Iza sadašnje vlasti ostaće unakaženi gradovi

Velimir Vukićević, donedavno redovni profesor na katedri za keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, danas je svetski priznat umetnik, čija se dela nalaze u mnogim muzejima širom planete. NJegov umetnički rad je plod jednog promišljenog i dugog puta, kaljenog iskustva i prekaljenog ubeđenja u ono čime se bavi. Sva faktografija o njemu može se pročitati na internetu. Ali, ne mogu se na internetu „pročitati“ njegova dela. Ona se moraju videti i gledati kako i na koji način zavodljivo barata porcelanskom masom na potpuno neuobičajen način, praveći istovremeno keramičku skulpturu i prostornu sliku. Mora se videti njegovo ljubopitljivo žongliranje između te dve umetnosti koje su se toliko zbližile da su postale jedno, kao i njegova istraživanja forme i odnosa mase, ili kolorita sa mekim i pastelnim tonovima. NJegova dela su za naše prilike i našu tradiciju imala svoju fizionomiju od samog početka, čime je dao odgovor da je sve moguće ako imaš hrabar, provokativan stav i ubedljiv dokaz za ono šta radiš. Krenuo je sedamdesetih godina prošlog veka u veliku avanturu koja se zove umetnost, i to u vreme kada su se otvorila pitanja o mestu keramike u likovnoj umetnosti. Zato je zanimljivo čuti od našeg sagovornika da li je i danas to pitanje aktuelno, budući da je decenijama postojao animozitet između likovne i primenjene umetnosti. „U vremenu kada se granice između medija gube, podele na primenjenu i likovnu umetnost su besmislene. Ipak, kod nas, kao i u mnogim drugim zemljama, u sistemu obrazovanja te podele postoje – akademije primenjenih umetnosti i akademije ili fakulteti likovnih umetnosti, primenjeno slikarstvo i slikarstvo. Zvuči paradoksalno. Zanati i tehnološka znanja su neophodni pošto oni omogućavaju da uspešno sprovedeš ideju. Konačan rezultat je u idejnom i likovnom smislu dobar ili loš i to bi trebalo da bude jedina podela. Koristim porcelan za materijalizaciju svojih ideja, kao što neki drugi umetnici koriste drvo, bronzu, uljane boje ili video. Keramika je od 70-ih do danas pretrpela ogromne promene i čini mi se da je uspela da zauzme ravnopravno mesto sa ostalim medijima i da bude zastupljena na, donedavno ’čisto’ likovnim manifestacijama, poput, recimo, Bijenala u Veneciji. Ja se svojim radom i shvatanjem keramike za to zalažem“, ističe Vukićević za NIN. Poslednjih godina se bavite temom oblaka, na kojima linija, odnosno crtež, imaju svoju funkciju. Šta želite da iskažete linijom? Crtež je osnova svega. Pre dve godine sam imao samostalnu izložbu u galeriji Haos u Beogradu. Ta galerija izlaže crtež, tako da sam bio primoran da više razmišljam o liniji i šta ona sve može da predstavlja. Linija može da bude od svetlosti, žice, keramičke cevi... Tada sam radove za tu izložbu prilagodio temi. U to vreme sam već radio oblake, pa sam ih onda, radi linije, pretvorio u kišne. Kiša je linija. Onda sam već neke postojeće forme po ivicama uokviravao linijom i slično tome. Ta izložba je imala veliki značaj za mene pošto me je naterala da promišljam na drugačiji način. Borka Božović, osnivač i umetnički direktor galerije, koja razmišlja u duhu vremena, prihvatila je da keramika kao primenjena umetnost može da ima isti tretman kao svako likovno delo. I naziv izložbe Nulla dies sine linea potencirao je njen značaj kao likovnog elementa. Celokupno vaše delo je jedna duga ispovest, vaš lični dnevnik. O čemu ste u ta duga vremena najčešće razmišljali? O masi, organizaciji planova, svetlu, volumenu, boji...? Individualnost je u umetnosti najvažnija. Mislim da je u umetnosti važno kreiranje objekta koji ima sopstvenu formulu, koji govori sopstveni jezik i koji kreira dijalog koji ranije nije postojao. Volim kada me neki sopstveni rad iznenadi. Za tako nešto je potrebno konstantno ispitivanje unutrašnjosti, kopanje po njoj. Ako bi trebalo da racionalizujem proces, onda spoljašnje utiske propuštam kroz sebe i kombinujem ih sa svojim unutrašnjim svetom. Tako se pronalazi lični umetnički jezik. To je neprekidni proces koji može da traje i kada gledaš TV, voziš bicikl, spremaš se da zaspiš ili ležiš na plaži i gledaš u nebo. Kada nešto iz svoje glave ili svesti materijalizuješ, kada postane objekat, to je fantastičan osećaj. To je nagrada. Pre započinjanja nekog dela često izaberem temu koja mi se čini zanimljivom i koja ima mogućnosti da mi zadrži pažnju duže vreme. Oblak mi je duže vreme inspirativan. On je simbol nestalnosti, kretanja, promenljivosti, a to su osnovni fenomeni života i našeg postojanja. Oblak provocira maštu. On je kao neki lebdeći san. Pošto se bavim skulpturom, kada započinjem neki rad, prvo smislim formu. Potom smišljam kako ću, ako sam rešio da na formi bude crtež, da ga rasporedim, odlučujem o položaju, ritmu i drugim likovnim elementima. Neki delovi procesa su kontrolisani, a neki ispadnu kako je moralo da bude. Kada sada pogledam unazad, čini mi se da sam se dosta grčevito držao bavljenja umetnošću i sledio svoj san. Kretao sam se, imam utisak, poluzatvorenih očiju hodnicima, birao vrata koja ću otvoriti, katkada se odmah vraćao videvši da tamo nema ničega, a nekada sam se radovao što sam naleteo na sobu punu dragocenosti. Doskoro toga nisam bio svestan. Umetnik, uglavnom, toga biva svestan kad dela sazru i dobiju neku dubinsku sondu. Ali, da li je bilo perioda kada ste brinuli o tome da li ste zaista napravili umetničko delo i vremena kada se uopšte niste obazirali na to? Bilo je perioda nedoumice prilikom odluke da nešto u svome radu promenim. Imao sam kraće izlete u pogrešnim pravcima, ali me je nekako intuicija vraćala na, nadam se, pravi put. Da bi se izvelo neko delo, ono mora u tom momentu da bude tvoja opsesija, mora da te obuzme želja da ga vidiš završenog, i, naravno, moraš da uživaš u njegovoj realizaciji. Ja dosta lako radim, ponekad i uporedo više radova. Kada me jedan zamori ili ne znam kuda dalje, pređem na drugi. Ne mislim da li će se to nekome dopasti ili ne. Za vreme rata prilikom raspada Jugoslavije, radio sam u jednom keramičkom ateljeu u Švajcarskoj. Do tada sam radio figurativne, romantične, pastoralne skulpture, često ženske aktove sa islikanim pejzažom u pozadini, ili neke nepostojeće zverke koje vire iz lišća šume, što je navelo umetnika kod koga sam radio da me pita da li je Beograd selo. Odgovorio sam mu da ne prenosim bukvalno ono što vidim, ali sam shvatio da se to njemu ne dopada i da, ako želim tu da opstanem, moram nešto da promenim. Tako sam počeo, skoro na silu, da islikavam velike porcelanske tanjire koji su davali baroknu iluziju prostora i pokreta geometrijskih oblika. Kasnije su ti tanjiri prerasli u skulpture. Taj skok i prelaz iz figurativnog u asocijativno je bila najveća promena u mom radu. Ona je spoljnom posmatraču možda izgledala nagla i veštačka, ali ja sam sve to nekako ubrzano i pod pritiskom odradio u svojoj glavi. Kada sam shvatio da to mogu, onda sam polako pronalazio tehnička rešenja i nove materijale kako bi moje ideje delovale uverljivo. Tada mi se odjednom otvorilo novo polje u kome sam i danas. Iako ste danas poznati i kod nas i u svetu kao keramičar - skulptor koji poslednjih godina uglavnom radi u porcelanu, niste se odrekli posudne keramike. Čak ste pre dve godine u Kini dobili Zlatnu nagradu na izložbi čajnika. Da li su to neki recidivi? Ponekad neki banalni predmet široke upotrebe, kao što je čajnik, može da bude inspirativan. Često se dešava da tema, koja vodi poreklo od upotrebne keramike, bude povod za transpoziciju i preispitivanje značenja tog pojma. Čajnike za koje sam dobio nagradu u Kini doživljavam kao skulpture koje se lažno predstavljaju kao čajnici. Mislim da se to i dopalo žiriju, iako se izložba održavala u mestu Yixing, poznatom po tradicionalnom pristupu temi. Moji čajnici imaju sve elemente i delove čajnika: telo, pipak, poklopac i dršku, ali upotrebljivi su uz dosta napora. Ipak su skulpture, a ne dizajn! Postoje u svetu izložbe sa raznim temama - svećnjacima, flašicama za parfem, kaligrafijom u keramici, šahovskim figurama, svetlećim telima ili šoljama. Rado se prilagođavam i učestvujem na takvim izložbama, pošto me zadata tema tera da razmišljam i izvedem radove koje inače ne bih. Danas smo svedoci keramičke raznovrsnosti u svakom pogledu. Ima tu figurativnosti, alegorije, narativnih motiva, asocijativne umetnosti, simboličke keramike, slobodnih formi. Da li time keramika gubi izvorne, suštinske odlike kada neguje forme koje nemaju funkcionalnu ulogu? Smatram da su raznovrsnost i širenje polja keramike kao i tehnološke novine doprineli da se ona toliko promeni i nametne likovnoj sceni. Nešto može da evoluira a da se pri tome ne izgube izvorno suštinske odlike. Funkcionalnost je značajna, ali ne i jedina njena karakteristika. Praistorijske kultne figure, pretkolumbijska keramika Južne Amerike, Lavlja vrata u Mesopotamiji ili renesansni reljefi Luka dela Robije su samo neki istorijski primeri njene neutilitarnosti. U kom kontekstu se onda može posmatrati srpska, odnosno balkanska tradicija? Neke od tradicija su vrlo zgodne za osavremenjavanje, kao, recimo, japanska. Naša balkanska tradicija u keramici nije, međutim, zgodna za nadgradnju. Porcelan nije tradicionalan materijal. Često se, kada vidim neku savremenu keramiku upitam iz kog kraja sveta potiče i često se prevarim. Tradiciju ne treba nametati, jer ona može da bude prepreka u komunikativnosti dela. Mislim da je sam tehnološki proces pečenja gline i upotreba keramičkih materijala više ono što čuva izvorne principe, nego teme kojima se autori bave. Da li vam se desi da se izgubite u lavirintu sopstvenih veština? Do forme se može doći iz ploča, vrtenjem elemenata na kolu ili livenjem kalupa. Poslednjih godina dosta lijem iz gipsanih kalupa, a pošto su dobijene forme identične, probam da svaku od njih različitim islikavanjem što više izmenim. Sve tehnike treba da ostanu samo pratioci osnovne likovne ideje. Ne treba one da budu glavne. Neki od mojih islikanih iluzionističkih radova su i tehnički dobro izvedeni, što je neophodno kako bi bili uverljivi. Upotrebna i skulpturalna keramika pečena u pećima na drva ili u redukciji često daju slučajne i zadivljujuće rezultate u boji i teksturi. U Srbiji, koliko znam, nema peći na drva za visoku temperaturu. To je u tradiciji Dalekog istoka. Zato smo mi primorani da takvu vrstu efekata likovnom dovitljivošću pravimo sami. Sa tom dovitljivošću, životnim i radnim iskustvom, politikom sadašnje vlasti prema kulturi, šta mislite kuda idu ova zemlja i kultura i umetnost zajedno s njom? Situacija u društvu i kulturi je zastrašujuća. Vlast kao da ne shvata koliko je kultura važna. Već dugo izlažem i šaljem svoje radove na prestižne međunarodne svetske izložbe. Za vreme bivše Jugoslavije, pa čak i za vreme Miloševića, državne institucije su shvatale važnost predstavljanja zemlje. Sećam se da je u Gradskom sekretarijatu za kulturu postojala lista od pet najprestižnijih izložbi koje su izuzetno kompetitivne. Na njima je, od recimo tri hiljade prijavljenih umetnika iz mnogih država, bivalo izabrano 150. Kada bi neki naši autori ušli u taj izbor, novac za slanje radova i njihov odlazak bi se dobijao gotovo automatski. Danas su umetnici potpuno prepušteni sebi. Ako imaš novac iz nekog drugog izvora, ulaži u sebe. Ako nemaš, nemoj da izlažeš. Studiranje se plaća i na državnim školama, galerije se plaćaju ako hoćeš da imaš samostalnu izložbu. Pamtim vreme kada su umetnici dobijali oko 500 maraka za troškove samostalne izložbe. Umetnici su sada surovo bačeni na tržište, a to je u ovako siromašnoj zemlji strašno. U drugim evropskim zemljama postoji živo tržište umetničkih dela, dok ga kod nas nema. Tamo postoje mnogi fondovi koji finansiraju individualne projekte i dela umetnika. U vreme pandemije zemlje Zapadne Evrope su odvojile velika sredstva za kulturu, dok je grad Beograd ukinuo već raspisan konkurs za dodelu sredstava umetnicima. Sada su neka sredstva odvojena za jednokratnu pomoć, ali to je samo zamazivanje očiju. Nema sistemskih rešenja. Kada već spominjete nebrigu države prema umetnicima, šta mislite o promašenim idejama i kulturnim izgredima, kojih je poslednjih godina napretek? Kulturni obrazac koji političari nameću je primitivni, prostački kič. Nestručni ljudi odlučuju o izgledu grada, a institucije koje bi trebalo da brinu o tome su neme. Stihijskim podizanjem spomenika, nagomilavanjem loših rešenja i na formalnom i na sadržajnom i estetskom planu, bez stava, bez ikakve koncepcije i poštovanja grada i prostornog promišljanja, ova vlast uništava njegov urbani karakter. Grad postaje groblje megalomanskih skulptura, koje su obeležje autoritarnih režima. Bez uvažavanja standardnih procedura, a po provincijalnom ukusu, niču nakazne zgrade, naselja i spomenici. Bez uvažavanja savremenog duha, bez savesti, stručnosti, svesti o duhu vremena i dometima savremene spomeničke plastike i arhitekture, oni nas vode u kulturni ambis. U muzeju MoMA je pre nekog vremena održana izložba Jugoslovenski spomenici 1948-1980. U tom periodu vlast je slušala struku i finansirala vredne projekte. Od ove sadašnje će ostati unakaženi gradovi.