Detelina sa šest listova

Taman nas je predsednik Srbije, nekako, navikao na to da neki mafijaši ćevape prave i od ljudskog mesa, kada nas, evo, tabloidi obaveštavaju da „organizovana mašinerija u Srbiji masovno ubija mačke od čijeg se krzna prave ćebad, ali i bunde, koje se potom prodaju u Austriji i Nemačkoj, ali i u Srbiji“. Za jednu bundicu potrebno je ubiti 24 mačke, a meso se, za sada, ne koristi za ljudsku upotrebu, već se baca u kontejnere ili pored puta da pacovi i miševi mogu da se slade svojim krvnim neprijateljima. Bajdvej, na ceni su najviše trobojne mačke od kojih se pravi ćebad čija cena doseže i 800 evra. Pomor mačaka počeo je čim je donet zakon koji zabranjuje uzgoj životinja zarad krzna. I šta sada možemo da očekujemo? Najezdu pacova i miševa, a uz njih idu svakakve srednjovekovne boleštine, kuge i kolere. Tada je Inkvizicija smatrala da su mačke veštičije životinje, pa su se, takođe, spaljivale. Današnja inkvizicija, hvala bogu, još nije bacila anatemu na mačke, ali ganjaju se novinarke, dobro, i novinari. Eej, ubijati mačke zbog krzna! Da li su to došla poslednja vremena? A mačka je, nekad, kod starih naroda, pa i Egipćana, imala status božanstva, ne samo zbog miševa, već i zbog njene mudrosti od koje čovek može mnogo da nauči. Mačka, čoveče, može da predoseti kada se sprema veliko nevreme, zemljotresi i poplave. U kući oseti gde su loše energije, bilo da je reč o postavljanju postelje ili pisaćeg stola. Mačka, ako te zavoli, može o tebi da se stara kao o svom – mačetu. Sećam se dok sam živeo u Tošinom bunaru, na Novom Beogradu, moja Crna mi je, svakog dana, donosila u plastičnim kesama smrznutu hranu koju su domaćice iznosile iz zamrzivača da bi spremale ručkove. Pored toga, sa mojom Crnom sam znao da razgovaram o svemu i svačemu i da od nje čujem mudre savete. Da, moja Crna bila je kućevno božanstvo koje se za mnoge stvari pitalo... U subotu, Goran Matić, moj prijatelj autohtonista, doveo mi je u goste Bojanu i Predraga iz Skoplja. Oni, takođe, veruju da je vinčanska kultura naša, srpska, i da se proteže od Podunavlja do Ohrida, a i južnije. Predrag je već snimio na desetine dokumentaraca o grobljima, na kojima je u kamenu još utisnuta srpska „svastika“ sa kojom je Aleksandar Veliki stigao i do Indije. Bojana, pak, izdaje časopis Stajling posvećen isključivo ženskoj frizuri. I niko, ni u zemlji, ni u svetu, ne može da veruje da takav svetski časopis izdaje jedna mlada tiha žena iz Skoplja kojoj se i u Londonu klanjaju. U Vidovu je Predrag nasnimao materijal za dokumentarac, a onda su hteli da vide stari hrast u Divljani, „najstarije živo biće na Balkanu“. Star je 1.028 godina, tako da pamti i Kosovsku bitku, ali i kada je car Samuilo iz Ohrida ovde, nekim poslom, prolazio. I dugo smo ispod ovog hrasta sedeli i ćutali, a u stvari svako je od nas sa hrastom razgovarao kao sa nekom mudrom starinom koja nam svima dođe i neki blizak rod, a koji je blizak i sa Bogom. Moji gosti hteli su da vide i Najdanove krugove, a gde je i grlić Kosmičkog levka za koga je i Tesla znao i u Mokru dolazio. I, gle, kojeg li čuda! Bojana je na rubu Najdanovih krugova, u travi našla detelinu sa ŠEST listova!? K. G. Jung, mog guru iz Švice, takođe je bio, vidno, iznenađen: „Deteline sa šest listova nema među alhemijskim znacima! A koliko vidim, dečače, tebi se, možda, smeši Nobelova nagrada koja je Tolstoju za dlaku izmakla.“ Posle večere u Festini, šetam pored belopalanačkog vrela, a iz glave mi ne izlazi detelina sa šest listova... A moja Crna mi na uvo šapuće: „Kada završiš roman o Tolstoju, molim te napiši roman o nama mačkama. To bi, za nas mačke, bila velika sreća, možda onda dobiješ i Nobela!“