Zaostale plate traže od države

Trebalo bi da bude lako – ako preduzeće čija je struktura kapitala većinski u državnom vlasništvu ode u stečaj, stečajni poverioci se namiruju rasprodajom stečajne mase. Među njima bi najpreči trebalo da budu bivši zaposleni, kojima bi trebalo da se isplate minimalne zarade za godinu dana, odnosno porezi i doprinosi za dve godine pred otvaranje stečaja. Ostatak bi trebalo da im bude isplaćen nakon namirivanja stečajnih troškova. Tako bar kaže zakon. Kako se onda u tranzicionoj Srbiji uobičajilo da iza gotovo svakog državnog preduzeća u stečaju ostanu kolone nekadašnjih zaposlenih koji nisu uspeli da naplate svoje zaostale plate? Isto pitanje su Nišlije postavljale tokom jeseni 2015. godine, kada su masovno protestovali zbog previsokih računa za daljinsko grejanje. Tim povodom oformljeni Udruženi pokret slobodnih stanara (danas funkcioniše pod nazivom „Stanari“) okupio je između ostalog i mnogobrojne građane iz najvećeg grada na jugu Srbije koji su kao bivši radnici državnih preduzeća ostali i bez posla i bez višegodišnjih naknada. Delovalo je – i bez nade. Tada im je sinula ideja da se dug za grejanje prebije neisplaćenim zaradama. Od te zamisli, advokatica Mirjana Nedeljkov je sa zainteresovanima malo pomalo razvila drugačiji plan – plan da u ime organizovanih radnika utuži državu kao jemca. Ovim mehanizmom je od tada do danas na hiljade radnika s juga Srbije i iz Vojvodine dobilo značajna zaostala sredstva. Prema nekim računicama, ukupna potraživanja samo na osnovu vojvođanskih predmeta iznose oko pedeset miliona evra. Pravni ključ za regulisanje potraživanja kretao je od podnošenja ustavnih žalbi zbog povrede prava na imovinu pred Ustavnim sudom, koje su potom slate u Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Ovo telo je potom donelo presudu u korist radnika koji nisu mogli da ostvare plate po pravosnažnim i izvršnim rešenjima domaćih sudova. Umesto iz stečajne mase, njihova potraživanja su prebačena na teret Vlade Srbije. Prvog dana 2016. godine, to jest stupanjem Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, mehanizam utuženja je promenjen, ali su posledice ostale iste – prešlo se na podnošenje prigovora Privrednom sudu, a s rešenjem o usvojenom prigovoru bi se potom podnela tužba nadležnom Osnovnom sudu, prema mestu prebivališta tužitelja. Sledeći korak je parnični postupak na čijem koncu radnici dobijaju svoja potraživanja. Mirjana Nedeljkov za NIN kaže da su preduzeća na jugu Srbije poslužila kao neka vrsta probnog balona za dalji rad. U tim, prvim danima, javilo bi joj se po nekoliko nekadašnjih radnika po javnom preduzeću – MIN Specijalna vozila, Kvalitet a. d, Niteks, između ostalih – gde bi se na osnovu prikupljene dokumentacije formirali predmeti. Oko dvadeset rešenih predmeta preporučilo ju je Udruženju Solidarnost iz Kule, gde su zaostale plate čekali bivši radnici fabrike Kulski štofovi, Industrije nameštaja Kramer, Ugostiteljstva, Poljoprivrednog preduzeća „7. juli“, a priča se odatle razgranala. „Potraživanja radnika na jugu Srbije bila su u proseku između 60.000 i 70.000 po osobi. Danas se zastupa po 300-400 radnika po preduzeću iz Vojvodine, a potraživanja su veća, jer su i plate na severu bile više. Recimo, samo iz zrenjaninske Šećerane, bivši radnici u proseku traže između 700.000 i 800.000 dinara po osobi. Od oko 5.500 predmeta došli smo do oko 3.000 dobijenih presuda. Na to treba dodati i sudski spor za nematerijalnu štetu, zbog predugog trajanja sudskih sporova, koji se vodi u Novom Sadu, i gde na osnovu presuda radnicima Šećerane sleduje oko 1.500 evra po osobi. Ovo se ispostavilo zaista kao jedini način da brojni radnici koji su pošteno radili svoj posao i koji su žrtve tranzicije dobiju makar deo neisplaćenih zarada“, kaže Nedeljkov za NIN. Od kolega iz Kule se priča proširila upravo na Zrenjanin. Svetlana Karađenov iz Samostalnog sindikata Zrenjanina za NIN predočava da su radnici tamošnje Šećerane posebno pozitivan primer – osamdeset odsto nematerijalne štete je naplaćeno, a materijalna šteta – neisplaćene zarade – naplaćena je u oko devedeset odsto slučajeva. Očekuje da se slično desi i preostalih deset odsto potraživanja, budući da od isplate deli puka formalnost – činjenica da država po automatizmu podnosi žalbu na presudu Apelacionom sudu. Nada se da će dug biti isplaćen do kraja godine. Dodaje i da je država u startu odbacila mogućnost isplaćivanja kamata, što, ruku na srce, bivše radnike nije ni iznenadilo. Uostalom, i isplaćivanje glavnice duga je do pre koju godinu bilo potpuno nezamislivo. I takve vesti bile su pomak nabolje za građane Zrenjanina, grada čija je sudbina krajnje paradigmatična za tranzicionu Srbiju. „Od vrlo uspešnog centra koji je u dobra stare Jugoslavije imao respektabilnu proizvodnju, a ponegde i usko specifičnu industriju, postao je grad javnih preduzeća u stečaju. Kada smo stupili u kontakt s gospođom Nedeljkov, formirali smo predmete i predali ih. Ona svoje usluge naplaćuje po principu provizije, dakle po dobijenoj presudi, pošto nema prethodnih troškova. Uslov je bio da stečaj još uvek traje i da bivši radnici nisu naplatili svoja potraživanja predviđena stečajnim postupkom, pa su se isprva našli zaposleni iz fabrike šešira Begej, fabrike čarapa Udarnik, Šećerane, Agroživa… Naš sindikat je svojevremeno okupljao oko 5.000 radnika, sada oko 2.000 radnika ima potraživanja prema preduzećima u kojima su radili, premda smo se angažovali i za radnike koji više nisu naši članovi. Ipak su plaćali članarinu godinama. Od zrenjaninskih preduzeća u stečaju danas je preostalo desetak, ostala su ili ugašena ili privatizovana. To je za sobom mnoge ostavilo u teškoj materijalnoj situaciji, bez posla, ponekada i bez prava na penziju, i mnogi su se i oprostili od para koje im se duguju“, kaže Karađenov za NIN. Nažalost, Nedeljkov ukazuje da pravni ključ nije uvek efikasan. Privredni sudovi na jugu Srbije sve ređe usvajaju prigovore, s raznim obrazloženjima – od toga da nema povrede prava na suđenje u razumnom roku do toga da je zbog restitucije i nerešenih imovinsko-pravnih odnosa nemoguće isplatiti potraživanja. „Kažu da državni organi nisu krivi, ali nisu ni radnici. Svakako su manje odgovorni od suda ili stečajnog upravnika. Ponekada se uđe u začarani krug – Privredni sud odbije prigovor, pa nam kao glavni pravni mehanizam ostaje pisanje ustavne žalbe, koja se takođe odbije, i to zato što prvobitno nije usvojen prigovor, i tako ukrug, sve do zatvaranja stečaja, a u tom slučaju se automatski gubi pravo na naplatu dugovanja“, zaključuje Nedeljkov. Karađenov smatra da se državi više isplati održivo regulisanje obaveza prema poveriocima nego dalje odlaganje, s obzirom na troškove stečaja i troškove sudskih postupaka. Na pitanja ima li država plan kako će regulisati obaveze prema bivšim zaposlenima u propalim državnim preduzećima, s obzirom na njihova višemilionska potraživanja, i to u evrima i da li postoji podatak koliko je novca po tom osnovu do sada isplaćeno iz budžeta Srbije, Ministarstvo privrede nije odgovorilo do slanja ovog broja NIN-a u štampu. Problem je samo što se ćutanjem nadležnih problem neće rešiti. Samo će se prebaciti na grbaču građana koji će i ove troškove države morati da pokriju, kao uostalom i sve druge rashode iz budžeta.