Kooperativno rivalstvo

U nedavnom obraćanju američkom Kongresu, predsednik DŽo Bajden upozorio je da je Kina apsolutno ozbiljna u nameri da postane najznačajnija svetska sila. Ali u isto vreme ocenio je i da bitku za budućnost neće dobiti autokratski režimi, već Amerika. Ukoliko mu se pristupi na pogrešan način, američko-kinesko rivalstvo velikih sila moglo bi da bude opasno. Ali ako Sjedinjene Države odigraju na pravi način, ono bi moglo da bude zdravo. Uspeh Bajdenove kineske politike delom zavisi od same Kine, ali i od toga u kom smeru će se SAD menjati. Održavanje američke tehnološke premoći biće od presudnog značaja i zahtevaće investiranje u ljudski kapital, istraživanja i razvoj. Bajden se zauzeo i za jedno i za drugo. Istovremeno, SAD moraju da se nose s novim transnacionalnim pretnjama poput klimatskih promena i pandemije koja je odnela više američkih života nego svi ratovi u kojima su učestvovale od 1945. naovamo. Suočavanje s takvim izazovima zahtevaće saradnju s Kinom i drugim zemljama. Pred Bajdenom je stoga izuzetno komplikovana agenda. On na rivalstvo s Kinom gleda kao na „Sputnjik trenutak“: iako je u svom obraćanju pominjao Frenklina D. Ruzvelta i Veliku depresiju, te izbegao hladnoratovsku retoriku, adekvatno poređenje bilo bi s pedesetim godinama prošlog veka, kada je predsednik Dvajt Ajzenhauer šok koji je u SAD izazvalo sovjetsko lansiranje prvog satelita iskoristio da galvanizuje američka ulaganja u obrazovanje, infrastrukturu i nove tehnologije. Može li Amerika i sada tako? Kina je sve snažnija, ali isto tako ima i značajne slabosti, dok SAD uživaju važne dugoročne prednosti. Za početak, geografske. Dok su SAD okružene okeanima i prijateljski nastrojenim susedima, Kina ima teritorijalne sporove s Indijom, Japanom i Vijetnamom. SAD su u prednosti i na energetskom planu. Amerika je sada neto izvoznik energije, dok Kina zavisi od uvoza nafte koja mora da bude transportovana preko čitavog Indijskog okeana, u kome SAD održavaju značajno vojno prisustvo. Dalje, SAD imaju veliku finansijsku moć zahvaljujući postojećem ustrojstvu globalnih institucija i međunarodnoj hegemoniji dolara. Kina pretenduje na značajniju ulogu u svetu globalnih finansija, ali kredibilna rezervna valuta zavisi od konvertibilnosti, dubokih tržišta kapitala, poštene vlasti i vladavine prava - a sve to Kini nedostaje. SAD su i u demografskoj prednosti: njena radna snaga se uvećava, dok je kineska počela da opada. Amerika je predvodnik i na planu ključnih tehnologija, a istraživački centri američkih univerziteta dominiraju na globalnim listama akademskih institucija. S druge strane, i Kina masovno ulaže u istraživanja i razvoj; postala je konkurentna u nekim naučnim oblastima, a planira i da do 2030. postane globalni lider na polju veštačke inteligencije. S obzirom na značaj razvoja pametnih mašina za tehnologiju masovne proizvodnje, kineski napredak na planu veštačke inteligencije posebno je važan. Povrh toga, kineski tehnološki napredak više ne počiva samo na imitiranju. Mada je administracija predsednika Donalda Trampa ispravno postupila kažnjavajući kinesku krađu i iznuđeni transfer intelektualne svojine, kao i njene nefer trgovinske prakse, uspešni američki odgovor na kineski tehnološki izazov zavisiće više od poboljšanja kod kuće nego od spoljnih sankcija. Kako Kina, Indija i druge ekonomije u usponu nastavljaju da rastu, američki udeo u svetskoj ekonomiji ostaće ispod nivoa od oko 25 odsto koliki je bio početkom veka. Rast drugih sila učiniće još težim organizovanje kolektivne akcije s ciljem promovisanja ideje globalnih javnih dobara. Svejedno, nijedna zemlja - pa ni Kina - neće u sledećih par decenija prestići SAD po ukupnom obimu moći kojima raspolaže. Brz ekonomski rast Azije podstakao je horizontalna pomeranja u raspodeli moći u tom delu sveta, ali tamo postoji interna ravnoteža moći. U odnosu na kinesku snagu stoje Japan, Indija i Australija, uz ostale, dok SAD nastavljaju da imaju ključnu ulogu. Ako Amerika očuva postojeća savezništva, Kina će imati slabe izglede da je istisne iz zapadnog Pacifika, a još daleko manje da uspostavi globalnu dominaciju. Ali rivalstvo s Kinom je samo polovina problema s kojom se Bajden suočava. Kako ukazuje američki tehnološki ekspert Ričard Dancing, „tehnologije 21. veka su globalne ne samo po tome kako se distribuiraju, nego i po posledicama koje proizvode. Patogeni, sistemi veštačke inteligencije, kompjuterski virusi i radijacija do čijeg bi širenja negde drugde slučajno moglo da dođe bili bi naši problemi koliko i njihovi“. Iz tog razloga, smatra on, „treba se zalagati za uspostavljanje jedinstvenih sistema upozoravanja, zajedničkih kontrola i planova za postupanje u kriznim situacijama, utvrđivanja pravila i sklapanja međunarodnih ugovora, kao načina da se umanje brojni rizici kojima smo svi izloženi“. U nekim oblastima unilateralno američko liderstvo može da ponudi veliki deo odgovora na problem obezbeđivanja javnih dobara. Američka mornarica je, na primer, od vitalnog značaja za održavanje pomorskog prava i odbranu slobode navigacije u Južnom kineskom moru. Ali kad je reč o novim transnacionalnim temama poput klimatskih promena i pandemija, za uspeh će biti potrebno kooperacija s drugima. I mada će američko vođstvo i tu biti važno, SAD takve probleme ne mogu same da reše, jer staklenički gasovi i virusi ne znaju za granice niti ustupaju pred vojnom silom. Na planu ekološke međuzavisnosti, moć je postala igra s pozitivnim ishodom. Zato Amerika ne može da razmišlja samo o manifestovanju moći u odnosu na druge, već njom mora da raspolaže u kontekstu saradnje s drugima. Time što bi drugima omogućila da uvećaju svoje moći Amerika bi pomogla i ostvarivanju vlastitih ciljeva; i za SAD bi, recimo, bilo korisno ukoliko bi Kina poboljšala svoju energetsku efikasnost i emitovala manje ugljen-dioksida. Amerika zato, osim što se s njom nadmeće, s Kinom mora i da sarađuje. Neki su zabrinuti da će Kina saradnju na planu borbe protiv klimatskih promena iskoristiti kako bi od SAD isposlovala ustupke u tradicionalnim oblastima konkurencije, ali takvo gledanje na stvari previđa koliko bi Kina mogla da izgubi ako himalajski glečeri krenu da se tope, ili Šangaj bude poplavljen. Indikativno je da je predsednik Si Đinping učestvovao na nedavnoj globalnoj konferenciji o klimatskim promenama koju je organizovao Bajden bez obzira na tenzije između dve zemlje izazvane američkim kritikama kršenja ljudskih prava u Kini. Ključno pitanje od koga će zavisiti uspeh Bajdenove politike prema Kini biće da li dve sile mogu da sarađuju na planu rada za globalno zajedničko dobro istovremeno se takmičeći na drugim planovima. Američko-kineski odnosi su jedan vid „kooperativnog rivalstva“ u kome će uslovi nadmetanja zahtevati da se podjednaka pažnja pridaje obema stranama ovog oksimorona. To neće biti lako. DŽozef Naj profesor na Univerzitetu Harvard © Project Syndicate, 2021.