Carevo tanko odelo

Sasvim je moguće da Aleksandar Vučić nije bio upoznat sa prošlonedeljnim kidnapovanjem gročanskih penzionera, koji su, umesto na izlet u Banju Vrdnik koji im je obećan, odvedeni na komemorativno-propagandni skup u Busijama da glume njegovu dobrovoljnu publiku. Biće, ipak, da je organizator otmice samo sledio lekciju naučenu od predsednika koji već godinama gotovo svakodnevno, s izrazitom lakoćom i bez ikakvih posledica, iznosi neistine na različite teme. A lekcija kaže da su sva sredstva koja služe izgradnji kulta njegove (Vučićeve) ličnosti dozvoljena. I da ne postoji opasnost da sredstva upotrebljena s tim ciljem izazovu bilo kakve negativne efekte – zato što ovde više nema ni pravne države, ni slobodnih mejnstrim medija, najvažnijih bedema koji sprečavaju samovolju vlasti i njenih, makar i najudaljenijih, pipaka. Jedno malo čudo ipak se desilo: deo penzionera pobunio se zbog ponižavajućeg tretmana kome su izloženi, pa je, zahvaljujući društvenim mrežama i medijima koji nisu pod kontrolom vlasti, glas o njihovom „herojskom“ izlasku iz kolone u kojoj su sprovedeni na odredište i samostalnom povratku kućama stigao do nešto većeg broja ljudi. Da li je jedna, sa stanovišta interesa društva u celini, gotovo bezazlena laž o krajnjoj destinaciji besplatnog izleta, zapretila da postane ona klimava karta koja bi mogla započeti rušenje cele naprednjačke propagandne kule od karata? One, od koje većina građana već godinama ne uspeva da vidi očigledno – pa čak ni ako je razlika između realnog života koji žive i ružičaste slike sveta koja im se servira daleko veća od razdaljine između Banje Vrdnik i Busija? Sudeći po nervozi vlasti, uvek dobro upućene u stanje javnog mnjenja, moglo bi se pomisliti da takva mogućnost sada prvi put postoji. Ali, postoji i iskustvo koje upućuje na oprez u takvom zaključivanju: jer, odavno Vučić neštedimice pokazuje da mu ne bi trebalo verovati na reč, ali to ipak, bar do sada, nije ostavljalo posledice po njegov rejting. Tamo negde na proleće, kada bi trebalo da budu održani izbori na više nivoa, dobićemo odgovor na pitanje da li je „dara prevršila meru“, odnosno, da li je stvarno porastao broj ljudi koji uviđa koliko često Vučić iznosi neistine, obećava neostvarivo, prikriva činjenice, demantuje samog sebe, nevešto se pravi nevešt i na razne druge načine unižava instituciju predsednika države, priređujući nam „transfer blama“ ali i sve veću, sve opasniju i sve dugoročniju štetu. Jer, nije baš isto kad, recimo, ulovimo predsednika države kako lažno obećava da neće učestvovati na predsedničkim izborima za koje se u tom trenutku uveliko sprema, kao što se dešavalo uoči izbora 2017, ili kad, kao ovih dana, gledamo svu onu verbalnu gimnastiku kojom pokušava da sakrije činjenice vezane za odgovornost vlasti za rast i orgijanje najmonstruoznijeg kriminalnog klana koji je postojao u Srbiji. Nije samo neprijatno gledati najmoćnijeg čoveka u državi kako se, u roku od nekoliko dana, transformiše iz uloge sveznajućeg, koji nam detaljno objašnjava šta je to telefonska aplikacija „Skaj“ i u čemu se razlikuje od aplikacije „Anom“, u ulogu skromnog komšije iz susedstva, koji je mislio da je „Skaj“ isto što i „Skajp“ i sve to zato što uopšte ne koristi najsavremenije mobilne telefone, nego neko obično „sokoćalo“ koje menja kad ga polomi, na svake dve godine. Neprijatnost od gledanja takvog prenemaganja prođe, ali zabrinutost ostaje, a pitanja se množe: ako su podaci koji su do sada isplivali toliko strašni, koliko je tek jeziva potpuna istina, ona koja se od nas skriva zahvaljujući bezobalnoj ličnoj moći i potpunoj zarobljenosti državnih institucija? Koliko će još iskasapljenih i samlevenih leševa isplivati i da li će nam predsednik lično ponovo, u udarnom televizijskom terminu, detaljno iznositi najmorbidnije detalje o mučenjima ljudi, dok, istovremeno, odbija da omogući javnosti, a pre svega sudskim organima, da vide ona nedostajuća dva minuta snimka nesreće na naplatnoj rampi kod Doljevca, u kojoj je poginula Stanika Gligorijević? Da se ništa drugo u Srbiji nije desilo tokom decenije naprednjačke vladavine, ono što sada imamo vezano za pogibiju kod Doljevca dovoljno je za zaključak o potpunom porazu države sa nesagledivim posledicama po svakog od nas. Jer, Mirjana Aleksić, sestra poginule Stanike, tvrdi da je u automobilu koji je izazvao udes, bio samo Zoran Babić, tadašnji v. d. direktora Koridora Srbije - što, ukoliko je tačno, implicira da je Babićev vozač Dejan Stanojević lažno optužen. U tom slučaju, ispostavilo bi se i da je Vučić, koji je sam rekao da je video ceo snimak i čak najavljivao da će zatražiti da se, iako je „užasan“ i „stravičan“, prikaže javnosti – svesno učestvovao u sakrivanju istine. To što većinska Srbija, oslonjena na „informacije“ koje joj serviraju kontrolisani mediji, ne zna ništa o sumnjama porodice Stanike Gligorijević, ne može izbrisati činjenicu da ta sumnja postoji, baš kao što postoje i građani koji, užasnuti, prate celu priču. A postoji i jednostavan način da predsednik dokaže da je (ako je) reč samo o neosnovanoj spekulaciji, koja bi mogla biti rezultat velike traume koju je doživela Mirjana Aleksić. Dovoljno bi bilo samo da ispuni sopstveno obećanje i omogući javnosti, a naročito sudu, uvid u materijal koji je sam već video – što, posle jezivih fotografija iz kuće strave u Ritopeku, kojim nas i dalje maltretiraju provladini tabloidi, ne može biti ni približno strašno da bi se moralo kriti. Zašto predsednik izbegava da nam pokaže snimak ne znamo, ali vidimo da nastavlja da deli Srbiju na onu koju uspešno kontroliše i onu koja nije spremna na slepu poslušnost, koju zbog toga sve oštrije satanizuje i pretvara u državnog neprijatelja kog valja odgovarajuće kazniti. Godinama se, uostalom, vlast, oličena u Vučiću, navikavala na nekažnjeno skrivanje činjenica od interesa za celu javnost. Posebno otvorenu demonstraciju moći neograničene realnošću mogli smo da gledamo od početka pandemije čiji će „doček“ ostati zauvek zapamćen po konferenciji za novinare od 26. februara 2020, sa koje nas je doktor Branimir Nestorović, u prisustvu nasmejanog Vučića, obaveštavao da je reč o „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“ i slao u šoping u Milano, tadašnje glavno žarište epidemije na evropskom tlu. I nije to bio samo nepredviđen incident: i desetak dana kasnije, na konferenciji za novinare 6. marta, Vučić je nastavio da omalovažava virus za koji se već tada uveliko znalo koliko je opasan, tvrdeći da „25 puta više ljudi svakoga dana umre od ujeda komarca“. A onda nam je, 11. marta, bez trunke neprijatnosti, saopštio da se ništa od onog što smo gledali i slušali i što je ostalo zauvek zabeleženo i svima dostupno na internetu – nije desilo. „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je najsmešniji virus“, standardno agresivno se obrušavao na novinare koji se usuđuju da postave pitanje od interesa za javnost. I ništa: kredibilitet predsednika i dalje je ostao neokrnjen u delu javnosti koja mu je već bila naklonjena. Ako se neko tada ponadao da će ozbiljnost situacije u koju je zapao ceo svet biti dovoljan razlog za odgovorniji odnos prema građanima i istini, bio je vrlo naivan: pomenuta nezaboravna konferencija za novinare samo je najavila neprekidan niz samovoljnih Vučićevih postupaka, praćenih nebrojenim kontradiktornim izjavama i izbegavanjem odgovora na važna pitanja - o količini potrošenog budžetskog novca, recimo, ili o kvalitetu nabavljenih uređaja (respiratora) i izvedenih radova (kovid bolnice). Brojnim akcijama, u kojima je lično dostavljao respiratore i objašnjavao lekarima kako se koriste, dočekivao vakcine na aerodromu i na svaki način prednjačio u „borbi sa nevidljivim neprijateljem“ – sve odbijajući da sam poštuje epidemiološke mere i odlažući sopstvenu vakcinaciju – uporno je stvarao uverenje da je, zahvaljujući njemu, Srbija imala šampionski odgovor na korona krizu („među pet najboljih u Evropi“). Kada se ukazala potreba za održavanjem parlamentarnih izbora u junu prošle godine, vlast je s lakoćom obznanila da je Srbija „pobedila koronu“, što je, prethodno, najavio sam Vučić. Cena kojom smo, odmah po zatvaranju birališta, platili tu pobedu - u talasu epidemije koji je odmah usledio, zahvativši i značajan broj učesnika naprednjačke proslave izborne pobede – bila je, naravno, nebitna. Baš kao i sve druge cene koje nam se ispostavljaju u neprekidnom procesu širenja i učvršćivanja naprednjačke, a pre svega Vučićeve moći. Različiti aspekti krize izazvane pandemijom ipak nisu jedina oblast u kojoj je predsednik Srbije zaobilazio istinu nakon proleća 2018, kada je NIN, u saradnji sa portalom Istinomer, sproveo obimno istraživanje o Vučićevim neistinama i neispunjenim obećanjima. Kao i do tada, svačeg smo se, i za ove tri godine, naslušali tokom beskonačnih sati predsednikovih direktnih obraćanja javnosti: recimo, da „niko nije rekao nijednu ružnu reč o opoziciji za vreme kampanje“, da su „mediji naklonjeni opoziciji“ dok on „ne gostuje često po televizijama“, da „izbori nikad nisu bili demokratskiji“ – iako ih je opozicija (uglavnom) bojkotovala, a on, odmah po objavljivanju rezultata koji su najavili stvaranje suštinski jednostranačkog parlamenta, najavio prevremeno glasanje ovog proleća. Ubeđivao nas je i da neće biti predsednik SNS od 2020. (najavio je to tokom gostovanja na TV Hepi 7. maja 2020, a ako mu je neko i poverovao, do sada je imao prilike da se i sam uveri da se to nije desilo). Hvalio se svojim prijateljskim vezama sa svetskim državnicima da bi, odmah potom, prelazio na tvrdnje o svojoj herojskoj borbi protiv silnih neprijatelja koji žele da unište Srbiju. Sve teme koje je zadavao, temeljno su, potom, razrađivali tabloidi, najavljujući brojne atentate, često planirane u (zapadnim) ambasadama. Nije Vučiću bilo teško ni da izjavi da „nikad ništa nije obećao pred izbore“, ali i da nas uverava da svega 0,1 ili 0,2 posto ljudi ima prazne frižidere („A mi se trudimo da jedemo dve travke sa jednom kapljicom nekog sosa, pošto više nećemo da jedemo meso, jer smo svi mnogo debeli… I najskuplje su nam te dve travke, koje ne razumem. Neki kažu rukola, neki kažu ovako... To je sad postalo glavno jelo“). Fantazija o rukoli nije, naravno, bila jedina epizoda bez ikakve veze sa realnošću običnog građanina Srbije, emitovana u direktnom prenosu – priče o odličnom standardu građana deo su uobičajenog repertoara koji, paradoksalno, često verodostojnim vide baš oni najsiromašniji građani, kojima predizborno kilo brašna i makarona znači više nego Željku Mitroviću otpisivanje duga državi. Ipak, u jednom od bezbroj Vučićevih razmetanja navodnim silnim novcem kojim (sve zaduženija) država raspolaže, voditeljka emisije, Jovana Joksimović, nije mogla da se suzdrži od smeha i jedva je uspela da, sa očiglednom nevericom, izgovori: „Pa odakle nam te pare, predsedniče?!“ Pri čemu, čak, nije reč o nekoj od „hejterki“ sa „Đilasovih medija“ čija se po rejting neugodna pitanja neutrališu po ustaljenoj matrici uvreda i iskrivljavanja činjenica. A možda se baš u tom, neočekivanom primeru, krije bar deo odgovora na pitanje o tome kako Vučić uspeva da očuva rejting uprkos sve očiglednijim dokazima zabrinjavajuće nekredibilnosti. Baš kao i voditeljka koja se predsedniku nasmejala u lice, a danas je glavna urednica za vlast važnog Tanjuga, verovatno i znatan broj birača vidi neku svoju računicu u davanju poverenja čoveku čija se svaka reč, očigledno, mora uzeti sa rezervom. Što, naravno, ne znači da se, kad krunjenje rejtinga postane jasno, neće premetnuti u njegove kritičare i tvrditi da su prvi primetili da je car go. Vera Didanović