Graditelji boljeg mesta za život

Svemir je krcat paradoksima, a u malom komadu vasione nazvanom Niš otkrili smo još jedan - ljudi stvarne ili metaforične maske navlače kako bi se sakrili, ali neke Nišlije ih navlače kako bi otkrili svoja prava lica. U legendarnom svetu Ratova zvezda džedajska je dužnost da kosmos učini boljim mestom, i niški DŽedajski pokret naumio je da uradi upravo to. Ako neko sumnja u taj poduhvat, trebalo bi da se seti da univerzum ne poznaje podelu na centar i periferiju, i da je Niš dobra polazna tačka kao i bilo koja druga. Mada su niški džedaji počeli da se okupljaju još 2013, pravi posao počeo je jednim maskiranjem 2016. „Kada je 2016. u Srbiji izašao sedmi deo Ratova zvezda, kostimirao sam se i čekao u redu pred bioskopom. Fanovi su se okupili da vide nešto što su godinama očekivali, ali delovali su kao da nisu sposobni da se raduju na dečji način. Čovečanstvo se jeste modernizovalo, ali čini se da je u razmišljanju ’skrenulo desno kod Albukerkija’”, počinje priču Miloš Antić (30). Duško Dugouško ne očajava kada utvrdi da je pogrešno skrenuo, čak i kada završi u Himalajima umesto na plaži, pa je i Miloš potražio pravi put. „Tražio sam ko u Nišu voli Ratove zvezda ili Zvezdane staze ili Gospodara prstenova, jer to su ljudi koje zanima borba dobra i zla. Prva ideja nam je bila da u bioskopu ’Kupina’ napravimo filmski maraton. Hteli smo da 35 sati gledamo Ratove zvezda, sve sa lanč paketima, četkicama za zube, peškirima, ali se ’tamna strana’ javila dva minuta pred početak projekcije. Domaći distributer tih filmova saznao je za događaj, nazvao i zapretio novčanom kaznom ako budemo emitovali.“ Univerzum zna za ironiju, i taj je kiks pokrenuo niški DŽedajski pokret. Umesto da 35 sati gledaju u platno, ljudi su iskoristili vreme da se upoznaju, i tada se, kako kaže Miloš, formirala srž pokreta. Uskoro su niški fanovi Ratova zvezda registrovali udruženje, počeli da kostimirani šetaju ulicama, pa da posećuju škole, a potom su izveli i prvu slavnu akciju. „Koleginica iz NURDOR (Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka) predložila nam je da posetimo dečju onkologiju niškog kliničkog centra. Dart Vejder, Čubaka i Stormtruper otišli su tamo, i to je bio sat i po rapsodije. Igrali smo ’Ne ljuti se čoveče’, gađali se jastucima, u šta su se uključile i medicinske sestre, perje je letelo, a deca su se valjala od smeha. Bilo je kao da se znamo sto godina. Dok sam pričao sa jednim dečakom, Filipom, shvatio sam da život posmatra zrelo, kao pravi mali džedaj. Kasnije smo saznali da su dvojica dečaka danima pre našeg dolaska odbijali hranu, a nakon naše posete počeli su da jedu i imali gomilu novih ideja. Cilj nam je i bio da im ulijemo energiju svakodnevnog života“, seća se Miloš. Pre nego što pređemo na druga dobra dela niških džedaja, primetimo da su u njihovom pokretu srušene starosne barijere. Niški džedaj je i petnaestogodišnja Kaja Gavrilović, i osamnaestogodišnja Andrijana Gorišek, ali i Miloš Đorđević (39). „Poštuju moje ideje, uključuju me u svaki događaj. Svačija ideja je validna, ne postoji ’ti si najmlađa, ti ćutiš i slušaš’. Deo sam marketinškog i pi-ar tima, i trudim se da svojoj generaciji prenesem da ovaj svet ostaje nama, i da mi treba da ga promenimo“, govori sa zavidnom zrelošću Kaja Gavrilović. Andrijana Gorišek je u DŽedajskom pokretu „pronašla iskru da se na još neki način izrazi“, jer inače energiju ulaže u to da ovlada teškom umetnošću flaute. Ta je iskra bila potrebna i Milošu Đorđeviću, koga je u svet Ratova zvezda uveo sin. „Bio sam pre nekoliko godina sa sinom na ’DŽedajkonu’, najvećem projektu pokreta. Bilo mi je i zanimljivo i drago da se to dešava u mom gradu. Imam firmu, imam dobar porodični i društveni život, ali nedostajao mi je način da nešto uradim za zajednicu. Jedino što sam mogao da vidim bila su udruženja privrednika, u kojima je previše ega ili - ne daj bože - političke organizacije. Jedne večeri sam krstario društvenim mrežama, i video da DŽedajski pokret prima nove članove. Ovde nema sujete. Malopre sam se smejao jer je Milošu srednjoškolka održala predavanje u vezi sa jednim projektom. Imala je dobre argumente, i prihvatio je kritiku.“ Navikli smo na to da su „marketinški tim“, „pi-ar tim“, „projekti“ samo pompezne ispraznosti, ali u DŽedajskom pokretu su ozbiljni ljudi, pa su i te poluge ozbiljne. Sve to pomaže da džedaji skupe novac i mladima bez roditeljskog staranja organizuju kamp na Vlasini. „Hteli smo da napravimo kamp za takve mlade, da na miru razmisle o tome šta će raditi kada izađu iz programa, kada dođe stvaran život sa računima. Napravili smo višegodišnji plan, i cilj nam je da osnuju udruženje i da sami preuzmu kamp - da deca bez roditelja brinu o deci bez roditelja“, objašnjava Miloš Antić. DŽedaji ništa ne rade napamet. Pre nego što su 2019. napravili prvi kamp „Sila prati hrabre“, podrobno su se u Instituciji za porodični smeštaj i hraniteljstvo obavestili o potrebama štićenika, i razgovarali jedan na jedan sa svakim učesnikom. U kampu se takođe razgovaralo, jer sa decom kojoj je život podelio loše karte valja razgovarati - o tome kako da se sačuvaju, o tome kako da zadrže mir i autentičnost, o tome kako da se izbore za sebe. Novac za akciju, pak, niški džedaji su skupljali mesecima, na nekih petnaestak frontova. Organizovali su takmičenja u košarci, badmintonu, odbojci. Imali su dogovor o ’donatorskoj kafici’ sa kafićima. Čuveni niški autostoper i roker Dragan Aranđelović prodavao je artefakte sa svetskih koncerata koje je posećivao, i donirao im sve što je zaradio. Pojavljivali su se na ’Nišvilu’ i na koncertu Nemanje Radulovića. „Deca koja su prošla kroz težak život imaju najviše potencijala da ostave trag; da budu džedaji“, podseća Miloš Antić. Taj je kamp bio preloman trenutak lokalne džedajske istorije, i Niš sada ovu družinu posmatra kao svojtu. A DŽedajski pokret zauzvrat gradu svake godine štošta ponudi - i džedajsku slavu 4. maja, i slet, opet na Vlasini, za svakoga ko hoće da peva, glumi, svira klavir, vozi bicikl kroz šumu, radi bilo šta dobro ili naprosto da uživa u miru, a kruna je već pomenuti „DŽedajkon“. Na toj džedajskoj konvenciji teško je ne naći zabavu za sebe - od predstavljanja novih tehnologija preko takmičenja u igricama i (svetski popularnom) korejskom popu do debata o tome da li je Voldemor dobar ili zao. „Na toj debati učestvovali su ljudi od šest do 47 godina. Najmlađa učesnica bila je fascinantno glasna i jasna u stavovima. Nije toliko bitna tema koliko da ljudi imaju stavove, da ih brane, da kale integritet“, podseća Miloš Antić. Pandemija je prošlogodišnji „DŽedajkon“ gurnula na internet, ali niški džedaji obema su nogama u stvarnom svetu. „Sviđa mi se humanitarni rad, to što organizacija ima veći cilj od sebe same. Kome god treba pomoć, mi smo tu za njega, jer je džedaj osoba koja ne brine samo o sebi, već o svima drugima. Gledamo na pojedinca kao najmanji i najbitniji deo za razvoj društva. Svako od nas je kockica u mozaiku džedajskog pokreta. Bez bilo koje, nije tako lep“, kaže Aleksandar Jevremović (22). Nije lako graditi bolje društvo, naravno, pa Petra Cvetanović ukratko objašnjava proces prijema i obuke novih džedaja. „LJudi koji ulaze imaju status padavana, kao u filmu. Posle toga postaju džedaji, pa master džedaji, i tada počinju da obučavaju druge ljude, i tako se ciklus zaokružuje. Ali uvek postoji međugeneracijski uticaj. Nije važno da li imaš 15 ili 70 godina.“ Čovek ne mora da bude džedaj da bi bio junak. Ove su Nišlije ustanovile i nagradu „DŽedajski vitez“. Miloš Đorđević, koji je od nekadašnjeg posetioca avanzovao do vođe projekta „DŽedajkona“, kaže da nagradu dodeljuju ili za veliko nesebično delo ili za životno delo, za nešto što se radi malo pomalo, ali usrećuje zajednicu; uvek zajednicu, kao i u onoj prvoj poseti malim hrabrim Nišlijama. Marko Lovrić