Ujedinjenje ili smrt

Kako ćemo živeti zajedno, ovogodišnja tema, kao i uvek aktuelna i globalna, Međunarodnog bijenala arhitekture u Veneciji, dodatno je aktualizovana pandemijom korone, zbog čega je došlo i do višemesečnog odlaganja, pa je smotra otvorena 22. maja. Publika je disciplinovano nosila maske, nije bilo zastoja ni gužve, izostali su i kokteli i prijemi, ustaljeni prilikom otvaranja, što je omogućilo efikasniji obilazak izložbe, kako atmosferu opisuje arhitekta Miroslava Petrović Balubdžić. Premda je i ponuda radova bila pandemijski redukovana, našlo se mnogo kvalitetnih rešenja gorućeg pitanja – koji su to prostori što možemo da ih velikodušno delimo u kontekstu širenja političkih podela i rastućih ekonomskih nejednakosti, kako je temu definisao kurator Hašim Sarkis. Korona je u to upisala paradoks koji arhitektkinja i novinarka Snežana Ristić ilustruje rečima: „Ako smo mislili da je Bijenale o tome kako živeti sa izbeglicama i migrantima, siromašnim i bogatim, različitim nacijama i religijama, pandemija nam je pokazala da je jednako teško, a ponekad i mnogo teže živeti sa svojim najbližima. Shvatili smo da su nam stanovi premali, da se sudaramo na svakom koraku, da nam nedostaju radne sobe, terase, dvorišta, da život ume da bude bolji na periferiji nego u centru.“ Međutim, kako je tema precizirana još 2019, fokus velikog dela izlagača bio je na odnosu klimatskih promena i arhitekture i urbanizma, kao i na socijalnim i ekonomskim aspektima sa odrazom na estetiku prostora. „Neke od razvijenih zemalja sveta uporište su tražile u sadejstvu čoveka i prirode, te nam je danski paviljon pružio ugodnost žubora artificijelnog potoka, ukazujući na simboliku vode koja kruži u ciklusima i povezuje ljude, a ne dozvoljava da se izolujemo jedni od drugih“, kaže Petrović Balubdžić. „Izreal je uz pomoć kontrastnih efekata između estetizovanih fioka od rosfraja i u njima izloženih prepariranih životinja problematizovao relaciju čoveka i proizvodnje hrane. U Poljskom paviljonu dominirao je print panorame zanemarenih ruralnih predela, na velikim zavesama, ukazujući na kontekst tekuće klimatske krize i unutrašnjih migracija ka selu, što može da bude zalog ponovnom uvođenju ideje zajedništva“, Petrović Balubdžić prepričava utiske. U svom tom mnoštvu pogleda, Srpski paviljon, gde je predstavljen rad Osmi kilometar arhitektonske grupe Moderni iz Beograda (Iva Bekić, Irena Gajić, Dalia Dukanac, Stefan Đorđević, Snežana Zlatković, Mirjana Ješić, Hristina Stojanović i Petar Cigić), izazvao je veliku pažnju publike, kritičara, stručnih portala i drugih inostranih medija, dok se ni u Srbiji o Bijenalu arhitekture nikad nije više raspredalo. Povod je bio povlačenje kataloga iz štampe zbog spornog teksta antropološkinje dr Deane Jovanović, docentkinje na Univerzitetu u Utrehtu, kako je „negativni publicitet“ preuzeo primat nad više nego uspešnim nastupom Modernih, kaže komesar Paviljona Srbije Slobodan Jović, asistent na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Jovanovićeva to vidi drugačije i smatra da je postavka bez teorijske podloge kao „slika bez tona“. Osmi kilometar je priča o Boru, najubedljivija od oko 50 projekata pristiglih na konkurs Udruženja arhitekata Srbije i Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, jer govori o lokalnoj temi, a ujedno i svetski relevantnoj. „U svakoj državi postoji ’Bor’, i ni u jednoj od njih niko nema viziju budućnosti takvih gradova i ljudi koji žive u njima“, objašnjava Jović. Ni Moderni nisu fizički odredili futur rudarskog grada, već su ponudili posmatraču različite spekulativne scenarije njegovog razvoja, prema sedam ključnih tačaka - industriji, prostorima kulture, prostornom planiranju, stambenom standardu, praksi svakodnevnog života, ekologiji i demografiji, primenjujući kolokvijalno pozicioniranje mesta u Boru u odnosu na površinski kop kao „nulti kilometar“. „Maketom otvorenog kopa i sedam kilometara grada želeli smo da prenesemo najdominantniju prostornu i vizuelnu odrednicu Bora - odnos grada i rudnika“, kažu Moderni. Arhitektonskim crtežima na limu od bakra, kako su iskoristili primarni proizvod rudarenja, stvorili su na suprotnom zidu imaginarni pejzaž Bora koji zapravo čini osmi kilometar. Duž istog zida pozicionirana je polica sa sedam ekrana sa arhivskom građom i arhitektonsko-urbanističkim studijama, odnosnim na dati kilometar i njemu odgovarajuću temu. „Svi elementi postavke povezuju se u jedinstvenu celinu kroz neposredan doživljaj izložbe koji podrazumeva različite vidove odnosa između izloženih predmeta i posmatrača“, Moderni objašnjavaju. Dublji kontekst rada, uključujući i politički aspekt kolapsa Bora, trebalo je da se konkretizuje u katalogu, gde je zasmetao tekst Jovanovićeve, pa je štampanje stopirala LJiljana Miletić Abramović, direktorka u ostavci Muzeja primenjenih umetnosti i predsednica Stručnog saveta srpskog paviljona na 17. Bijenalu. Od autorke teksta je preko Modernih zatraženo da izmeni izvesne delove analize, ili da ceo tekst zameni jednim već objavljenim u eminentnom časopisu Etnos, što je ona odbila, zalažući se za autorsku slobodu, na kojoj je od početka insistirala. Dalje se, preko medija, vodio rat oko prirode navedenog postupka – cenzure, prema mišljenju autorke, a legitimnog uređivanja publikacije, prema stavu Saveta. Jer, tekst u svom integralnom obliku nije stilski i u tonu adekvatan katalogu Osmog kilometra, prema mišljenju ekspertskog tela. „Ali, niko nije naznačio te greške u stilu i tonu“, navodi antropološkinja. Jedino na šta je pristala jeste da izbaci ime predsednika Vučića iz šireg opisa okolnosti koje su dovele do toga da u Boru više ne može da se diše. „A upravo od partijske politike zavisi i da li će Borani moći da se leče“, kaže Jovanovićeva. I naglašava da je nastali problem, kao sve prisutniji manir, veći od nje same, ali i bijenalne manifestacije. Sudbina kataloga i dalje je neizvesna, pa ostaje nada da će se sve leći na svoje mesto do kraja avgusta, kada će izložba biti žirirana. U kakofoniji tvrdnji, ostaje nejasno da li je katalog uslov za eventualno dobijanje Zlatnog lava za najbolji odgovor na temu smotre, ako se deli samo „članovima žirija i organizacije Bijenala, kritičarima i akreditovanim novinarima“, kako kažu Moderni. Veliki uspeh je već postignut, i to skretanjem pažnje svetske javnosti na sam grad Bor, kako ističe Jović. Zlatnog lava za životno delo već su dobili Španac Rafael Moneo, i posthumno –Italijanka Lina Bo Bardi. „Kada su Moneou tražili da opiše svoju arhitekturu, on je rekao da želi da njegove kuće budu integralni deo gradova, i da one ne žive same, već zajedno sa drugim kućama“, kaže Snežana Ristić. Lina Bo Bardi je, opet, „projektovala neke od najznačajnijih objekata brazilskog modernizma, a među njima mnogo javnih i kulturnih, gde su važni prilazi, komunikacije i javni prostori, krucijalni i za svakodnevno kvalitetno funkcionisanje života u gradu“, ističe ona. Period nakon Drugog svetskog rata, kada je Bo Bardi stvarala, zaista označava teška vremena za život i arhitekturu, ali je ovo naše još apokaliptičnije. Pa, kako ćemo ubuduće živeti zajedno? „Pre svega tako što ćemo se osloboditi egocentričnosti i na individualnom nivou, ali i kao društvo. Jurnjava za sopstvenim interesima nas, sada već izvesno, vodi u kolektivnu propast. Kao društvo smo zaglavljeni između nekontrolisanog konzumerizma, sve veće podeljenosti i međusobnog trvenja i fundamentalnog nedostatka perspektive. Dolazi vreme kada ćemo shvatiti da ’ja’ kao pojedinac i ’mi’, kao ljudi, nismo centar univerzuma. Zato moramo razmišljati o nama kao delu prirode. Kada se sve ovo promeni na društvenom nivou, arhitektura će to da isprati“, kaže Jović. Korona, iako predstavlja rizik za kolektivno bitisanje, otvorila je nove perspektive za kreatore, „utičući na jačanje virtuelne saradnje kustosa, autora i izlagača“, konkretno elitne manifestacije, ali i aktera kulturne scene uopšteno. Taj ogromni prostor interneta može prigušiti šumove taštine, političke i druge korektnosti i ostalih faktora što ometaju komunikaciju. Ali, da li će ta slika biti realna, po meri pravog čoveka?