Ko si ti ako te niko ne prisluškuje

Negde u ovo vreme pre tačno pola veka, Dušan Kovačević je privodio kraju pisanje svoje prve drame Maratonci trče počasni krug. Odmah potom usledila je druga drama studenta dramaturgije, Radovan Treći, i ta dva Kovačevićeva prvenca su predstave po kojima se danas meri vreme u srpskom pozorištu. Usledili su drugi komadi ovog pisca koji će 12. jula napuniti 73 godine, usledili su scenariji za filmove, njegove režije pozorišnih predstava i filmova, uspesi mereni najvišim nagradama, članstvo u SANU. Tokom svih tih decenija deli život sa jednom ženom, Nadom, koja je godinama bila ugledni advokat i koja mu je podarila sina Aleksandra i kćer Lenu, a oni njima četvoro unučadi. Na nedavnoj Večeri na Kosančiću, govorio je stihove iz svoje nove knjige Ja to tamo pevam, pa ga pitamo: Zašto to tamo pevate? Pitanje ko to tamo peva, postavljeno je pre 40 godina kada je snimljen taj film. I za sve ovo vreme, javljao se samo taj nesrećni pevač šlagera koji je krenuo na audiciju u čuvenu kafanu Lipov lad. Samo on i niko više. Pa sam ja imao osećaj griže savesti i, što bi rekli političari, preuzeo sam odgovornost i javio se knjigom pesama i priča Ja to tamo pevam. A kad već pomenuh nesrećnog šlager pevača (u sjajnoj ulozi Gage Nikolića) on će poginuti sa svim ostalim putnicima koji su sumnjali u njegov pevački dar. Jedan stvarni autobus pogođen je na Autokomandi 6. aprila 1941. godine i svi putnici su izginuli. Kada sam pročitao taj podatak u antrfileu Politike povodom nacističkog bombardovanja Beograda, upitao sam se koje je to prokletstvo navelo ljude da iz nedođije krenu na put u smrt. Što bi rekao naš narod, kad ti đavo sedne u krilo, nema ti pomoći. Tog strašnog dana je, uz sva razaranja, pogođena i Narodna biblioteka, jedna od najznačajnijih srpskih kuća krštenica našeg postojanja i identiteta. Biblioteka je zato i gađana da bi bio uništen vizuelni trag duge i bogate kulturne istorije. Na mestu postradale biblioteke govorio sam i pre devet godina, i to mesto je za mene tragičan spomenik pokušaja uništenja i razaranja duše našeg naroda. Nedavno ste završili film Nije loše biti čovek, sa Vojinom Ćetkovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama. Kada ćemo videti film? Film ćemo gledati sledeće jeseni ili zime, sa nadom da će se do tog vremena ova planetarna kuga smiriti i omogućiti normalan život. Pre premijere u Beogradu, film će biti prikazan na jednom od poznatih međunarodnih festivala. Srah me je da smo napravili dobar film. Da li ste i u ovom filmu onaj pisac, scenarista, koji je, kako vi to kažete, zadužen za komediju, a država treba da se bavi ozbiljnim stvarima? Znate li koliko ljudi misli da ste zapravo vi pisac koji se bavi ozbiljnim temama, a država često liči na slučaj komedijant? U filmu Nije loše biti čovek, priča je nalik na većinu mojih priča koje sam realizovao u pozorištu ili na ekranu. Kreće se u krugu mogućeg i nemogućeg sa nekoliko paralelnih tokova – amalgam drame i komedije sa pokušajem odgovora na dva egzistencijalna pitanja. Prvo je ima li života posle smrti, a drugo je ima li života pre smrti, što bi mogao biti podnaslov za većinu priča koje sam u životu napisao. I kad već pričamo o filmskom poslu, imao sam zadovoljstvo i sreću da sam radio sa čudesnom generacijom glumaca koja je obeležila istoriju pozorišta i filma u drugoj polovini 20. veka. Ta gospoda su danas poznati spomenici, imena pozorišta, trgova i ulica, oni su sve ono čemu smo se smejali govoreći da će to verovatno tako biti jednog dana, uz napomenu većine da ne bi voleli da imaju ulicu na periferiji bez struje i asfalta, da ljudi lome noge. Neke vaše drame predstavljaju i datume u novijoj istoriji Srbije – Sveti Georgije ubiva aždahu - 1914, Ko to tamo peva se završava 6. aprila 1941, kada počinje Bila jednom jedna zemlja…Teško je ne složiti se sa vama kada kažete: Teško svakom narodu koji je osuđen na hrabrost. Je li to i današnji usud srpskog naroda? Zašto? Rođen sam u selu na padinama Mišarskog polja gde je 1806. godine veliki i visoki Karađorđe potukao nekoliko puta moćniju tursku vojsku koja je dolazila iz Bosne. Kao što su 1914. godine na Ceru iznad Mišara „srpski opančarski bataljoni“, kako im se rugao Poćorek, potukli austrougarsku armiju koja će se godinu dana kasnije vratiti i sa nemačkim zlikovcima počiniti nezapamćene zločine u Mačvi. O boju na Mišaru pisao je kao ratni izveštač Vuk Stefanović Karadžić, moj komšija iz sela Tršića koje smo obilazili kao učenici osnovne škole. Što bi se reklo, hodao sam po istoriji ili o njoj slušao od predaka koji su branili kuće od zlikovaca. Za vreme seoskih slavskih susreta, slušao sam od starijih ljudi, koji su bili mlađi nego što sam ja danas, priče o silnim ratnim zbivanjima i povremeno se raspravljali jer smo oduvek imali soprotstavljena mišljenja, da ne bude dosadno. Jedan moj bliski rođak nije dozvoljavao, na primer, da se u kuću unese kisela voda Knjaz Miloš jer je Miloš ubio najvećeg srpskog junaka Karađorđa. A pošto nije bilo druge kisele vode u seoskoj prodavnici, on je skidao nalepnice i u kuću unosio čiste flaše. Većinu mojih drama ili filmskih priča čuo sam i naravno prilagodio dopisivanjem za pozorišni ili filmski život. I kao što ste vi rekli, proveo sam mnoge godine i decenije u silnim ratovima: od Prvog i Drugog balkanskog u Svetom Georgiju, do Trećeg u Andergraundu, raspadu Jugoslavije. Mi istoriju doručkujemo, ručamo, večeramo i sanjamo. U vašem Radovanu Trećem se jasno vidi ono što je čest motiv u vašim dramama: teror malog čoveka. To je posledica njegove nemoći da se suprotstavi moćnoj vlasti, tiraniji vladara, i onda pokazuje svoju moć na ženi, deci, komšijama? Radovan je, kao i Ilija Čvorović iz Balkanskog špijuna, nesrećna posledica totalitarne politike. Državni mehanizam stvori svog čoveka koji zlostavlja ukućane ili slabije od sebe, sa istom represijom kao što su njega stvorili. Naša politika je naša večita sudbina. Tako je bilo pre 700-800 godina, tako je i danas, kad nam zemlju koriste najmoćnije sile sveta kao astal za obaranje ruku. I u tom odmeravanju snaga najčešće polome sto, odnosno našu zemlju. Mislite na Kosovo? Da. Danas je to priča o Kosovu, o 51. američkoj državi koju većinski naseljavaju Šiptari i Albanci, sa željom da se ujedine i stvore jednu državu po brojnosti drugu na Balkanu. Ko sumnja da je američka okupacija Kosova tačna, neka pogleda u spomenike i nazive trgova i ulica u Prištini. Takvo udvorištvo i taj broj spomenika nema nijedan grad u Americi sa imenima živih političara. Može se očekivati da se ta politika udvaranja kruniše preimenovanjem Prištine u Klintonovac. Ne verujete da je Srbija na putu u Evropsku uniju? Od našeg puta u EU verovatno nema ništa pošto je od preostalih 20 uslova bitan samo jedan jedini: priznanje Kosova kao nezavisne države! Samo to i ništa više i ništa manje. Nije mi dobro kad čujem pojedine političke mudrace kako pričaju da bi oni prijateljskim razgovorom našli rešenje za pomirenje. Ponuda Aleksandra Vučića za kompromisno rešenje odbija se godinama apriori sa podizanjem letvice zahteva iz dana u dan. Poslednji je da im se indirektno prizna da su oni vlasnici četiri manastira i manastirske zemlje. Znate li kako glasi albanski zahtev? Vi ćete nama priznati ono što smo vam oteli, a mi ćemo vama priznati ono što još nismo oteli. Tako ćemo doći do uzajamnog priznanja. NJihov uslov u Srbiji niko ne sme prihvatiti, a i ako bi se desilo da neko poludi i pomisli da bi nešto tako sramno potpisao, morao bi posle potpisa na plastičnu operaciju i ostatak života da provede u nekoj vojnoj bazi u Arizoni. Naravno, i to ne bi bilo dovoljno, jer promena granica zahteva promenu ustava koji uslovljava referendum o tom pitanju. Takva je situacija danas i takva će biti za sledećih 50 godina bez obzira na to koja je vlast u Srbiji. Nažalost, u miru rešenja uskoro neće biti. A o drugim okolnostima ne želim da slutim. Ako je Kosovo neizvesnost, izbori u Srbiji su obećani kao izvesnost za koju su pripreme uveliko počele? Približavaju se izbori kao uzbudljivo srpsko političko finale kupa šampiona u fudbalu. Od te utakmice - mislim na parlamentarne izbore koji formiraju Narodnu skupštinu i sve buduće zakone na nivou države, od te kao što rekoh utakmice jedne nedelje u martu ili aprilu sledeće godine - zavisi politički, ekonomski i sveukupni put naše zemlje. I dok se Vučićev tim uveliko priprema za tu utakmicu sa kapitenom koji je i selektor, i trener i igrač centarfor, pa ne bi bilo čudo da na teren izađe sam, protivnički tim je u velikim raspravama: ko će igrati, ko je selektor, ko je kapiten, da li će angažovati strane igrače, tvrdeći da se rezultat zna unapred i da je pitanje da li treba izlaziti na teren. Znači, neće izaći na teren? Kad već pričamo o izborima, uvek se pominje onih 50 odsto apstinenata koji bi svojim izlaskom mogli bitno da utiču na konačan rezultat. Ko su tih 50 odsto ljubitelja ignorisanja izbora? Većina su ljudi koji su u svojem najboljem dobu, između 40 i 50 godina, bili deset godina na ulicama Beograda i širom Srbije, kad im je plata - ako su je uopšte imali - bila pet maraka, benzin su točili iz plastičnih flaša, sačekujući mrtve ili ranjene sa frontova širom bivše zemlje, bez mogućnosti da odu bilo gde jer su granice bile zatvorene. I u takvom stanju i takvom jadu, sačekali su avione sramne alijanse da nas bombarduju tri meseca. I kad je sve to prošlo, oni koji su preživeli nisu doživeli ono za šta su se borili po kiši, snegu i ledu. A to je trajalo deset godina. I sada ti ljudi imaju 70 ili 80 godina i na reč politika otrče da povraćaju, ako su živi. Veliki broj njih je po raznim inostranstvima, jer su posle ubistva Zorana Đinđića pomislili da je na pomolu građanski rat. I još nešto, malo manje važno ali bitno. Izbori su u nedelju, a subotom se ostaje malo duže noću, pa ko preživi leči se. Da su izbori sredom, ili bar subotom pre izlaska u grad, bilo bi bolje. Pa ipak, vidite li snagu koja bi mogla da pokrene ljude na izbore? U Srbiji ima otprilike 100.000 ljudi koji su životno vezani za politička zbivanja. To su profesionalni političari vlasti, iz opozicije, zatim zaposleni po stranačkim zaslugama, ljudi iz medija kojima je politika posao ili strast, a ostalih 95 odsto građana gleda kako da preživi, da sastavi kraj s krajem, sa opravdanom skepsom da čobanin laže kad viče da u selo dolazi vuk. Moralo bi da se desi neko čudo da se ovi rezignirani glasači pokrenu, kao što se desilo sa novim mladim ljudima u okolnim zemljama. Da li ima i kod nas mladih ljudi koji bi mogli da učine nešto pametno, korisno i dobro? Naravno da ih ima, jedan od njih je Aleksandar Jovanović Ćuta, borac za očuvanje prirodnih resursa Srbije. Ako bi Ćuta osnovao pokret koji bi izašao na izbore, imao bi, verujem, ozbiljan uspeh. Svoje stavove bi branio u Skupštini, u to sam prilično siguran, zato što nije politički potrošen, a bori se konkretno protiv uništavanja tri elementa od kojih nam zavise život i budućnost zemlje. A to su vazduh, voda i zemlja. On ne priča bajke i ne obećava nemoguće, čovek radi i spasava što se može spasti od pohlepe i štetočinstva. U svoje vreme, Emir Kusturica je branio i odbranio Taru sa prijateljima, mišićima i lopatama. I tako je sačuvao od uništenja jednu od svetinja od koje živimo i koju smo nasledili da je sačuvamo. Ne postoji nijedno opravdanje za njeno uništavanje. Na izborima se sve češće javljaju umetnici, glumci? Oni se po pravilu pominju kao mogući kandidati za gradonačelnika i predsednika države. Reč je i o ljudima iz kulture poznatijim kao umetnicima. Međutim, kad amater uđe u ring sa profesionalnim bokserom koji se tim sportom bavi od pionirske marame, šta se obično dešava? Nadobija se batina kao bokserski džak. Ova priča važi i za naše čuvene pretke iz sveta umetnosti. Letimično se možemo prisetiti sudbina najpoznatijih i najznačajnijih – Sterije koji je proteran iz Beograda, bez obzira na to šta je napisao i šta je sve osnovao; Nušića u zatvoru; Bore Stankovića u izolaciji; Andrića koji se bojao da će biti streljan zbog izložbe na Kalemegdanu gde se vidi njegovo rukovanje sa Hitlerom; Crnjanskog koji potkiva cipele u Londonu baveći se obućarstvom da bi preživeo; Vuka Draškovića kome se pucalo u glavu posle slučajno preživelog pokušaja ubistva na Ibarskoj magistrali – sve do Miodraga Bulatovića, ismejanog kao predsedničkog kandidata ili Bore Pekića poraženog u Rakovici, ili nešto ranije Branka Ćopića koji je u opravdanoj paranoji skočio sa mosta bežeći od agenata Udbe. I kao vrhunac uzaludnosti, političke avanture Dobrice Ćosića koji napušta zgradu Predsedništva uz psovke, da bi se kući odvezao taksijem starijim od sebe, jer nije želeo službeni automobil. Drugim rečima, ako želite da nekom od umetnika pošteno naudite, nagovorite ga da se bavi politikom. Mislite manje je stresno ako samo pišete? Moji prijatelji znaju da nisam nikada imao mobilni telefon ni kompjuter, tako da mi nisu poznate informacije i dezinformacije sa društvenih mreža, nisu mi poznati ispadi mržnje, osim što povremeno nešto čujem ili ono što pročitam u novinama. Ceo radni vek, a to će reći veći deo svog života, proveo sam u paralelnom svetu, ne razmišljajući o tuđim poslovima i radeći. Realnost mi je dragocena da bih živeo koliko-toliko normalno, tako da mi još jedan paralelni alternativni svet nije potreban. Inače, gledam sve moguće televizijske programe koje ne delim na vladajuće i opozicione, delim ih samo na dobre i loše, zanimljive i dosadne, na emisije, programe koji su zdravi ili bolesni. Čim čujem ili vidim nekoga da nije na lečenju već truje i zagađuje ljude uvredama, lažima i mržnjom, prebacujem kanal uz psovku. Psovke sam čuo i naučio u detinjstvu gledajući strica koji stoji sa raširenim rukama u obliku krsta, posmatra njive i polja koja pokriva led i psuje sat vremena. A onda se okrene, malo plače i malo se smeje zato što je plakao. U poslednje tri godine imao sam dve ozbiljne operacije koje i u lepšim godinama mogu biti opasne po planiranu budućnost. Pretekao sam zahvaljujući sjajnim lekarima koji su imali izuzetno dobre veze sa Bogom. Sada konačno znam, da biste preživeli ozbiljan hirurški zahvat morate biti u rukama odličnog hirurga koji je miljenik Boga. Bez te dve saglasnosti vam nema pomoći. Sve ovo pričam zato jer mi je rečeno da su obe kardiološke bolesti posledica nagomilanog stresa. A ja zapravo volim da se nerviram, to mi je karakterna osobina koja me ubija i leči kada pišem sudbine junaka sa slabim živcima. Značajno mesto u vašim dramama, kao i u našoj stvarnosti, imaju špijuni, oni koji prisluškuju. Ovde su svi, od običnog građanina do predsednika, ubeđeni da su prisluškivani? Zašto? Jedan od mojih junaka koji se bavi problemima špijunaže je Ilija Čvorović, a ima ih popriličan broj, kao što je cela familija iz Maratonaca. Jedan lik iz Radovana Trećeg ponavlja da voli da mrzi, to nije igra reči, to je dijagnoza za pojedine ljude. Ako sumnjate pogledajte večeras neku televizijsku raspravu o bilo čemu. Inače, ko nije prisluškivan, nije čovek. Ko si ti i šta si ti ako te niko ne prati i niko ne prisluškuje? Šta si postigao u životu ako to što pričaš nikoga ne zanima? Čovek koji nije pod vidnom ili slušnom prismotrom, nije ozbiljan čovek. Računajte da ste uspeli u životu ako vam pronađu bubicu u stanu, na radnom mestu ili u kolima. Samo ne u glavi. Zašto je ta stalna podela na patriote i izdajnike konstanta naše politike, a državni neprijatelj omiljena figura u političkom životu? U knjizi pisanoj nekoliko decenija i objavljenoj pre 15 godina, bavio sam se srpskim podelama, i jedna od tih podela je na patriote i izdajnike, koji su obavezno plaćenici stranih obaveštajnih službi. Tako je od pamtiveka. Jedan od simbola izdaje je i Vuk Branković, opevan i ocrnjen vekovima, a istorijski gledano kao optužba je pod znakom pitanja kao i identitet još nekoliko čuvenih epskih junaka. I kad već pričamo o patriotama i izdajnicima, od oktobra do maja 1944/45. godine, u Srbiji je streljano blizu 60.000 izdajnika proglašenih „saradnika okupatora“. Među ubijenima čija su imena popisana u knjizi U ime naroda – kako je počinjala završna reč pri izricanju smrtne presude - nalaze se imena glumaca, novinara, lekara, i naravno najviše onih koji su se između dva svetska rata „obogatili na račun naroda“. Za šest meseci ubijeno je 60.000 pripadnika, uglavnom građanske klase . Neki od njih su ubijeni na kućnim pragovima. I kada neko danas priča o zlatnom periodu Brozove vladavine, koja je počivala i na nekoliko istaknutih srpskih oznaških zločinaca, setim se moja dva školska druga iz detinjstva čiji je otac nestao jedne noći a oni su ga godinama čekali i pričali kako će se vratiti za Novu godinu ili njihov rođendan ili bilo koji drugi praznik, kad se porodica okuplja i slavi. Naravno, nije se vratio, o njima sam napisao pesmu Testament. Kasnije sam potpisivao peticije za oslobađanje Gojka Đoga i Laze Stojanovića, osuđenih zbog zbirke pesama i jednog filma, a još kasnije tokom devedesetih protestovali smo zbog ubistva nekoliko novinara proglašenih za strane plaćenike i izdajnike. Već pomenuti veliki pisac Bora Stanković izbegao je preki sud zahvaljujući činjenici da je bio teško bolestan, pa će mu bolest presuditi, računali su. Strašno je, posle ovog letimičnog prisećanja, da se danas čuju pretnje kako nekoga treba obesiti, da će neko nekome doći glave jer misli da je onaj drugi zločinac ili izdajnik. Sva je sreća što su ti dobošari zla uglavnom klinički slučajevi. Zbog svega pomenutog napisao sam stih koji je nalik na haiku ili oksimoron: Kako pronaći pravi put i spas, ako su oni i mi protiv nas?! Čovjek dođe na vlast da promijeni svijet, a promijeni sebe - zapisao je Meša Selimović u knjizi Derviš i smrt. Znate li kako je u Srbiji biti s onu stranu vlasti, biti onaj koji glasno kritikuje u skladu sa svojim uverenjima? Kad već pričamo o moći vladara i zakonima koje donosi kao vrhunska vlast, postoji jedna bizarna činjenica: Napoleon Bonaparta je doneo zakon da se na rukave uniformi prišiju dugmići da vojnici ne bi brisali noseve rukavima kako su to do tada činili. Donoseći tu higijensku odluku, Napoleon nije ni slutio da je uveo jedan bitan modni detalj pa je samim tim postao preteča čuvenih francuskih modnih kreatora. Uprkos tome, i dalje se pominje samo kao čuveni vojskovođa. Ovaj razgovor smo počeli podsećanjem na književni susret na temeljima uništene majke biblioteke koja bi morala imati spomenik dostojan velike nacionalne tragedije. Te večeri sam čitao pesmu iz knjige posvećenu mojoj supruzi Nadi, bez čije pomoći ne bih uradio veliki deo svega što sam napisao. To je najskromnije što sam mogao za nju da učinim. Tom prilikom sam najavio i skori izlazak četvrtog izdanja pomenute knjige sa stihom kao prologom Tri ispovedne poeme. Taj stih glasi: Pisanje i čitanje je lekovito I poznato od davnina kao narodna medicina. Radmila Stanković