Arhiva

Podzemlje je postalo deo sistema

Milan Radonjić | 20. septembar 2023 | 01:00
Podzemlje je postalo deo sistema
Uglješa Zvekić, nekadašnji ambasador i predstavnik Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi, danas ambasador Evropske organizacije za javno pravo pri Ujedinjenim nacijama u Beču i profesor univerziteta u Italiji, kao i glavni savetnik Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala iz Ženeve, u razgovoru za NIN ističe da integritet uvek ima svoju cenu, ali i da je njegova stvarna vrednost uvek veća. Iako se sredinom sedamdesetih vratio iz Amerike u Beograd kao Fulbrajtov stipendista, pun znanja i želje da menja stvari, to nije bilo moguće. Odlazi zato u Ujedinjene nacije, gde na visokim pozicijama provodi gotovo 30 godina. Pa ipak, i tamo ga 1999. sustiže „moralno-politička nepodobnost, kada je smenjen sa položaja direktora instituta UN za kriminološka istraživanja i poslat u Južnu Afriku, dva dana posle početka bombardovanja. Novi opoziv, ovog puta sa mesta ambasadora pri UN u Ženevi, stiže 2013. godine, od vlade na čijem je čelu bio Ivica Dačić, a Aleksandar Vučić prvi potpredsednik. Postojala su tada 2012/13. velika očekivanja od nekih intelektualnih krugova u Beogradu prema novoj vlasti. Vučić je bio nazivan srpskim De Golom, Dačić - poređen sa Čerčilom? Da, ali znate postojalo je veliko poverenje da će se stvari promeniti i posle 2000, ali je i tu došlo do velikog razočaranja. Sigurno je da ima više uzroka, ali desilo se ono što se desilo i mi sada ponovo imamo jedan režim bitno drugačiji od onoga koji smo očekivali da ćemo imati posle komunizma i posle rata. Sada imamo nešto treće... Hibridni režim? Nisam siguran, mislim da je to klasičan autokratski režim sa izraženim populizmom, što je uostalom istorijska odlika svih autoritarnih režima. Opozicija ne postoji u parlamentu, i uopšte je prilično ućutkana. Kada je reč o hibridima mislim da ta odrednica mnogo bolje pristaje uz ovdašnju biznis elitu. Jedan dobar deo njih nikako nije mogao da zaradi novac koji poseduje bez kriminalnih radnji i još više bez njihove tolerancije od strane države. Ali na taj režim nema adekvatnog pritiska spolja? Mi smo najjača i najveća zemlja na Balkanu, sa najvećim brojem stanovnika i uticajem u regionu. Mislim na Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju. Uloga Srbije je mnogo veća nego što su njene administrativne granice i ono u šta je ona svedena politički, moralno i kulturno. Prema tome, ja se plašim da bi neko radikalno slamanje takvog režima u Srbiji dovelo do daleko većih promena i potresa u regionu i da to prilično usporava i ometa neke veće pritiske na vlast u Beogradu. Kako vam sada izgleda ta cena integriteta o kome u svojim izveštajima govori Globalna inicijativa, da li je viša nego ranije ili... Mislim da nije viša. Znate, za one od nas koji smo živeli u onome što se sada zove komunizam, u jednom socijalističkom, autoritarnom režimu ta cena je bila daleko viša nego danas. Naravno, svi mi smo u životu prinuđeni na kompromise. Šta je taj prag integriteta, ne znam. Svako od nas mora da pravi individualni izbor. Kada studentima u Italiji držim nastavu baš iz oblasti organizovanog kriminaliteta, kao i ovde u Beogradu, ti mladi ljudi me pitaju šta ćemo mi da radimo, da bi se zaposlili i tamo i ovde morate da imate vezu... To je neka naša kulturna matrica i zbog toga ja profesionalno-konvencionalnu korupciju zovem korupcijom iz navike. Ona je različita od koncepta organizovane korupcije koja je mnogo opasnija. LJudi iz kriminalnog miljea ovde su bliski političarima ili su u samoj politici i javnosti. To je ono što sam ja nazvao organizovanom korupcijom. Ovde imamo spoj organizovanih interesnih grupa koje mogu da budu kriminalni, ali i vrlo legalni entiteti. To su i političke partije, udruženja, sportski klubovi, biznisi i državna preduzeća. Tu imamo jedan princip koruptivne koopcije koja omogućava trajno održavanje jednog kriminalno-političko-biznis establišmenta. Veliki problem je pre svega nadzor nad radom države. Ako nemate demokratski parlament, teško da on može da nadzire izvršnu vlast. Tu funkciju parlament ne obavlja ni u jednoj državi u ovom regionu! U isto vreme imamo jedan bum normativne antikorupcijske infrastrukture. Donošenje puno zakona od kojih nijedan nije autohton, već su svi došli ili iz EU ili UN ili Saveta Evrope. Motiv za njihovo donošenje nije bio da se stvari promene, već da se zadovolje zahtevi međunarodne zajednice. Tako je napravljena jedna šuma antikorupcijskih tela i tela za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, pod raznim nazivima koja sva loše rade i nijedno nije nezavisno, nigde! Te institucije su potpuno paralisane, nemaju svoju nezavisnost, pre svega operativnu. Imaju menadžment koji nije dovoljno profesionalan jer je postavljen po političkom kriterijumu. Naravno, to se lepo nadovezuje na ono što sam na početku razgovora nazvao korupcijom iz navike koja ima jednu kulturnu podlogu, temelj na kome se mogu praviti ovi opasni oblici vladavine kroz korupciju, koje mi imamo na Balkanu. Mislim da postoji velika odgovornost inteligencije i zbog toga sam toliko kritičan. Neophodno je da postoji jedno moralno, intelektualno i političko poštenje. To je stvar izbora. Našeg individualnog izbora. Postoji cena, ali ja smatram da je to jedna velika prednost i zbog toga sam toliko kritičan prema ćutanju. Nezavisna inteligencija je neophodna u zdravom društvu. Ali nedavno smo imali slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji je tajno hapšen, bukvalno otet, zatim radnike koji javno napadaju oca svog stradalog kolege koji traži pravdu za sina, štiteći direktora firme... Zato što zavise od njega. Država je ovde i dalje najveći poslodavac, jer mi nikada nismo završili svojinsku transformaciju. Sa uzbunjivačima postoji i problem naših predrasuda i kulturnih narativa o tome da „ne treba izdati svoje“. To fantastično leži svim kriminalnim biznis i političkim strukturama jer vam je to najbolji mehanizam zaštite, kada nemate insajdere i one koji će vas iznutra razotkriti. Ono malo veoma hrabrih ljudi kao što je gospodin Obradović prolaze tako. Normativna struktura postoji, ali nje nema u primeni, ljudi nisu zaštićeni. Ima puno tih slabih karika na kojima bi međunarodna zajednica mogla mnogo više da insistira ne ulazeći u to da se menja čitav režim. Ali na ovakvim stvarima kao što su sloboda štampe, zaštita uzbunjivača, pravo na slobodnu kritiku, institucionalizovano pravo na opoziciju, to je neophodno. Evropska komisija iz izveštaja u izveštaj ponavlja preporuke da se na primer Savet za borbu protiv korupcije mora uključiti u donošenje predloga zakona, da oni moraju da prođu javnu raspravu. Nacionalni mediji su u katastrofalnom stanju... Taj parlament je monolitan i on ne može da ponudi ni kontrolu ni alternativu. Mediji su u teškom stanju, o tome piše i u izveštajima EU. Globalna inicijativa je nedavno to apostrofirala u svom izveštaju pod nazivom Infrastruktura integriteta. Mi nemamo nijedan primer da je neko ko je jako zloupotrebio svoju moć zbog toga osuđen. Nijedan! To govori o našoj politici, našem društvu. Iako ne volimo da se merimo sa Hrvatskom, mora se reći da je slučaj Sanader jedan veoma pozitivan primer. Nedavno je u Albaniji uhapšen bivši javni tužilac, zbog korupcije. Istina, to su ljudi iz prethodnog režima, kao i Gruevski u Makedoniji. Imamo malo takvih primera, ali ima ih. Čak i na Kosovu je bilo takvih pokušaja suđenja ne toliko političarima koliko u tužilaštvu i sudstvu. Mi smo u tom pogledu, reklo bi se, na samom dnu. Umesto odgovornosti vlasti, mi imamo difamaciju i likvidacije opozicionih političara, poput slučaja Olivera Ivanovića, koji govori o stanju u kome se ovo društvo nalazi. Takvi slučajevi govore o društvu, ali i aparatima države koji ne rade svoj posao. U svakom sistemu vi imate vrlo poštenih i profesionalnih ljudi koji dobro obavljaju svoj posao, mislim na policiju, tužilaštvo i sudstvo. Takve ljude treba negovati, njima treba pružati šansu. Ne vidim razlog zbog čega se to ne čini. U čemu je problem? Čak i za svrhu održanja tog sistema, ali institucionalnim putem, ne ličnim učvršćivanjem vlasti. To je velika razlika. I na Zapadu imate velike skandale, u koje su umešani sami vrhovi ekonomskog i političkog establišmenta, Boravio sam nedavno na konferenciji u Beču na kojoj je govorila austrijska ministarka pravosuđa. Održala je govor u kome je najavila da Austrija kreće u radikalnu reformu antikorupcionog zakonodavstva i normativne infrastrukture, jer se ispostavilo da su političari na vlasti umešani u nelegalne poslove. Nije demokratija samo da idemo na glasanje, to je važna ali ne jedina poluga demokratije. NJena najvažnija poluga su institucije i alternativa Odnosno procedure... Procedura i mogućnost alternative. Zato je ona i ograničena, zato i postoje izbori da bi se pružila mogućnost izbora nečega novog. Demokratija nije način ostajanja na vlasti već mogućnost promene, ali ona mora biti institucionalizovana. Mi smo i dalje veoma daleko od tog cilja i ne samo Balkan već i deo istočne Evrope, zbog nasleđa socijalizma. Kada govorite sa ljudima iz diplomatske službe u Srbiji na temu stanja u institucijama, na pitanje zbog čega ne rade bliže sa takozvanim srednjim menadžmentom, iskusnim profesionalcima iz javne uprave, nezvaničan odgovor je da ti ljudi više ne postoje. Zamenjeni su podobnim kandidatima kojima nije do kraja jasno ni šta je zapravo njihov posao, niti šta je to profesionalna odgovornost... Mislim da je to nažalost sasvim tačno. Mi smo ono malo tog srednjeg menadžmenta rasterali. On se stvarao već na kraju Titovog režima. Oni su bili u službi režima, svi su bili lojalni, ali i sa jednom ozbiljnom dozom profesionalnosti i odgovornosti prema poslu. Nije svako revolucionar i direktno stvara promenu, ali svako može svojim radom i stavom da doprinese da društvo postepeno napreduje. To je ta takozvana poštena inteligencija, kako je nekada davno nazivana. Tu ima nečega.. A to što su vam rekli je nažalost istina. Mi nemamo srednji sloj menadžmenta u javnoj upravi. Imali smo ga, i izgubili. I to nije samo učinak režima koji je sada na vlasti. Kako je koji režim dolazio, dovodio je svoje ljude i to je bila cena kupovine vlasti, odnosno moći. To je taj deo organizovane korupcije o kojoj govorimo. Sistem kroz praksu svedoči da u ovoj zemlji vredi živeti jedino ako ste na vlasti i za taj cilj su sva sredstva dozvoljena... Što rezultira odlivom mozgova. To je slučaj sa celim regionom koji se ubrzano prazni. Ako imate ekonomske tokove koji su na granici između legalnog i ilegalnog, onda je politička ekonomija to da korupcija i organizovani kriminal nisu više deo podzemlja. Oni se ovde šetaju po promenadi. Oni su postali javni. Kao kada ministar policije večera sa narko-dilerom? To je ta promenada, ja o tome govorim. Kod nas organizovani kriminal i korupcija nisu deo podzemlja, već javnog života. To je politička ekonomija organizovanog kriminala u svom najopasnijem vidu, a moguća je pošto su od naroda oduzete sve poluge moći. Pogledajte šta se događa sa opozicijom. Da li je ona na sceni? Samo delimično i bez jasnih programskih alternativa. Krivicom režima i sopstvenom krivicom. Nije ni vlast kriva za sve. Mi imamo malo iskrivljenu perspektivu da se sve događa u velikim gradovima, ali ono što mi nazivamo hotspots kriminala to nisu veliki gradovi već mala mesta kroz koja ulazi droga, kroz koja prolaze migranti, gde ide pranje prljavog novca u građevinarstvu, restoranstvu... Jedan od vaših izveštaja govori upravo o cenama nekretnina u glavnim gradovima regiona, gde je Srbija locirana kao zemlja koja je vodeća destinacija za pranje novca kroz građevinarstvo. Srbija i Albanija su vodeće u tom pogledu, odnosno Beograd i Tirana. Naša istraživanja su otkrila da deo tog novca dolazi iz nelegalnih tokova. Tu se pre svega govori o novcu od nelegalne trgovine narkoticima, koja je i dalje veoma prisutna u ovom regionu. Mi zaboravljamo koliko je droga velika i razgranata ekonomija. Sa time u vezi GI je proizvela jedan izveštaj koji govori o Balkanskom organizovanom kriminalu u svetu. U Južnoj Americi, Evropi, Africi. Jedan deo tog novca koji ulazi u građevinski biznis je iz nelegalnih tokova a drugi dolazi zbog činjenice da ta privredna grana donosi brz i relativno veliki profit. Ta brzina obrta bez mnogo kontrole je veoma primamljiva. Tu zatim imate pitanje radne snage. Šta mislite gde radi većina migranata koja je stigla u Evropu? Pa u građevini i poljoprivredi. Naš organizovani kriminal i kriminalni biznis je puno naučio od Italijana. Mi smo imali čitav jedan period u kome je italijanska mafija bila učitelj ovdašnjim „preduzetnicima“. Oni tako rade, to nije više ona stara mafija sa Sicilije, oni su sada pre svega u građevinarstvu, kontrolišu javne nabavke. Gotovo polovina tenderskih procedura u Srbiji prolazi samo sa jednim ponuđačem... Mi smo to u socijalizmu zvali sporazumnom ekonomijom. Mi danas imamo sporazumnu kriminalnu ekonomiju! Znači preneli smo koncept iz Titovog vremena u ovo što imamo danas. To je dogovaranje raspodele javne imovine. Odnosno otimanje državnog novca, organizovana pljačka, koja ima neki svoj legalni okvir jer imate Zakon o javnim nabavkama, nije da to ne ide bez pravila i regulative ali je faktička situacija drugačija. To je metodologija koju organizovani kriminal upotrebljava u mnogim zemljama. Vi imate jednoga koji ide i korumpira ostale, po sistemu „ja dobijam posao, ti ćeš raditi sa mnom i dobiti svoje parče, ali ja sam nosilac. Neću te odstraniti, ali najveći kajmak uzimam ja“. Tako se stvara ta političko-ekonomska zavisnost u kojoj veliku ulogu igra organizovani kriminal. To više nije podzemni svet, nego je deo sistema. Presretnuti razgovori ljudi koji su osumnjičeni za učešće u aferi Jovanjica, među kojima ima službenika BIA, veoma su slikoviti u tom smislu kada jedan od njih kaže u parafrazi „nemoj ništa da brineš, ovo je zdrava, državna priča“. Nemoj da se brineš, tu smo mi, da zaštitimo. Da, to je naša situacija, koja je veoma teška, ali to nije samo Srbija. Pa ipak, mi volimo da mislimo da bi Srbija sa svojim kapacitetima trebalo da bude primer u regionu, ali po pozitivnim, svakako ne po negativnim praksama. Ovo što sada imamo svakako nas ne čini liderima, naprotiv to je velika šteta koja se nanosi državi. Postoje unutar Berlinskog procesa, koji je formalno dominantna mapa puta zemalja Zapadnog Balkana ka EU, takozvani zalozi - preuzete obaveze u pogledu borbe protiv korupcije, ali i unapređenja u međudržavnim odnosima, vladavini prava, slobode izražavanja. Ipak na terenu reklo bi se vladaju suprotni trendovi. Možda najvažnija stvar koju smo uspeli da uradimo jeste da te zaloge – obećanja koja su državnici sa Zapadnog Balkana dali u okviru Berlinskog procesa postavimo na jedan metodološki način da možemo da pratimo šta se sa njima događa. Mislim da je Berlinski proces kada je u pitanju borba protiv korupcije ponudio dobru osnovu, ali paradoks je da u svim balkanskim zemljama u kojima smo obavili istraživanja državni organi čak ni ne znaju za postojanje tih zaloga – ili obećanja koja su njihovi predsednici i premijeri dali u okviru ove inicijative, na samitu u Londonu 2018! To je u punom smislu mrtvo slovo na papiru i mi smo hteli da tu veoma značajnu platformu učinimo javnom, da makar ne bude više tajna. Možda to sada zvuči kao univerzalno objašnjenje ili fraza, ali ja zaista verujem da bi se stvari promenile ukoliko bismo ušli u Evropsku uniju, ubeđen sam u to. Čak i primeri kao što je Bugarska su napravili velike korake unapred. O Rumuniji da ne govorimo. Oni su napravili velike pomake unapred u smislu uvođenja u red javne administracije. To je početak onoga što zovemo „vladavinom prava“ odnosno da je „zakon jednak za sve“. Da parafraziram prvog čoveka na Mesecu: „Mali korak danas a veliki za budućnost“.