vučić, zapravo, nije želeo. I lepo je to još u julu 2012, nakon što je sa Ivicom Dačićem i Mlađanom Dinkićem 10. jula, potpisao koalicioni sporazum na osnovu koga je formirana Vlada Srbije, u intervjuu Vremenu rekao da je, samo nedelju dana ranije, član Glavnog odbora SNS, Vladimir Đukanović, predložio da ta stranka u naredne četiri godine ostane u opoziciji. Tadašnji vršilac dužnosti predsednika SNS tvrdi da je ovako glasio njegov odgovor: „Stavićemo to na glasanje, rekao sam, ali plašim se da će, uprkos tapšanju i javnoj podršci, tvoj predlog dobiti jedva tri glasa. Među ta tri će, bez sumnje, biti moj.“ Ali hteo ga je narod... Tačnije, hteo je Tomislava Nikolića, mada ne baš drastično više nego što je želeo da Srbiju i dalje vodi dotadašnji predsednik Boris Tadić, koji je, zahvaljujući donošenju Ustava 2006, dobio priliku da se bori za treći uzastopni predsednički mandat. A sam Vučić je do današnje pozicije neograničene moći došao zaobilaznim putem, zahvaljujući, pre svega, Nikoliću (koga je poslao u penziju) i Ivici Dačiću (koga i dalje koristi i lagano politički gasi). Pripomogao je i Rasim LJajić koji je, trenutno, personalno izašao iz vlasti, ali njegova stranka nije. Ishod svih izbora koji su održani tog proleća – parlamentarnih, pokrajinskih, lokalnih i predsedničkih, najavljen je, naime, 20. maja, u drugom krugu predsedničkih izbora, u kome je Nikolić osvojio 1.552.063 glasa (49,54 posto izašlih, a neko je izračunao i da je to tačno 22,92 posto upisanih u birački spisak). Tadić je dobio 1.481.952 glasa (47,31 posto), a za nedostajuću razliku je optužio „bele listiće“, kojih je bilo 4,37 posto - što je mala razlika u odnosu na uobičajeni broj nevažećih listića, ali jeste nešto više nego u prethodna tri izborna ciklusa, kada se kretao između 1,3 i 2,16 odsto (prosečno je u prethodnih osam parlamentarnih izbornih ciklusa bilo 3,18 posto nevažećih listića). Bio je to njihov treći duel – prva dva je dobio Tadić. I nije bio neophodan, u tom trenutku: tog 6. maja 2012. trebalo je da se održe deveti višestranački izbori za narodne poslanike, jer je istekao mandat saziva parlamenta konstituisanog 11. juna 2008, kao i prvi krug pokrajinskih izbora i izbori za skupštine opština i gradova. U prvom izbornom krugu borilo se 12 kandidata, a Tadić je imao neznatno vođstvo u odnosu na Nikolića - 25,31 prema 25,05 odsto. Treći je bio Ivica Dačić (14,23), četvrti Vojislav Koštunica (7,44), a dalje su se ređali Zoran Stanković, Čedomir Jovanović, Jadranka Šešelj, Vladan Glišić, Ištvan Pastor, Zoran Dragišić, Muamer Zukorlić i Danica Grujičić. Prethodio je izborni inžinjering, ali neuspešan: potreba da svojim rejtingom „povuče“ poljuljanu stranku na parlamentarnim izborima navela je Tadića, čiji je predsednički mandat isticao 15. februara 2013, da usred kampanje, 5. aprila, podnese ostavku, što je marketinški predstavljeno kao „skraćivanje mandata“. Cena pogrešne procene za Tadića i Demokratsku stranku bila je ogromna i daleko je prevazilazila izborni rezultat, koji nije ukazivao ni na čiju ubedljivu pobedu: on lično je najpre izgubio predsedničke izbore, potom je neuspešno istaknut za kandidata za premijera, da bi, na kraju, izgubio i mesto predsednika stranke – koja je nastavila da se deli i raspada u godinama koje su usledile. Dobitnik parlamentarnih izbora postala je lista SNS-a sa svojom širokom koalicijom Pokrenimo Srbiju (Nova Srbija, Pokret snaga Srbije, Pokret socijalista, Bošnjačka narodna stranka, Romska partija, Narodna seljačka stranka, Demokratska partija Makedonaca, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret privredni preporod Srbije i Udruženje izbeglica u Srbiji). Lista je osvojila 940.659 glasova, što je znatno manje nego što su originalni radikali osvojili četiri godine ranije - 1.219.436 glasova. Gubitnik je postala DS, koja je, na listi Izbor za bolji život nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Srbije, Ligom socijaldemokrata Vojvodine, Demokratskim savezom Hrvata, Zelenim Srbije i Demohrišćanskom strankom Srbije. Nosilac liste je bio Dragan Đilas (koji je najavio kandidaturu za reizbor na mesto gradonačelnika Beograda), a na drugom mestu je bila Ružica Đinđić. Lista je dobila 863.294 glasa. Četiri godine ranije, lista Za evropsku Srbiju, okupljena oko DS, osvojila je 1.590.200 glasova, ali zajedno sa G 17 plus (na listi Ujedinjenih regiona Srbije, zajedno sa grupom lokalnih aktera, osvojila 215.666 glasova) i SPO (otišao na listu LDP-a, Preokret). Da je nezadovoljstvo u zemlji bilo ogromno možda najbolje govori ideja protestnih „belih listića“ koju su najupadljivije promovisali pripadnici građanske Srbije, poput Srbijanke Turajlić i Vesne Pešić. Ipak, za dobar deo društva dolazak na vlast bivših radikala nije delovao previše verovatno, o čemu najslikovitije govori veliki promašaj NIN-a – naslovna strana „Tomislav Nikolić, gubitnik sa predumišljajem“, objavljena svega tri dana uoči njegove pobede. Uz samokritiku, pošteno je reći i da je NIN u tekstovima bio neuporedivo dalekovidiji. Tako, recimo, 3. maja upozorava da bi Tadić „mogao da izgubi jer se na predsedničkim izborima nezadovoljni glasači ne mogu, kroz transakcione dogovore lidera o pomirenju i zajedničkoj budućnosti, prebacivati na konto kandidata dosadašnje vlasti“. Čak i kada bi Dačić svakodnevno pozivao da se glasa za Tadića, dodaje autor, procenjuje se da bi između 20 i 30 odsto socijalističkih glasača pre glasalo za Nikolića. A u „spornom“ broju od 17. juna, naš list navodi prognoze o pobedi Nikolića „zasnovane na uverenju da bi njegove tvrdnje o izbornoj krađi, udružene sa informacijama o dogovoru o formiranju vlade čiju okosnicu bi ponovo činio DS, mogle delovati uspavljujuće za onaj deo građanstva kome naprednjaci nisu po volji“. Aludirajući na čuveni „džak sa ukradenim glasovima“ kog su naprednjaci pokazivali između dva izborna kruga, NIN dodaje da bi u drugom krugu „navodi o izbornim manipulacijama mogli delovati motivišuće za opozicioni deo javnosti“ koji, inače, naprednjacima nije preterano sklon. Iz današnje perspektive posmatrano, pravu poslasticu predstavlja događaj kog je izazvala kolumna Boška Jakšića objavljena u Politici 27. maja 2012. „Izgleda da izvesna DŽesmin i dvojac maljčika koji je spevao Čelična jutra - sve po uputstvima gazde – nisu naučili lekcije iz Miloševićevih vremena: preterana kontrola medija se pre ili kasnije olupa o glavu naručiocu poslušnosti.“ Dva dana kasnije, odgovorio je Nebojša Krstić, tadašnji Tadićev savetnik: „Pretpostavljam da je to samo slučajna trapavost koja doprinosi osećaju da je pomenuta tema jedno od opštih mesta u kafanskim političkim ćaskanjima, uz prepodnevni dupli viski sa tri kocke leda, više nego što može biti plod bilo kakvog ozbiljnog promišljanja“, piše Krstić. I još: „Kad Aleksandar Vučić nebrojeno puta izgovori ovu istu laž, on to radi jer je blaćenje ljudi njegov najviši političko-civilizacijski domet, pa me to niti čudi, niti tangira“, piše današnji Vučićev veliki poštovalac. Pride, u istom tekstu, najavljuje tužbu protiv Vučića i Nikolića. Osim medija, pogrešnom očekivanju da se promena vlasti ne može desiti, doprinela su i istraživanja javnog mnjenja: između dva izborna kruga, Ipsos stratedžik marketing prognozirao je Tadićevu pobedu 58 prema 42 odsto i to uz odziv od 54,7 odsto, a u drugom krugu je glasalo samo 46,28 odsto od upisanih birača. Tako je došlo do još jedne zanimljivosti na koju je ukazao Vučić za Vreme: „Verujući naručenim istraživanjima koja su pokazivala da je prednost demokrata u odnosu na nas čak osamnaest procenata, Milorad Dodik nas je u jednom momentu nazvao – političkim pobačajem. Ipak, vodeći računa o interesima Srba u Srbiji, ali i u RS, uveren sam da će predsednik Nikolić sarađivati sa Miloradom Dodikom.“ Naravno da se ubrzo pokazalo da Nikolić nije tako neprihvatljiv kao što se moglo zaključiti na osnovu inauguracije, na kojoj nije bilo većine visokih zvaničnika iz regiona, osim crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića, ali jesu bili predstavnici diplomatskog kora. Događaj je bio relativno skroman, a novinari neposlušnih redakcija ne samo da nisu bili nasilno izbacivani, već im je bilo omogućeno sasvim normalno prisustvo. Doduše, tog 11. juna, još se nije znalo ko će voditi vladu i da li zaista postoji mogućnost formiranja velike koalicije SNS i DS, o kojoj se u medijima mnogo spekulisalo. A nije se još pouzdano znalo da li će Nikolić biti „ruski car ili engleska kraljica“, kako je glasio naslov NIN-ovog teksta, u kome je, između ostalog, pisalo da će odluka o pravom formatu novoosvojene funkcije biti doneta tek u „trećem, trgovačkom izbornom krugu, uz nesebičnu pomoć finansijskih, međunarodnih i drugih dobronamernih faktora“. Autor primećuje i da ključ za rešenje dileme „car ili kraljica“ najčvršće drži reformisani Ivica Dačić, naslednik Slobodana Miloševića kome je, za razliku od transformisanog Nikolića, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, gotovo u potpunosti zaboravljen i oprošten pretpetooktobarski politički rad. Dve najjače liste, SNS i DS imale su zajedno više od polovine skupštinskih glasova, ali su u početku pregovora o formiranju vlade naprednjaci, ipak, bili van igre. Govorilo se o formiranju vlade u kojoj bi bili DS, LDP, SPS, PUPS i manjine ali pregovori nisu uspeli, iako su Tadić i Dačić još u periodu između dva izborna kruga započeli koalicione dogovore i potpisali načelni sporazum. U jednom trenutku dok su pregovori vođeni, pojavila se informacija da Maja Gojković, sa dva poslanika svoje tadašnje Narodne partije, želi da podrži Tadića kao premijera – zbog čega je, čim se pokazalo da se većina pravi na drugoj strani, kažnjena izbacivanjem iz URS-a, na čijoj izbornoj listi je nastupila. Naprednjaci su u početku malo čekali, a onda su odigrali mudrije – iznošenjem ponuda koje se ne odbijaju, u skladu sa Dačićevom ocenom datom posle prvog izbornog kruga - da se „ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. Napravili su dogovor sa SPS-om i URS-om, zahvaljujući kome je izabrana dvanaesta vlada od obnavljanja višestranačja, sa Dačićem kao premijerom, Vučićem kao prvim potpredsednikom zaduženim za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala i ministrom odbrane i još 17 članova (naprednjacima je pripalo najviše mesta, osam). Vreme je precizno zabeležilo da se to desilo u petak 27. jula u 4.39 ujutro, 82 dana nakon republičkih izbora, 30 dana od kako je Dačić dobio mandat od Nikolića i 32 dana pre isticanja zakonskog roka. Poslanici su glasali prozivkom – za izbor vlade izjasnila su se 142 poslanika, protiv ih je bilo 72, a 26 je bilo odsutnih. „Dačić će biti odličan premijer!“, najavio je Kurir, pozivajući se na saznanja astrologa. Politika je za naslov izabrala izjavu novog premijera da „u vladi neće moći svako da radi šta hoće“, Danas je istakao njegovu tvrdnju da neće biti prilike za popravni, Večernje novosti su istakle da su „čestitali Eštonova, Medvedev, Monti i Merkelova“, a Blic je svemu dodao i malo nežnosti, pa je pod naslovom „Bucko je bio izuzetno dete“ objavio sećanja svedoka o Dačićevom odrastanju u Žitorađi. Sve je moglo da se zaboravi: i kako se Vučić zaklinjao da ni Bog ne može da ga natera u vladu sa SPS-om, i kako su naprednjaci Dinkića zvali grobarom srpske ekonomije i obećavali mu prugasto odelo i kako je Dačić podržao izbacivanje Dinkića iz prethodne vlade. Za zaborav su bili spremni i odnosi egzekutora i žrtve koji su vladali između Dinkića i Bogoljuba Karića, kao i činjenica da su i socijalisti i dinkićevci bili i deo „bivše vlasti“ čija je satanizacija započela odmah i nije završena ni danas, devet godina kasnije. Moglo se to i očekivati. Na prethodnoj, konstitutivnoj sednici Skupštine Srbije, poslanik DS-a Dragoljub Mićunović je upozorio: „Ovde se govori da će doći novi preokret, ali imamo polovinu vlade koja je bila u prethodnoj, ljude koji su govorili neke stvari braneći ondašnju politiku, a sada smo u situaciji da to ne važi i da se menjaju mišljenja preko noći. Pri svakom skretanju sa našeg puta, a kad budete pokušali da za sve optužite bivšu vlast, setite se da su neki od najistaknutijih ministara sada u vašoj vladi.“ Ništa, međutim, nije moglo sprečiti da započne proces preletanja na stranu pobednika i traženja drugih načina za osvajanje onog što u prvom pokušaju nije uspelo („prekomponovanje vlasti“ na lokalu, kako bi se sastav usaglasio sa sastavom vladajuće koalicije na državnom nivou). Kao najtvrđi orasi pokazali su se Beograd i Vojvodina. Od ukupno 120 poslaničkih mandata u pokrajinskoj skupštini biranih po mešovitom izbornom sistemu, listi Izbor za bolju Vojvodinu – Bojan Pajtić birači su odredili 58, a listi Pokrenimo Vojvodinu – Tomislav Nikolić 22. Lista koju je predvodio Ivica Dačić (SPS-PUPS-JS-SDPS) dobila je 13 mandata, Liga socijaldemokrata Vojvodine 10, Savez vojvođanskih Mađara sedam, radikali, koji nisu ušli u Skupštinu Srbije pet, Demokratska stranka Srbije četiri, a Čedomir Jovanović – Vojvođanski preokret, jedan. U Beogradu je lista Dragan Đilas – izbor za bolji Beograd dobila 35,18 odsto glasova (50 mandata), lista Pokrenimo Beograd - Tomislav Nikolić 25,72 odsto glasova (37 mandata), lista Ivica Dačić – SPS, PUPS, JS 9,14 posto glasova (13 mandata), a DSS-Vojislav Koštunica 7,46 posto (10 mandata). Bio je to najuspešniji rezultat DS u celom izbornom ciklusu, pa je po čaršiji odmah počeo da kruži vic: „U čemu je razlika između Tita i Borisa? Tito je svog Đilasa uhapsio na vreme“. S pravom, pokazalo se, ali samo donekle: upravo je, u tom trenutku, počinjao proces promena na čelu DS, što svakako nije bilo teško pretpostaviti nakon gubitka vlasti. Ali, ono što se tada nije moglo znati jeste da će doći trenutak u kome će mnogo osnovanije delovati poređenja Tita i – Aleksandra Vučića. Onog istog koji je, u tom trenutku, izgledao kao gubitnik. U izuzetno modernoj naprednjačkoj kampanji za beogradske izbore, naime, upravo on je bio u prvom planu, pa su, iako nije bio nosilac liste, izbori doživljeni kao „okršaj“ Đilasa i Vučića. A u njemu je poraženi takmac, s obzirom na rezultat svoje stranke na republičkom nivou, malo čime mogao da opravda tako ozbiljan poraz. I to treći – Vučić je, naime, i 2008. i 2012. poražen u postizbornom pokušaju da iz Beograda krene u osvajanje Srbije. Oba puta u tome ga je sprečio Đilas uz pomoć Dačića i penzionera. Nije ga, doduše, niko mnogo o tome ni propitivao. Tog, prvog leta sa vladom socijalista i naprednjaka sa bivšim radikalima u glavnim ulogama, mediji su se najviše bavili trvenjima u DS-u (jedan od zabavnijih događaja bio je pokušaj Gorana Vesića da Đilasu „uvali“ svoje viđenje programskih načela i strategije javnog delovanja političke partije koju bi gradonačelnik osnovao ukoliko DS ne prihvati njegove zahteve za reorganizaciju stranke) i obećanjima nove vlasti (sećate li se, recimo, priče o plovnom kanalu Dunav-Morava-Vardar, za koju je Milan Bačević, tadašnji ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, tvrdio da prva etapa radova može da bude završena za pet, a kompletan posao za sedam-osam godina?). Nakon što je „navukao“ Nikolića da podnese ostavku na mesto predsednika SNS, a potom i isposlovao promenu zakona koja je omogućila da dobije i mesto sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, Vučić je - iako „samo“ prvi potpredsednik vlade zbog koga je izmišljenja skraćenica PPV - stekao sve potrebne uslove za pohod na neograničenu vlast. Već krajem leta, u medijima se razmatralo pitanje ko je jači – Dačić, kao premijer, ili Vučić, kao PPV. A već 26. avgusta, Vučić pominje mogućnost raspisivanja vanrednih izbora, kao odgovor na potencijalno izvrdavanje socijalista da pristupe „prekomponovanju“ vlasti na lokalu. U vreme odbrojavanja stotog dana Dačićeve vlade, kada se, tradicionalno, podvlači crta, ocenjuje učinak i prognozira budućnost, Dragoljub Žarković u Vremenu objavljuje tekst „Vučić s jagnjećom kožom“, u kome, između ostalog, ocenjuje da PPV deluje, bez obzira na mirnoću koju demonstrira spolja, kao zahuktali voz kome su otkazale kočnice. „Ušao je u predizbornu kampanju nakon samo sto dana vlade, jer rejtinzi mu, navodno, pokazuju da nikad nije bio jači“, piše autor i ocenjuje da je njegova agresivnost usmerena u četiri pravca, „sva četiri pogubna za demokratiju u Srbiji“: jedan je ka medijima koji se sa njim ne slažu a drugi ka koalicionim partnerima „kojima je već dva puta pretio izborima“ i „kod kojih se vide strah, zebnja i nespokoj“. „Vučić svojim akcijama obeshrabruje privrednu inicijativu u Srbiji, a ako meni ne veruje, neka pita Dinkića, ukoliko ovaj sme da mu kaže“, tim rečima autor opisuje treći pravac agresije, a za četvrti kaže da je najopasniji: „Ovom vrstom agresije pojačava se pritisak na pravosudne organe. Čik nek neko, usled slabih dokaza, oslobodi nekog koga su Vučićevi hajkači proglasili krivim“, piše Žarković. Bilo je prilično očigledno da se priprema hapšenje „kapitalca“, kao melem na ranu siromašnih i obespravljenih: tabloidi su danima pripremali javnost tvrdnjama da „najbogatiji Srbin“ koji „nije jači od države“, Miroslav Mišković, hoće da sruši vladu. Tvrdilo se, ipak, da je vlasnik Delte bio iznenađen rano ujutro 12. decembra, kada je policija došla na njegovu kapiju u Užičkoj ulici. Bila je to glavna vest u svim medijima, ali, čini se da je Kurir posebno briljirao, objavivši naslove: Miškoviću preti 17 godina robije, Miškoviću drhtao glas od straha, Đilas ćuti o svom partneru, Baškario se u luksuzu, Miško pretio Vučiću: Nećeš dočekati veče!, Miškovići u 10 kvadrata!... Paralelno sa tom velikom akcijom, sa ogromnim propagandnim efektom na domaćem terenu, nova vlast je radila i na skupljanju poena na međunarodnom planu. Premijeri Srbije i Kosova Ivica Dačić i Hašim Tači sreli su se 7. novembra u Briselu za istim stolom sa šeficom evropske diplomatije Ketrin Ešton, koja se lično angažovala u pokušaju unapređenja dijaloga Beograda i Prištine. U rušenju tabua, kakav je za srpske političare bio susret sa licem osumnjičenim za ratne zločine, Dačić se koristio i tvrdnjom da je on protiv Tačija ratovao, pa niko ne može da ga optuži da je izdajnik (prethodno se, doduše, na skupu u Dubrovniku, sa Tačijem sreo i Tadić, ali je tada već bio bivši predsednik države, na putu da izgubi i DS). „Olako obećanom brzinom“ tako je počeo proces koji je već 19. aprila 2013. rezultirao potpisivanjem (Prvog) Briselskog sporazuma. Zapadni diplomatski predstavnici nisu krili oduševljenje novom vladom, za koju su poverovali da će, napokon, sklopiti traženi dogovor sa Prištinom. Iako je potpisnik sporazuma bio premijer Dačić, već tada su, u razgovorima sa beogradskim novinarima, oduševljeno tvrdili da Vučić delivers (isporučuje). Paralelno sa učvršćivanjem poluga zahvaljujući kojima je počeo nezaustavljivi rast Vučićeve moći, tekao je proces rastakanja DS. I sve to uz obilatu pomoć vlasti u vidu organizovanja žestoke medijske hajke – koja je pokazala zašto su, u procesu uspostavljanja medijske kontrole, naprednjaci krenuli upravo od tabloida. Šest meseci nakon predsedničkih izbora na kojima je poražen njen predsednik Tadić, 25. novembra 2012, DS je na vanrednoj skupštini za novog predsednika izabrao Dragana Đilasa. Prethodno je, posle dužeg razmišljanja, Tadić odlučio da se ne kandiduje na partijskim izborima nakon sporazuma sa glavnim izazivačem i dotadašnjim zamenikom predsednika DS-a Đilasom. U svečanom delu sednice, Tadić je proglašen za počasnog predsednika, što je bio povod da ponovi svoju izjavu iz majske izborne noći („Vidimo se u sledećem filmu“). Završetak drame u koju je upao DS nije bio ni na pomolu – niti su zaustavljena unutrašnja previranja, niti je vlast odustajala od očigledne namere da glavnog protivnika potpuno uništi. Godinu dana kasnije, 10. decembra 2013, poslanica Tamara Tripić u Skupštini Srbije postavila je poslaničko pitanje kojim je sumiran dobar deo onoga čemu su demokrate bile izložene: „Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin, a ko kriminalac, vodi u političke progone širom Srbije. Sedamdeset troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS-a ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena... “ I tada je jedna od važnijih oštrica medijske hajke bila usmerena ka Đilasu, čime je pripremana smena vlasti u glavnom gradu: sa funkcije gradonačelnika Beograda smenjen je većinom glasova odbornika 24. septembra 2013. Zahtev za smenu odbornicima je obrazložio naprednjak Aleksandar Jovičić, a podržali su ga odbornici DSS-a, jedna odbornica SPO-a, ali i odbornici koalicije SPS-PUPS-JS, koja je do tada bila deo beogradske vlasti. Nisu, međutim, samo pripadnici bivše vlasti imali noćne more zbog pisanja tabloida: ozbiljnu javnu kompromitaciju doživeo je i premijer Dačić – sumnjičenjem za vezu sa narko-klanom Darka Šarića, zahvaljujući čemu je Vučićevu odluku o momentu raspisivanja prevremenih izbora i konačnog preuzimanja i formalne vlasti, čekao pod stalnom pretnjom sudskog procesa. Nakon što je, 28. juna 2013. Evropski savet usvojio preporuku Komisije da otvori pregovore sa Srbijom – čime je potvrđen proevropski status vlasti sačinjene od nekadašnjih saradnika Slobodana Miloševića, pala je i jedna mala unutrašnjopolitička „bomba“: iz vlade je izbačen Dinkić, tako da je, tradicionalno, dobio priliku da na izborima nastupa kao opozicionar. „Sikteruša za Dinkića“, naslov je uvodnog teksta u NIN-u, u kome se, između ostalog, ocenjuje da bi Dačić i Vučić „mogli da razmisle o ministarstvu za dvorske spletke“. Dačić žrtvuje Dinkića da sačuva MUP, piše Blic, u naslovu Danasa stoji da je Dinkić naljutio SNS, a Informer poručuje: Dinkiću, gotovo je! Isti list objavljuje i tekst s naslovom Narod samo o Vučiću ima pozitivan stav! U rekonstrukciji je Vučić preuzeo političku odgovornost i za privredni resor i angažovao strane savetnike: bivšeg predsednika MMF-a Dominika Stros Kana, ekskancelara Austrije Alfreda Guzenbauera i bivšeg šefa italijanske diplomatije i nekadašnjeg potpredsednika Evropske komisije Franka Fratinija. Među imenima novih ministara najviše pažnje bilo je posvećeno Lazaru Krstiću, ministru finansija, vlasniku doktorske titule sa čuvenog američkog Jejla, sa radnim iskustvom u konsultantskoj kući McKinsey&Company, gde je svojevremeno radio i DOS-ov ministar Božidar Đelić. Nisu, te godine, daleko dobacivale činjenice vezane za, recimo, aferu aflatoksin, kontroverze oko smene policijskog generala Dikića, pitanja javnosti vezana za pojedine odluke (transformacija JAT-a u Er Srbiju, na primer) ili spekulacije o unutrašnjim sukobima vlasti – oko Južnog toka, Srbijagasa, GMO, kanala Morava - Vardar... Vrlo ograničen domet imale su i primedbe opozicije, odnosno DS - da je vlada za samo 15 meseci Srbiju zadužila za pet milijardi evra i da nije došla nijedna nova investicija, tako da je, zaključivale su demokrate, jasno da se cela ekonomska politika svela na iščekivanje šta će šeik obećati. Ta stranka je ocenjivala i ovo: „Nakon što smo godinu dana slušali da će Srbija i Ujedinjeni Arapski Emirati hraniti ceo svet kroz projekat Al Dahre, očigledno je da će nas do beogradskih izbora zamajavati nerealnim projektom Beograd na vodi, koji neodoljivo podseća na projekat Europolis Mire Marković iz devedesetih...“ Pokazaće se, međutim, da Beograd na vodi nije tako nerealan kao što je izgledalo – iako ništa nije bilo onako kako je najavljeno, od finansijske strukture projekta do rokova izgradnje, a o zakonitosti cele operacije, počev od noćnog rušenja u Savamali, da ne govorimo. Demokrate su, ipak, pogodile da će projekat Beograd na vodi, koji je bio glavna naprednjačka tema za izbore 2012, ponovo dobiti važnu predizbornu funkciju (Vreme u jednom od tekstova primećuje da je Nebojša Bakarec, tada član DSS-a, u nekom od polemičkih tekstova pisao da je projekat tog „Potemkinovog sela“ predstavio neki Srđan Rupar, građevinski inženjer hidrotehničkog smera i vlasnik privatne firme Hidroplaning iz Rakovice, koja je imala devet zaposlenih). Za potrebe vanrednih izbora 2014, projekat Beograd na vodi predstavio je 18. januara te godine Muhamed Alabar, direktor novoosnovane kompanije Eagle hils. Naknadno je, zaključkom Vlade Srbije od 1. maja 2014, Beograd na vodi definisan kao projekat od posebnog značaja za Srbiju i grad Beograd. I nije to bila jedina „velika“ vest u januaru, čiju je propagandnu vrednost valjalo što pre iskoristiti. Nakon što je u septembru 2013. stupio na snagu Sporazum EU - Srbija o stabilizaciji i pridruživanju, a u decembru Evropski savet usvojio pregovarački okvir, prva Međuvladina konferencija između EU i Srbije održana je 21. januara 2014. Vučić: Referendum bi mogao da bude 2019, stajalo je u naslovu Politike, a Kurir je za naslov izabrao njegovu izjavu: Ovo je za mene bio predivan dan!“ Za Danas, važno je bilo istaći da su „Kosovo i vladavina prava ključni za pregovore sa EU“, ali i da stavovi političara nisu uvek postojani: „Koštunica: Samo šteta od EU.“ „Strah me je da u slučaju Srbije ideja evropejstva s istom brzinom s kojom je prihvaćena može da bude i napuštena. Ko je jednom ćurak okrenuo naopako, iskustvo nas uči, može ga ponovo premetnuti i može ga premetati dok se ne pohaba“, zapisao je uvodničar Vremena. Dok je ta teza bila na (višegodišnjoj) proveri, valjalo je iskoristiti trenutak za raspisivanje izbora – naravno, sve uz predstavu za javnost da se Vučić, kao, nećka, a stranka ga, kao, na to nagovara. Formalno, Vlada je 28. januara 2014. u predlogu predsedniku Republike da raspusti Narodnu skupštinu navela da dalje ostvarivanje započetih ciljeva i reformi Vladi nalaže preduzimanje mera koje iziskuju najvišu političku podršku građana Srbije. Pokazaće se da je za većinu birača to bio poziv da se, na izborima zakazanim za 16. mart, suštinski, glasa za Vučića. Ništa čudno, s obzirom na to kako je, još u avgustu 2013, na osnovu rezultata istraživanja, ali i uvida u celokupno ponašanje, o Vučiću posle godinu dana vladavine, u jednom tekstu pisao Đorđe Vukadinović: „Vučić ostavlja utisak kao da sve zna i sve kontroliše. I politički protivnici i obični građani doživljavaju ga kao otelotevljenje ili ispostavu `Velikog Brata` (što u neku ruku i jeste) koji zna sve njihove male i velike tajne, greške i grehove. Vučiću je poznata, ili je makar instinktivno sluti, Makijavelijeva preporuka vladaru `bolje da te se plaše, nego da te vole`. Uostalom, u strahu će ga možda neko i zavoleti, kao što su voleli – ili mislili da vole – Rankovića i Krcuna. E sad, nevolja je što je ta despotska i orijentalna priroda njegove vlasti (Vučić danas Srbijom vlada otprilike onako kako je Šešelj vladao strankom – iracionalno i apsolutistički) u frapantnom i tragikomičnom neskladu sa imidžom modernog, prozapadnog i racionalnog političara, koji bi on, navodno, hteo da bude.“ Uoči martovskih parlamentarnih, ali i beogradskih izbora 2014. još jednom je potvrđeno pravilo da nema izbora bez rascepa u DS – ovoga puta je, svega mesec i po dana uoči izbora, stranku napustio njen počasni predsednik. Izašavši iz stranke koju je vodio od februara 2004. do novembra 2012, Tadić je rekao da je to uradio „zbog nesaglasnosti sa pravcem kojim demokrate idu pod novim rukovodstvom“. Na izborima je bio nosilac liste Nova demokratska stranka – Zeleni, a nekoliko meseci kasnije, u oktobru, nova partija menja ime u Socijaldemokratska stranka. Uoči izbora, Vučić je upotrebio i tehniku mobilizacije svog biračkog tela koju od tada redovno gledamo: tvrdio je da je „odluka da se raspišu vanredni parlamentarni izbori bila veliki rizik“, jer će se „svi ujediniti protiv naprednjaka“, koji bi, uprkos svim istraživanjima javnog mnjenja i rezultatima u međuvremenu održavanih lokalnih izbora, posle 16. marta mogli da osvanu i u - opoziciji. Epilog svega toga bio je trijumf SNS liste, koji jeste bio nešto manji od trijumfa SPS-a 1990, ali je ipak neprijatno podsetio na početak višestranačja u Srbiji. Lista Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo (na kojoj su bili i Socijaldemokratska stranka Srbije, Nova Srbija, SPO i Pokret socijalista) dobila je 1.736.920 glasova, odnosno 48,35 posto izašlih birača, što joj je donelo 158 od ukupno 250 skupštinskih mandata (socijalisti su 1990. sa 2.320.587 glasova dobili 194 mandata). Naprednjaci su, time, skoro duplirali rezultat sa prethodnih izbora (940.659 glasova, odnosno 73 poslanika). Socijalisti su osvojili 484.607 glasova (13,49 posto, 44 mandata) a demokrate su desetkovane (216.634 glasa, 6,03 posto,19 mandata). Tadićeva lista osvojila je 204.767 glasova (5,7 posto) i dobila 18 mandata. Trijumf SNS bio je jasan i u Beogradu, osvojili su 43,62 posto, a lista Sa DS za demokratski Beograd – Dragan Đilas 15,7 posto. Socijalisti su bili treći, sa 11,49 posto glasova. Ustavno najmoćnija funkcija u Srbiji, premijerska, konačno je pripala Vučiću, a njegov blizak saradnik, Siniša Mali, ozvaničio je titulu gradonačelnika Beograda (od novembra 2013. bio je predsednik privremenog veća). Prvi broj NIN-a posle izbora imao je na naslovnoj strani fotografiju Vučića koji igra šah, uz naslov Izborni šah-mat: kraljeva završnica“. Autor uvodnika je ocenio: „Za razliku od Ante Markovića, Vučić je u nedelju bar dobio priliku da sprovede reforme. I samo od njega zavisi da li će je iskoristiti. U njegovom vozu nema kočničara, osim ako ih sam ne pokupi u nekoj od usputnih stanica do dalekog cilja.“ „Kraj petooktobarske Srbije“, objavilo je Vreme, koje je naslovnu stranu posvetilo još jednom „uspehu“ – predaji narko-bosa Darka Šarića. I uvodničar tog lista imao je upozorenje za izbornog pobednika: „Veličina pobede Aleksandra Vučića nikako ne bi smela da ga ohrabri. Naprotiv, mislim da sve ovo što se dogodilo treba da ga uplaši.“ U orbiti centra (pre)velike moći, međutim, obično je teško čuti dobronamerne savete. Nadjačava ih buka koju stvaraju poltroni i ostala neizbežna prateća menažerija, a izuzetak se nije desio.