Život u podrazumevanom nasilju

Kontradiktorne poruke sa vrha države poslednjih nedelja stižu iz sfere ljudskih prava: predsednik Vučić odbija da potpiše dugo pripreman Zakon o istopolnim zajednicama, ne zato što je aljkavo sačinjen, već što je navodno u suprotnosti sa Ustavom, prema njegovoj možda i namerno netačnoj interpretaciji. Gotovo simultano, ministar inostranih poslova Nikola Selaković opoziva ambasadora u Poljskoj Nikolu Zurovca jer je potpisao pismo kojim se podržava tamošnja LGBT zajednica, iako je isto činio i prethodnih godina, bez posledica. Ovih naših bar pola miliona pripadnika queer populacije, tobože se štite dopuštanjem Parade ponosa i kuriozitetom autovane gej premijerke, nemotivisane da se zauzme za prava grupacije kojoj pripada. Iako nije čak ni redovno ponavljala izjave svoga „šefa“, nedosledne i proračunate, ipak je zaključila da je „mnogo uradila za LGBT osobe“. Tako, bez kormilara, lako se zglajzne u homofobiju, sredstvo za manipulaciju masama ili mamac za prikupljanje glasova i među konzervativnim i među liberalnim građanima, ako se tu i tamo malo popusti. Ili je smisao naizgled nelogičnih poteza vlasti dodvoriti se i Istoku i Zapadu, pa smo 2014. imali jednu paradu za Putina, a drugu za Evropu. Društvenu šizofreniju upotpunjuju stavovi dela opozicije, pa Dveri smatraju da je pomenuti zakon fatalna opasnost po srBsku porodicu, na šta ukazuje i peticija više od 200 javnih ličnosti, ali i slično intonirano saopštenje Sinoda. Patrijarh Porfirije, opet, iskazuje mnogo veće razumevanje za probleme istopolno orijentisanih. Dverima ne odgovara ni Zakon o zabrani diskriminacije, izmenjen i dopunjen na način da ne dozvoljava govor mržnje, koji zovu slobodom govora, često zloupotrebljenom vređanjem drugačijih. „Na svim tim ljudima što zagovaraju netrpeljivost leži deo odgovornosti za svaku ubijenu, prebijenu, ili iz kuće izbačenu LGBT osobu“, ističe Marko Mihailović iz Beograd prajda, navodeći opštu solidarnost kao glavnu alatku u borbi protiv diskriminacije. Međutim, solidarnosti nema, jer je društvo potonulo do guše u ekonomske nedaće sa kojih se skreće pažnja insistiranjem na zapravo nepostojećim razlikama. Statistika, istina, govori da ima izvesnog pomaka na polju homofobije. „Da je homoseksualnost bolest mislilo je 72 odsto građana Srbije 2015, dok je 2020. ovo tvrdilo njih 56 odsto. U istom periodu, prepolovljen je procenat srpskih državljana obuhvaćenih anketom koji veruju da homoseksualce treba kažnjavati, sa 12 na 6 odsto“, Goran Miletić, stručnjak za ljudska prava, iznosi podatke iz obimnih istraživanja Sivil rajts difendersa, čiji je direktor za Evropu. Istraživanje Kancelarije poverenika za zaštitu ravnopravnosti i GIZ-a o diskriminaciji, iz 2019, pokazuje blagi porast percepcije rečenice „homoseksualci su jalovo drvo koje treba baciti u vatru“ kao govora mržnje, u odnosu na 2016. (sa 76 odsto na 80). Međutim, prema prošlogodišnjem izveštaju Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS i Gej-lezbijskog info-centra GLIC, čak 82 odsto ispitanika smatra da Srbija nije dobro mesto za život LGBT osoba, izvrgnutih nekom vidu nasilja u 59 odsto slučajeva. Stoga se tek njih 14 odsto oseća slobodno da izrazi svoj identitet. Pritisak je toliki da se gej mladići nerado upuštaju u vezu sa autovanim, ne bi li izbegli stigmatizaciju, primećuje Mihailović. Ni kod roditelja često nema pardona, pa izbacuju decu iz kuće nakon autovanja, te sve više mladi iz gej populacije završavaju kao beskućnici, prema analizi UNDP-a Biti LGBT u Istočnoj Evropi. Netolerancija se prenosi i na srednjoškolce, zbog čega svega 24 odsto njih podržava LGBT prava, 31 odsto je umereno homofobično, dok je 44 odsto homofobično, prema navodima iz publikacije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji o vrednosnim orijentacijama učenika i učenica srednjih škola. Izveštaj odbora bio je baziran na istraživanju koje je 2019. sprovela Marija Radoman, naučna saradnica Filozofskog fakulteta u Beogradu. „Iako postoji progres u njihovim stavovima, generacije koje su rođene nakon petooktobarskih promena i dalje imaju neke od stereotipa - prema etničkim manjinama, migrantima i LGBT osobama, kao i izraženo negativan odnos prema abortusu“, kaže Radoman. I ilustruje navod još problematičnijim podatkom da je 24,7 odsto ispitanika smatralo da „homoseksualci zaslužuju batine“. Paradoksalno ohrabruje zapažanje da je omladina doskoro bila još radikalnija, dok im oči nije otvorila američka pop-kultura, preneta i na domaću estradu, kako sami tumače pomak. „Gej je okej“ nenametljivo sugerišu neki autori TV serijala. Ali, to ne može da bude oslonac državi u uspostavljanju kursa prema seksualnim manjinama. Potpuna normalizacija i izlazak iz zone nevidljivosti naprosto zavise od institucionalnog prepoznavanja LGBT ljudskih prava, uključujući i pravo da zasnuju zajednicu, kakve de fakto već egzistiraju. Nepoštovanje postojećih i neusvajanje novih zakona iz ove oblasti, čini da je lane 59 odsto LGBT građana i građanki bilo izloženo nekom od vidova nasilja, a 16 odsto njih i višestrukom, primećuje feministkinja, LGBT i antiratna aktivistkinja Mina Damnjanović. Queer prava se ne poštuju ni prilikom zapošljavanja, ni na radnom mestu, ni u zdravstvenom i obrazovnom sistemu, ni u pogledu nasleđivanja.., dok se počinioci krivičnih dela ne sankcionišu. Ko bi onda imao poverenja u zaštitu državnih poluga? „Stanje osnovnih ljudskih prava LGBT građana i građanki u Srbiji teško je sagledivo jer ne postoji sistem prikupljanja podataka na nacionalnom nivou, kao ni relevantni podaci o rasprostranjenosti različitih oblika diskriminacije, pogotovo iz perspektive LGBT osoba“, tvrdi Damnjanovićeva. Koliko je tek izvan državne vizure floskula - nemam ništa protiv homoseksualaca, ali neka oni to upražnjavaju kod svoje kuće, što je „standardna homofobna izjava“. I najčešća, među samoprozvano tolerantnijima. I prosveta je izgubila svoju šansu da nas kultiviše ukidanjem pilot-projekta udžbenika o reproduktivnom zdravlju, gde se dozvoljavala mogućnost istopolne sklonosti, dok je na mala vrata probala da proturi diskriminatorska nastavna sredstva za srednjoškolce. Zakazuje se i u porodici, kao da je komplikovano objasniti podmlatku da se dve odrasle osobe vole bez obzira na pol. Međutim, čini se da bi sve navedeno ipak moglo da se preokrene, ali ne i pitanje usvajanja dece, poslednji stub odbrane patrijarhata. Konzervativce muči bojazan da će takva deca „skrenuti sa biološki određenog, pravog puta“, ili na neki drugi način biti „oštećena“. „Na osnovu postojećih studija, seksualna orijentacija roditelja nije sama po sebi pokazatelj dobrobiti ili prilagođenosti dece u tim porodicama, iako ona mogu biti izložena većim izazovima u odrastanju. Ali, kao konsekvenci sredinskih faktora, tj. diskriminacije koju trpi LGBT zajednica “, ističe Radoman. Nadalje bi valjalo analizirati da li više trpe oni koje će zadirkivati jer imaju dve mame ili dve tate, od onih čiji otac pijan mlati majku svog potomstva, što dodaje Mihailović. Uostalom, proces usvajanja toliko je zamršen da se niko ko to zaista ne želi u njega ni ne upušta, on zapaža. Što se tiče porodičnih vrednosti, njih bi upravo sloboda učvrstila, a ne stege patrijarhata. Uz to, istopolno orijentisane osobe često su pažljivije prema starim i bolesnim, jer su na svojoj muci iskusile značaj empatije, bilo kroz premlaćivanje gej muškaraca ili „korektivno silovanje“ lezbijki sa svrhom preobraćivanja. „Obe su pojave deo istog diskursa, diskursa mačo kulture“, kaže Damnjanovićeva. Izvesne nade vezane za prosvećivanje, ili bar elementarnu zaštitu ljudskih prava, polagane su upravo u Zakon o istopolnim zajednicama. Sad se i tim aktom kalkuliše, u atmosferi normalizacije ideje da je dozvoljeno da se pregovara oko bazičnih ljudskih prava, oko kojih ne bi smelo da bude kompromisa. A, pogotovo u svetlu međunarodnih standarda, od kojih odstupamo, praveći se da LGBT osobe traže nešto ekskluzivno, a ne ono osnovno. Time se poručuje da su istopolno orijentisani manje vredni od ostatka društva, prema mišljenju Gorana Miletića. Vratimo se jednom od malobrojnih „uspeha“ LGBT populacije u skorašnjem periodu, a to je da je socijalna distanca danas izraženija prema migrantima. Obrni, okreni, izgleda da nekog moramo da mrzimo da bismo se osećali „pravim Srbima“. Dragana Nikoletić