Umiranje od smeha

Poznat po svojoj duhovitosti i prirodnoj sklonosti ka dobroj šali, predsednik, po sopstvenom priznanju, često umire od smeha. Ukucajte u Gugl „Vučić umire od smeha“, pa ćete videti i sami. Na primer, umire od smeha kad ga pitaju o Nebojši Stefanoviću i čistkama u naprednjačkim redovima; precrkne naprosto kad je reč o okolnostima smrti Vladimira Cvijana; načisto umre kad mu iz Brisela zameraju kojekakve gluposti; a evo, nedavno je umirao od smeha i kada je čuo da neko protestuje zbog najavljene eksploatacije litijuma, prisilnog raseljavanja 19.000 stanovnika doline Jadra i ustupanja kompaniji Rio Tinto, u ime „javnog interesa“, praktično neograničenog prava na besomučno trovanje Srbije. Predsedniku je, naime, u potpunosti neshvatljivo, do smeha neshvatljivo, da bi neko danas mogao da ima išta protiv srpskog kriptonita, srpskih baterija za mobilne telefone, srpskih električnih automobila, jednog dana i srpskih svemirskih brodova, i uopšte svih dobrobiti koje bi građani mnogih opština zasigurno dobili u zamenu za progon iz sopstvenih kuća i dvorišta i trajno zagađenje dobrog dela Mačve. U tom smislu, verovatno mu se referendum o izlivanju sumporne kiseline u Jadar i okolinu učinio ako ne najpametnijim, ono svakako najduhovitijim rešenjem, budući da ne postoji ni projekat fabrike, niti studija uticaja na životnu sredinu, a ne postoje ni ugovori, kako Zorana Mihajlović sada tvrdi, taman posla da je sklopljen neki ugovor bez znanja javnosti. Zapravo, ne postoji ništa sem javnog interesa da se u Srbiji nastani jedan od najvećih planetarnih zagađivača; a mogućnost da se građani kidnapovane države najednom uopšte o nečemu imaju pitati, da o bilo čemu s time u vezi budu istinito i potpuno obavešteni, te da se glasanje realizuje bez pritisaka, pretnji i crnih džipova, u domenu je groteskne fantazije. O stvarima životne sredine odgovorno se oglasio i zamenik gradonačelnika, stari šaljivdžija Vesić, i čim je zinuo sred grada se stvorio karakteristično glup predmet: prečišćivač vazduha, donacija firme čija vlasnička struktura uključuje imena uobičajeno vezana za spornu rasprodaju javne imovine. Naravno, za Beograd, koji se već godinama takmiči za titulu najzagađenijeg grada na planeti, ma gde ih postavili, te Vesićeve sandučine jednako su korisne kao kada bi se na mestima gde se hektolitri beogradskih fekalija izlivaju u Dunav obezbedilo mirisno osvežavanje vazduha. Ali ko zna Vesića, a nažalost znaju ga svi, naravno da nije dovoljno da stvar bude glupa sama po sebi, te je zato, od svih mesta gde bi eventualno mogao da bude od kakve-takve koristi, glomazni kovčeg sa led ekranom postavljen sred pešačke zone, gde mu je jedina svrha da Knez Mihailovoj ulici, koja već godinama služi kao izlog naprednjačke korupcije i estetike hibridnog režima, bude pridodat još jedan besmislen sadržaj. Građani sada beleže i- protivno navici- pamte; i makar zasad postoji nada da će tako potrajati. Potrebno je disati, piti vodu i jesti hranu koja nije otrovna, te iz toga ishodi da je režim duhovitog vlastodršca suprotstavljen svemu onom što uobičajeno svrstavamo u osnovne ljudske potrebe, u koje, srećom, mnogi još uvek ubrajaju i dostojanstvo. Srbija je počela da ustaje iz apatije pasivne žrtve koja trpi nasilje i besomučnu pohlepu naprednjačkog okupatora. Bilo je neophodno da se dogodi bara Reva, i najednom su obronci Stare planine osvanuli sred apatičnog Beograda i uznemirili njegovu potištenost i tišinu. Neko će možda primetiti da predsednik baš u trenucima kad saopštava da umire od smeha ostaje neobično ozbiljan, ili se tek usiljeno osmehuje. Istina, nedavno nam je poverio, tokom jedne od svojih javnih autoterapijskih seansi (tačnije, izbilo je to iz njega kao sumporna kiselina iz fabrike njegovih snova) da ima poneki problemčić sa ispoljavanjem emocija, pa je valjda to razlog što - i kad se deklarativno smeje tako zabavnim stvarima kao što su ubistva, staljinističke čistke i nasilje nad prirodom i ljudima - zadržava svoj uobičajeni izgled individue zagledane u neki sasvim lični unutrašnji ambis. U okvirima vlastodrščevog doživljavanja stvarnosti, možda je odnedavno počela da se uobličava makar i daleka pomisao o stvarima koje kad-tad dolaze na naplatu. O kriminalnoj odgovornosti se ne glasa na referendumu. Za kriminal se odgovara, a spisak režimskih kriminalnih radnji dopunjuje se na svakom protestu građana, mapiraju se, kao mape dokaza, mesta korupcije i uništavanja prirode i gradova. Pitam se, iz kog profesionalnog miljea će vlastodršcu najpre stići s tim u vezi relevantna pojašnjenja - pravosudnog ili psihijatrijskog.