Arhiva

Pravi lideri Rumuni i Bugari

Milan Ćulibrk, Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Pravi lideri Rumuni i Bugari
Iako je Srbija 2020. završila sa ubedljivo najnižim padom bruto domaćeg proizvoda u regionu, po NIN-ovom indeksu ekonomske snage nije uspela da se probije dalje od trećeg mesta, koje deli sa Hrvatskom i Severnom Makedonijom. Ništa čudno, budući da je to bio i jedini od 10 ekonomskih parametara po kome je Srbija bila bolja od ostalih sedam zemalja iz regiona, za koje se NIN-ov indeks izračunava od 2016. Za razliku od Srbije, Hrvatska je prva u tri „kategorije“ – najveći BDP po stanovniku od 14.072 dolara (Srbija je peta sa 7.636 dolara), najveća prosečna plata od 889 evra (Srbija opet peta sa 511 evra) i jedina sa pozitivnim saldom u platnom bilansu. Severna Makedonija je prva po najvećem realnom rastu plata (za 9,7 odsto) i udelu investicija u BDP-u, Bugarska i Rumunija imaju najnižu stopu nezaposlenosti (samo 5,2 odsto), s tim što Bugarska ima ubedljivo najmanji javni, a Rumunija najniži spoljni dug, dok BiH nije imala inflaciju, jer su potrošačke cene bile za 1,6 odsto niže nego 2019. Dve zemlje sa najnižim NIN-ovim indeksom, Crna Gora i Albanija, ni po čemu nisu bolje od komšija, s tim što je prva prikovana za dno jer je imala najdublji pad BDP-a od 15,2 odsto, najveću stopu nezaposlenosti, najveći javni i spoljni dug i deficit u platnom bilansu, dok Albanija ima najmanju prosečnu platu i najniži BDP po stanovniku, 2,7 puta manji nego u Hrvatskoj. Ako je za utehu, to što sa Hrvatskom i Severnom Makedonijom deli treće mesto za Srbiju je i najbolja pozicija, jer je po NIN-ovom indeksu za 2017. bila poslednja, 2016. sedma, 2018. šesta i 2019. četvrta. Indeks se, inače, izračunava tako što se zemlje rangiraju po svakom od 10 parametara, najlošije pozicija donosi jedan, najbolja osam poena, a kada se svi poeni saberu množe se sa 1,25 i dele sa 10. Teoretski, da je neka zemlja najgora po svim parametrima njen indeks bio bi 1, a da je najbolja u svemu bio bi 10. Rumunija već treću godinu zaredom sa indeksom 7,12 drži prvu poziciju, druga je Bugarska (6,75), a iza Srbije, Hrvatske i Severne Makedonije (6,12), slede Bosna i Hercegovina (5,12) i Albanija (4,37). Ubedljivo poslednja je Crna Gora (3,62 poena), a tako nizak indeks imala je još samo Srbija za 2017. Do sada rekordan indeks od 8,5 poena imale su Rumunija za 2016. i Bugarska za 2017. Osokoljeni što je Srbiju zapljusnuo devet puta manji talas recesije nego Hrvatsku i 15,2 puta manji od onog koji je pogodio Crnu Goru, ovdašnji zvaničnici podigli su letvicu za 2021. na još veći nivo. „Srbija će do kraja 2021. prestići Hrvatsku po ukupnom BDP-u, kao što će Kina za dve i po ili tri godine prestići SAD“, obećao je predsednik Aleksandar Vučić 2. jula 2020. On je izneo i procenu da će te godine BDP Hrvatske biti 48,3 milijarde, a Srbije 46,1 milijardu evra i da ćemo taj zaostatak od 2,2 milijarde evra nadoknaditi već 2021, bržim privrednim rastom od komšija. Kasnije je u više navrata to ponavljao, ali se lako može ispostaviti da je to bio - račun bez krčmara. Srbija 2020. sa padom BDP-a od jedan odsto jeste bila najbolja u regionu, ali ne, kako je dugo tvrdio Vučić, najbolja i u Evropi. Prema podacima MMF-a, ubedljivo najbolja na Starom kontinentu bila je Irska, koja je i u godini pandemije povećala BDP za 2,5 odsto, a u stopu ju je pratila Turska sa rastom od 1,8 procenata. Za nijansu blaži pad od Srbije, u rasponu od 0,8 do 0,9 odsto, imale su Norveška, Litvanija i Belorusija. Svetski šampion sa rastom od čak 43,4 odsto bila je Gvajana, a i za ovu godinu MMF joj predviđa rast od 16,4 odsto. S druge strane, hrvatski BDP se lane, zbog velikog značaja turizma, strmoglavio za devet procenata, a crnogorski za čak 15,2 odsto. Uprkos tome, prema podacima Svetske banke, komšije s desne obale Dunava završile su 2020. sa BDP-om od 56,8 milijardi, a Srbija sa 53 milijarde dolara. Interesantno je da u toj jurnjavi za Hrvatskom niko od zvaničnika ne pominje da je, takođe prema podacima Svetske banke, BDP Srbije još 2008, dakle pre 13 godina, bio 52 milijarde, ili za samo milijardu dolara manji nego lane! U evrima je rast bio mnogo veći, ali je to samo posledica promene odnosa snaga između glavnih svetskih moneta. Konkretno, za proteklih 13 godina dolar je u odnosu na našu valutu ojačao za 81 odsto, sa 53,2 na 96,4 dinara, a evro „samo“ 42 odsto, sa 82,7 na 117,6 dinara. Otuda i mnogo dinamičniji rast i BDP-a, ali i prosečnih plata u evrima, s tim što njihova kupovna moć ne raste istim tempom. Verovatnoća da se do kraja godine obistini Vučićevo obećanje samo je za nijansu veća od statističke greške, osim ako ne bude nekih baš velikih iznenađenja. U prvom redu zato što za 2012. MMF predviđa sličan tempo oporavka privrede – u Hrvatskoj 4,7 i u Srbiji pet odsto. U Beogradu su, međutim, veći optimisti nego u Vašingtonu, pa je Vlada Srbije rebalans budžeta planirala uz pretpostavku da će stopa rasta biti šest odsto, a Vučić se nada da bi mogla biti veća i od sedam procenata. No, i uz rast od sedam odsto, naš BDP bi ove godine dogurao do 56,7 milijardi dolara, pa bi i u tom slučaju bio za 100 miliona dolara manji od komšijskog, čak i ako u Hrvatskoj ne bude nikakvog rasta. Ako se pak obistine projekcije MMF-a, Hrvatska će ove godine imati BDP od 59,5 milijardi i „bežaće“ nam 2,8 milijardi dolara, ili za 600 miliona dolara više nego na kraju 2020. Da bi na kraju godine Vučić mogao da kaže da je bio u pravu, Srbija mora da ostvari rast od bar sedam odsto i da BDP Hrvatske bude bar za nijansu manji nego lane, kada su zbog kovida-19 komšijama desetkovani prihodi od turizma. A u normalnim vremenima, samo strani turisti u Hrvatskoj godišnje potroše oko 9,5 milijardi evra. Ako Srbija kojim slučajem i prestigne Hrvatsku po ukupnom BDP-u, standard suseda će još dugo biti misaona imenica za većinu domaćeg stanovništva. Od 2013. do 2020. BDP po stanovniku je u Srbiji povećan sa 6.755 na 7.636 dolara, a u Hrvatskoj sa 13.674 na 14.072 dolara. Iako je u tom periodu BDP po stanovniku mnogo brže rastao na levoj nego na desnoj obali Dunava (kod njih za manje od tri, a kod nas za 13 procenata), tim tempom Srbiji bi trebalo još tačno 40 godina da stigne Hrvatsku, i to pod uslovom da tamo BDP po stanovniku sve do 2060. ostane na sadašnjem nivou. Sudeći po najavama sa Andrićevog venca i iz Nemanjine 11, u narednom periodu plate i standard će rasti brže i od BDP-a, i od produktivnosti, i od… Ma brže od svih drugih ekonomskih parametara od kojih zarade i zavise. „Imam dobru vest za sve ljude u Srbiji. Prosečna plata u martu iznosila je tačno 555 evra. To je ono što smo čekali… Moramo da radimo, da se trudimo i borimo da bismo pre kraja godine podigli plate na više od 600 evra“, napisao je Vučić na svom instagram-nalogu 24. maja. Ako se ima u vidu da je prosečna neto plata u 2020. bila 511 evra, to znači da je za plate od 600 evra neophodno da one do kraja godine porastu duplo više u odnosu na zbir očekivanog rasta BDP-a od šest-sedam i inflacije od dva-tri odsto. To i nije toliko nemoguće koliko se čini na prvi pogled, jer se nešto slično dešava od kraja 2018. Za dve poslednje godine, naime, BDP je kumulativno povećan za oko 3,2 odsto, dok su realne prosečne plate zvanično rasle tri puta brže, ukupno za 8,5 plus 7,6 odsto. Uprkos tome, naša zemlja nije rekorder po rastu standarda u regionu. Od 2012, kada su na vlast došli SNS i SPS, do prošle godine je BDP po stanovniku u Srbiji povećan za nepunih 27 odsto (sa 6.016 na 7.636 dolara), u Bugarskoj za 34 odsto (sa 7.396 na 9.913 dolara), a u Rumuniji za više od 50 odsto, sa 8.507 na 12.797 dolara. I drugi podatak to potkrepljuje – 2014, pre nego što je počela fiskalna konsolidacija u Srbiji prosečna plata bila je 368 evra, a u Rumuniji 384 evra. Srbija je rekord oborila u maju 2021, kada je prosek bio za 169 evra veći nego pre sedam godina, dok je u Rumuniji još lane bio za 306 evra veći nego 2014. Usput je svake godine, osim prošle, Rumunija imala i veće stope privrednog rasta, a i za ovu (plus šest odsto) i za narednu (plus 4,8 odsto) joj MMF predviđa svetliju budućnost nego Srbiji. Iz čega se može već naslutiti i ko će u regionu imati najveći NIN-ov indeks i za 2021, čak i ako se ovoga puta, baš pred izbore, ostvare sva predsednikova obećanja.Slaviša Tasić Više se plašim svetskih nepogoda nego domaćih brljotina NIN-ov indeks ekonomske snage regiona ima kompetitivnu koncepciju. Zato je tako informativan, a možda neke važne čitaoce i motiviše. Konkurencija je dobra i bolje je takmičiti se u ekonomskoj snazi nego u vojnoj. Ipak, ovaj region će ili zajednički napredovati ili zajednički stagnirati. I to ne govorim sa jugonostalgičarske, ko-nas-bre-zavadi tačke gledišta, već čisto ekonomske. U nekim stvarima zemlje direktno konkurišu, ali sa gledišta investitora, domaćih i stranih, to je pre svega zajednički prostor na koji se vredi ili ne vredi kladiti. Ove zemlje nemaju radikalno drugačije ekonomske politike i rastu zajedno, brže ili sporije, vođene ekonomskim i tehnološkim vetrovima iz Evrope i sveta. Prošla godina je bila tako neobična da ekonomski parametri u njoj nemaju uobičajeno značenje. Srbija je – ako neko još nije čuo – najbolja u rastu BDP-a. Ta pozicija je velikim delom zaslužena, jer se rast prethodnih godina već bio ubrzao i Srbija je po tom parametru bila na prvom mestu i u prošlogodišnjem indeksu. Možda nije sasvim fer u pandemijskoj godini porediti se sa Crnom Gorom i Hrvatskom, zemljama koje mnogo više zavise od turizma. Ali u tom slučaju treba priznati i da je njima bilo mnogo lakše rasti u prethodnoj deceniji svetskog turističkog buma. Takođe, rast BDP-a je prošle godine velikim delom zavisio od mera podrške privredi, a Srbija je tu bila izdašna. Isto važi za njene dobre rezultate na tržištu rada, uključujući rast plata i očuvanje zaposlenosti. Srbija je u 2020. ušla sa dve ključne prednosti akumulirane prethodnih godina. Prva je monetarna i cenovna stabilnost postignuta politikom fiksnog kursa. Iako to Narodna banka Srbije iz meni misterioznih razloga demantuje, dinar je u poslednje tri godine vrlo usko vezan za evro i to je dobro. Druga je fiskalna stabilnost postignuta ranijom kampanjom štednje i konsolidacije. Sada je na kriznu godinu država reagovala većom potrošnjom, što je podiglo parametre rasta, plata i zaposlenosti i otuda solidni rezultati. Nije tajna u magiji iz 2020. već u prethodnoj stabilizaciji na dva ključna fronta. Poslednje dve ekonomske katastrofe za ovaj region bile su uvezene: svetska ekonomska kriza sa zapada i pandemija sa istoka. Sudeći po tome, u budućnosti se više treba bojati svetskih nepogoda nego domaćih brljotina. Iz protekle dve decenije znamo da je nekoliko godina stabilnosti dovoljno za ovaj region da generiše napredak. Bez svetskih nepogoda, to bi i u dolazećim godinama trebalo da bude slučaj.Vladimir Vučković Privreda pada, zarade rastu Najznačajnije promene na koje nas upućuju NIN-ovi indeksi jesu da je Srbija sustigla Hrvatsku na trećem mestu i da se Crna Gora strmoglavila na dno liste. To ne znači da je Srbija ekonomski jednako moćna kao Hrvatska, niti da se u Crnoj Gori najlošije živi. Indeksi su hibridni - računaju se i na osnovu akumuliranog stanja (BDP po glavi, javni i spoljni dug) i na osnovu procenata (inflacija, rast plata, promena BDP-a) u samo jednoj godini. Zemlja može da trajno zaostaje za drugom (BDP po stanovniku i plate u Hrvatskoj su za osamdesetak odsto veći nego u Srbiji), ali i da ima u samo jednoj godini bolji rezultat (kao što Srbija ima manji pad BDP-a od Hrvatske), a da ih onda indeks izjednači i prikaže na istoj poziciji. Jasno je da je virus opredelio rezultate država regiona u prošloj godini. Šta očekivati od Crne Gore u godini u kojoj je turizam opao za 90 odsto? Međutim, nije sve zavisilo od virusa. Srbija se pre korone nalazila na talasu visoke konjunkture što joj je, uz strukturu privrede koja nije previše stradala pod virusom, omogućilo da zabeleži tek mali pad u čitavoj godini i da se brzo uzdigne u pauzama i nakon različitih talasa virusa. Porast infrastrukturnih investicija daje rezultate, mada nije zagarantovano da će biti tako – Severna Makedonija već godinama ima izuzetne stope investicija, a skromne procente privrednog rasta. Za region ključno pitanje postaje šta se sve finansira i šta ulazi u te visoke brojeve o investicijama. Da li je to tzv. produktivna infrastruktura ili nešto što ne utiče na rast? Javni dugovi su očekivano uvećani, a države treba da vode računa o javnim finansijama u zavisnosti od visine javnog duga i razloga njegovog uvećanja - da li je kriza jedini uzrok budžetske rupe ili je (kao u Srbiji) vlada u krizi neracionalno povećala neke rashode koje nije morala. Podaci za Crnu Goru izgledaju jako loše, jer je, uz izražen pad BDP-a, izgradnja auto-puta podigla procente javnog i spoljnog duga u crvenu zonu. Ne mogu da budu mirne ni države poput Severne Makedonije i Srbije, jer više treba da se ugledaju na Bugarsku i Rumuniju (javni dug u zoni 30-40 odsto BDP-a), a manje na Hrvatsku (90 odsto). Zanimljivo je da je u svim državama u prethodnoj godini zabeležen rast realnih zarada, uprkos padu privredne aktivnosti, a prednjače Severna Makedonija i Srbija. Tome su doprinele budžetske intervencije, usmerene ka održanju nepromenjenog stanja na tržištu rada i forsiranju zarada u državnom sektoru. Cena je plaćena u vidu dodatnog pritiska na javni dug. Države će se ubuduće razlikovati prema spremnosti da ograniče porast zarada u javnom sektoru - u Srbiji će to biti poseban problem, s obzirom na predstojeće izbore (i u drugim državama s ovakvom dinamikom). Platni bilansi su uglavnom održivi, a vraćanje turizma u normalnije tokove trebalo bi da pomogne Crnoj Gori da se i u ovom delu oporavi. Inflacija se drži pod kontrolom u čitavom regionu, a ne bi valjalo da se obistine neke procene o novom svetskom uzlaznom trendu cena. Tada bi makroekonomski zadaci bili još teži. U ovoj godini možemo očekivati prilično visoke stope rasta u regionu i popravljanje mnogih pokazatelja. Ključno je da se u svetskoj privredi stvari ne iskomplikuju i da države iskoriste taj period da redukuju državnu intervenciju i da se okrenu odgovornoj budžetskoj politici. Vladimir Gligorov Privredni rast ili javno zdravlje Da bi se ocenila privredna uspešnost u vreme epidemije potrebno je uzeti u obzir i podatke o javnom zdravlju. Uzmimo, načelno, da je politički cilj da se postigne što je moguće bolji privredni ishod sa što je moguće manjom štetom po javno zdravlje. Uprošćeno rečeno, da se ostvari najbrži mogući privredni rast uz najmanji mogući broj obolelih i umrlih. To još uvek nije dovoljno da bi se uporedila uspešnost različitih privrednih politika i politika zaštite javnog zdravlja, ali je neophodno. Potrebna je, dakle, maksimin optimizacija (maksimum privredne aktivnosti uz minimum štete po javno zdravlje). Ovo su, kako se kaže, lokalni maksimumi i minimumi. Privreda može da ima veći rast uz pogoršano javno zdravlje, kao što troškovi u javnom zdravlju mogu da budu manji uz dodatno smanjenu privrednu aktivnost. Nije jednostavno odrediti maksimin optimum, ali se svakako čak i grubim procenama može dobiti neka ideja o tome da li su vlasti jedne ili druge zemlje brinule više o privrednom rastu ili o zdravlju ljudi. Uz to je potrebno uzeti u obzir karakter privrednih kretanja u vreme epidemije. Kako je reč o spoljašnjem uzroku promene u privrednim kretanjima (o spoljašnjem udaru na ukupnu ponudu, kako se kaže) i pogoršanja zdravlja ljudi, politika koja se vodi u tim okolnostima nije stabilizaciona kao u slučaju uobičajenih privrednih ciklusa - nema za cilj stabilizaciju proizvodnje i zaposlenosti. Eventualni veliki gubitak na privrednoj aktivnosti kako bi se očuvalo javno zdravlje je u potpunosti nadoknadiv po prestanku epidemije. Jedini stvarni i nenadoknadiv trošak je onaj u javnom zdravlju, koji nije nezavisan od političkih mera, koje bi trebalo da budu takve da potpuni oporavak posle epidemije bude moguć. Tako da je eventualni brži privredni rast uz veći broj obolelih i umrlih u potpunosti neopravdan jer su i privredni rast i nivo proizvodnje na duži rok nezavisni od rezultata u vreme epidemije. Stoga biti najbolji, recimo, po stopi privrednog rasta uz povećane troškove po javno zdravlje nije opravdano ni u vreme trajanja epidemije, a ni sa stanovišta održanja dugoročnog privrednog razvoja. Može, ako je javnost spremna da to podrži, da bude opravdano političkim ili nekim drugim kratkoročnim interesima. Što je svakako veoma važno samo po sebi. Uzmimo, dakle, sledeće poređenje: uz očekivani pad privredne proizvodnje usled specifične privredne strukture svake pojedine zemlje, koliko je narušeno javno zdravlje? Prvo je privremeno, drugo je trajno. Ovde je potrebno odrediti vreme trajanja epidemije i ceniti njene posledice u tom periodu. Što bi verovatno najpribližnije trebalo da obuhvata tri poslednja kvartala 2020. i prvi kvartal 2021. Podaci o privrednoj aktivnosti u tom periodu nisu još dostupni u ne malom broju slučajeva. Ali jesu oni o broju obolelih i umrlih. Kada je o umrlima reč, bolje je, uporedivosti radi, uzeti povećanu smrtnost u tom periodu u odnosu na prosek u periodu 2015-2019. Zbog razlika u klasifikaciji uzroka smrti. Prosek zato da bi se izravnali drugi jednokratni uticaji na stopu umrlih. Tako da se razlika između epidemijske stope i prosečne stope umrlih može pripisati epidemiji. Uzmimo dva indikatora troškova javnog zdravlja: broj obolelih i (povećani) broj umrlih. Po prvom indikatoru, najveći broj obolelih na milion stanovnika ima Crna Gora, pa potom Srbija i za njom Hrvatska. Ostale zemlje imaju otprilike upola manji broj obolelih nego Srbija. Po povećanom broju umrlih na hiljadu stanovnika, najgore stoji Bugarska, sledi Srbija i potom Makedonija i onda ostale zemlje. Potrebno je reći da je u Srbiji najveći raskorak između zvaničnog broja umrlih od virusa i povećanog broja umrlih. I zapravo jedino je slična velika razlika prisutna u Rusiji (oko četiri puta u Srbiji i pet puta u Rusiji). Za ocenu uspešnosti privredne i zdravstvene politike to je irelevantno jer je važan trošak u javnom zdravlju koji je ukupna posledica svih mera koje jedna država preduzima u vreme epidemije. Potrebno je, takođe, oceniti koja bi razlika u privrednom rastu pojedinih zemalja nastala ukoliko bi se sve rukovodile politikom maksimin optimizacije? Usled razlika u privrednoj strukturi. Primera radi, jasno je da bi Crna Gora imala veći pad privrednih aktivnosti od Srbije zato što mnogo više zavisi od izvoza usluga koje su posebno pogođene epidemijom. To je posledica značaja turizma za ukupnu privrednu aktivnost. Isto važi i za Hrvatsku. I druge strukturne razlike svakako utiču na negativne privredne posledice epidemije uz najbolju moguću ukupnu politiku suočavanja sa njom. Bio bi potreban indeks koji uzima u obzir strukturnu osetljivost na epidemiju. Gruba procena, na osnovu mog rada Oporavak posle epidemije u Srbiji i Hrvatskoj, bila bi da bi srpska privreda trebalo da ima manji pad proizvodnje od drugih za najmanje dva do tri, pa sve do desetak procentnih poena u odnosu na Crnu Goru. Bolji rezultat od toga bi predstavljao uspeh ukoliko ne bi bio praćen rđavim ishodom po javno zdravlje. Do ovoga bi došlo ukoliko bi se nepotrebno stimulisale privatna i javna tražnja. Ukoliko se uporede mere fiskalne podrške i javnih ulaganja može se dobiti neka predstava o tome da li je bar jednim delom cilj privredne politike bio da se poveća ukupna tražnja kako bi se poboljšao privredni rast. Tako da ukoliko je javna potrošnja značajno povećana i ako je stopa umrlih takođe značajno veća, može se zaključiti da je privredna politika dala prednost privrednom rastu nad javnim zdravljem. Nije pouzdano za meru budžetske intervencije uzeti udeo fiskalne podrške u BDP-u zato što pad proizvodnje utiče na rezultat. Ako se uzme neki stabilniji imenitelj (prethodni ili potencijalni BDP), Srbija je verovatno imala najveći paket pomoći, pa onda Bugarska i Hrvatska, dok su druge zemlje imale značajno manje izdatke. Ukupno gledano, ako se uzmu u obzir podaci koji su važni u epidemiji, verovatno je najgore prošla Bugarska, potom Srbija, pa Crna Gora. Najbolje je, sva je prilika, prošla Rumunija. Ostale zemlje su negde između. Kada je reč o Srbiji i Crnoj Gori razlozi su politički, mada nisu isti. Privredna politika Srbije se nije rukovodila ciljem da se privredni rast prilagodi brizi za javno zdravlje. I to posebno, sudeći po podacima, u drugoj polovini prošle i u prvom kvartalu ove godine. Cilj je bio da se ostvari najbolji mogući privredni rast bez obzira na štetu u javnom zdravlju. U Crnoj Gori je ne samo izborna politika, već i politika crkve, stavila u drugi plan širenje zaraze i rast stope umrlih. Ostaje da se vidi koje će biti posledice takve politike po privrednu aktivnost i stabilnost sledećih godina. Ovo se rangiranje veoma razlikuje od NIN-og jer se uzimaju u obzir posledice po javno zdravlje. Zanimljivo je da su promene u NIN-om indeksu za 2020. u odnosu na 2019. minimalne i u potpunosti objašnjive uticajem epidemije.LJubomir Madžar Ekonomska istina i priče iz 1001 noći Ovdašnja vlast je isplela pravu bajku o svojim navodnim ekonomskim dostignućima. U propagandi tih šarenih skaski postala je toliko agresivna da je poodavno došlo vreme energičnog i beskompromisnog suprotstavljanja tim neverovatnim ali politički rentabilnim arabeskama. Stoga je NIN-ov indeks više nego dobrodošao, jer doprinosi otrežnjenju dela naše javnosti koja se, nažalost, dala zavesti tim pričama iz 1001 noći i vladajućem establišmentu dala glasačku podršku uporedivu sa onom iz davnih dana stolovanja pokojnog predsednika Miloševića. Za apologete tobožnjeg srpskog ekonomskog čuda biće iznenađujuće, ali i prosvetljujuće kad se upoznaju sa rezultatom ove zanimljive analize i zapaze da sintetički NIN-ov indeks ekonomske snage za Srbiju nije šiknuo nebu pod oblake, nego se smirio na ipak skromnom nivou od 5,62, tako da sa Hrvatskom, deli 3. i 4. mesto na listi od osam zemalja. Može se razložno pretpostaviti da će ovaj rezultat biti često citiran i navođen dovoljno efektno da primiri nasrtljivo hvalisanje onih iz vlasti i njihovih sve brojnijih pripuza. Koliko god da će dobro poslužiti u konfrontacijama sa vlašću, ovaj indeks moraće da se tumači razložno i sa dužnim oprezom. Kao i svi sintetički indeksi, on ima svoja neizbežna ograničenja. Prvo, pribegavajući, ovog puta izuzetno, ekonomskom žargonu, indeks je, kao i brojni slični pokazatelji, ordinalni a ne kardinalni indikator. To znači da on ne meri distance u ekonomskom položaju pojedinih zemalja nego samo njihov redosled. Ilustracije radi, ako jedna zemlja ima indeks 4, a neka druga 6 i ako između njih u redosledu nema drugih zemalja, to ne znači da druga zemlja ima za 50 odsto povoljniji ekonomski položaj, nego samo da se u redosledu sačinjenom po ekonomskom položaju nalazi ispred prve zemlje. Izvesno ograničenje NIN-ovog indeksa predstavlja i činjenica da su neki pokazatelji (inflacija, plate, platni bilans, nezaposlenost i stopa rasta) pod manjim ili većim uticajem konjunkture, što indeks čini nedovoljno uporedivim i ograničava njegov analitički doseg. Indeks može u jednoj zemlji da ispadne povoljniji nego u drugoj samo zato što su dve privrede u različitim fazama konjunkturnog ciklusa. Ekonomsku snagu mnogo bolje odražavaju temeljni pokazatelji kojima je definisan profil i format date privrede, kao što su BDP po stanovniku, i pokazatelji spoljne i unutrašnje zaduženosti. U stvari ekonomska snaga je trajna, temeljna karakteristika privrede i stoga indeks treba što manje da inkorporira varijacije promenljivih koje su podložne konjunkturnim kolebanjima. Izvesno ograničenje indeksa sadržano je i u okolnosti da rang svih 10 pokazatelja podjednako deluje na njegov nivo, a sigurno je da oni nisu podjednako značajni. Stoga bi bilo poželjno da takvi indikatori kao što je BDP po stanovniku, njegova stopa rasta, pokazatelji zaduženosti i stopa investicija dobiju veće pondere od ostalih inicijalnih (ili, ekvivalentno, parcijalnih) pokazatelja, ali su NIN-ovi analitičari dobro osetili da to ne može da se postigne, a da se ne izlože riziku arbitrarnog određivanja tih pondera. Jednaka napomena važi i kad je u pitanju okolnost da su neki pokazatelji neposredno povezani sa ekonomskom politikom, ali je kod drugih ta veza tanušna, nepostojeća ili opredeljena makroekonomskim trendovima tokom dugih vremenskih intervala (BDP po stanovniku, pokazatelji zaduženosti zemlje). U budućnosti će se ukazati prilika da se izračunavaju različiti indeksi ekonomske snage na osnovu različitih, funkcionalno homogenijih kolekcija inicijalnih indikatora, pa da se ti različiti sintetički indikatori tumače kao odraz i mera različitih karakteristika i performansi ekonomskih sistema. Zbog toga što se izračunava samo na osnovu jedne jedine promene iz godine u godinu, odnosno na osnovu jednogodišnjih inicijalnih pokazatelja, on ostavlja van vidnog polja neke od najkrupnijih učinaka ekonomske politike i ne pruža priliku za odgovarajuće nepovoljne ocene njenih pojedinih mera i akcija zajedno sa oštrom i britkom kritikom koja bi takvom delovanju politike bila primerena. Sa izvesnim žaljenjem uvideo sam da zbog svog specifičnog formata NIN-ov indeks ne pruža priliku za neke od najefektnijih opaski koje bi mogle da se upute aktuelnoj vlasti: npr. da u standardnim pregledima stopa rasta koje obuhvataju intervale od desetak godina Srbija, zajedno sa Hrvatskom, zauzima par poslednjih mesta, povodom čega je redovno objektivan Fiskalni savet ne jednom u svojim izveštajima izrazio svoju ozbiljno argumentovanu i analitički obrazloženu brigu. Šta tek reći da se u ovakav format ne može smestiti uzbudljiva informacija o tome da je od 2000. do 2008, u prokazano dosovsko vreme, stopa rasta BDP-a bila za oko 60 odsto veća nego od 2012. do 2019. (krizne godine 2008, 2011, kao i pandemijska 2020. izostavljene su kao vanredne i neuporedive). Važan momenat predstavlja i izbor perioda za koji se indeks izračunava. Pandemija ima za posledicu da su prilike koje je izazvala posebno pogodne za dostizanje relativno visoke vrednosti ovog sintetičkog pokazatelja upravo za Srbiju: strukturni faktori, a posebno veoma mala zastupljenost turizma i s njim povezanog saobraćaja i ugostiteljstva u privrednoj strukturi zemlje, imaju za posledicu jako povoljan položaj Srbije u pogledu stopa rasta BDP-a i pokazatelja koji su sa tom stopom donekle funkcionalno vezani (stopa nezaposlenosti, stopa inflacije i platni bilans). Ta strukturna osobenost dala je Srbiji najpovoljniji položaj u pogledu rasta BDP-a (najmanji procenat epidemijom uslovljenog smanjenja), pa je 2020. posebna godina koja Srbiju prikazuje u najpovoljnijem svetlu u odnosu na ostale zemlje. Parcijalni (inicijalni) pokazatelji smotreno su gradirani tako da najnižu vrednost od 1 dobije najnepovoljnija vrednost samog pokazatelja, a da se njegove vrednosti sukcesivno za po jedan povećavaju sa prelaskom na sve povoljnije nivoe samog parcijalnog pokazatelja. Upitno je, međutim, da li je takav postupak opravdan kad je posredi porast plata, pa i tempo njihovog povećavanja. Pozitivan uticaj na indeks javlja se kod zemalja koje imaju visoke plate, pa posebno i kod onih u kojima su se plate brže povećavale. Ova okolnost može se ispostaviti kao kontraindikovana: u povećavanju plata često se javlja poznati elemenat elektoralnog oportunizma kad vlast sračunatim remetilačkim povećavanjem plata povećava svoje izborne šanse. To je sticaj okolnosti u kojima loša politika doprinosi povećavanju indeksa, s tim što nije isključeno da loša politika da vrednost sintetičkog indeksa veću u odnosu na zemlju sa opreznom i odgovornom politikom raspodele. NIN se opredelio da za parcijalni indeks koji odražava promene u ekonomskim odnosima s inostranstvom odabere saldo platnog bilansa. Smatram da bi mnogo prikladniji bio saldo spoljnotrgovinskog bilansa. Gotovo sva razlika između dva salda svodi se na faktorske dohotke iz inostranstva, a to silno poboljšava rezultat u bilansu odnosa sa spoljnim svetom iako velika i značajna odgovarajuća komponenta (u našem slučaju doznake) nije rezultat rada ove privrede. Ona predstavlja unilateralni transfer, te ni na koji način ne odražava ovdašnju efikasnost ili nivo ekonomske razvijenosti. Platni bilans u nas izgleda nesravnjeno povoljnije od spoljnotrgovinskog, a taj kozmetički učinak nije opravdan. NIN-ov indeks nam, ipak, pomaže da bolje sagledamo gde smo i kakvi smo, a iz toga bi moglo da proistekne poboljšanje svega onoga što činimo na poboljšavanju svog života i delovanja. Pre pet godina, kada je ustanovio svoj indeks, NIN nam je poslao i sedam pitanja. Na jedno od njih danas bih odgovorio kao Vlada Vučković 2016, da zasad ne bih laka srca ulagao ni u jednoj od osam zemalja regiona, a ako bih baš morao da se opredelim, bile bi to Rumunija ili Bugarska. A u odgovoru na pitanje – u kojoj bih zemlji želeo da živim, bila bi to – možda iznenađujuće – baš Srbija. Razlog je u tome što za mene ima veliku vrednost ono što nije materijalni razvitak i dohodak, a što životu daje smisao i punoću kakve je teško opisati.