Arhiva

Epoha nemilosrdne demokratije

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako bi neko dovoljno dokon uporedio poslednje obraćanje DŽozefa Bajdena američkom Kongresu i njegovo prvo obraćanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u svojstvu predsednika, primetio bi da je de fakto reč o istom govoru. Nijanse jesu važne, premda je važno i zapitati se kako su SAD dospele u situaciju da trenutna administracija mora da sopstvenim liderima i građanima objašnjava svoju globalnu geopolitičku poziciju jednako koliko i, recimo, genseku UN Antoniju Guteresu. U prvom obraćanju, rečeno je da se Amerika vratila, kao da se negde bila zagubila; u drugom, podvučeno je da je i dalje tu. U prvom su kao glavni takmaci identifikovani Rusija i naročito Kina, u drugom nisu pomenuti u tom kontekstu – samo je rečeno da uz međusobno takmičenje velesila mora da postoji i uzajamno poštovanje i uvažavanje demokratskih potencijala. No, podtekst oba obraćanja je bio isti – umesto neprestanih ratova, rekao je Bajden, Amerika će se okrenuti neprestanoj demokratiji, budući da prvi put posle dvadeset godina, odnosno mesec i po dana nakon definitivnog napuštanja avganistanskog tla, može da razmišlja samo o sebi i svojoj budućnosti. Tu je, međutim, nevolja. Bajden je za opisivanje buduće uloge Amerike iskoristio pridev relentless, što se, osim rečju „neprestano“, na srpski može prevesti i rečju „nemilosrdno“. Tako bi donedavna zvanična avganistanska vlada, kao i antitalibanski raspoloženi građani ove centralnoazijske države, povlačenje Amerike verovatno podveli pod nemilosrdnu diplomatiju. Mirovni sporazum, koji je bivši američki predsednik Donald Tramp potpisao s talibanima u februaru prošle godine, predviđao je temeljne unutaravganistanske pregovore i povlačenje trupa do prvog maja ove godine. Bajden je po dolasku na vlast američku traumu pretpostavio avganistanskoj, jednostrano produživši rok za povlačenje do 11. septembra i dvadesete godišnjice rušenja „kula bliznakinja“, a potom do 31. avgusta. Talibani su krenuli u oružanu ofanzivu 1. maja, a od pregovora jedva da je ostalo mrtvo slovo na papiru. Čisto da se nemilosrdna diplomatija zabiberi, u napadu američkim dronom je ubijeno desetoro nevinih civila. Greška, rekli su iz Pentagona, a Bajden je najavio dalju istragu. Možda se pod neprestanom diplomatijom mislilo na najavljenih 11 milijardi dolara pomoći onim zemljama u kojima bi Vašington pre dvadeset godina verovatno tražio vojnu intervenciju. Jer, zaista, kada Bajden kaže da će se Amerika ubuduće „suprotstavljati pokušajima snažnijih zemalja da dominiraju nad slabijim, kroz menjanje teritorija, ekonomsku iznudu, eksploataciju ili širenje dezinformacija“, samo što ne kaže: probali smo u svemu tome i nije nam uspelo. Da ova rečenica ima iole ironijske distance, bila bi vredna skeča Montija Pajtona. Isto važi za još jednu mudru Bajdenovu poentu pred UN: „Bombe i meci ne mogu da nas zaštite od kovida-19.“ Ni reči, dakle, o sankcijama protiv Kube, Venecuele i Irana, ni reči o bilateralnom pristupanju problemima, ni reči o tome da je ulupavanje nepojamne 144 milijarde dolara za dvadeset godina vladavine u Avganistanu na kraju ponovo dovelo talibane na vlast. Uprkos svemu, američki predsednik zna da je američki vek u silaznoj putanji. Ne bi u suprotnom više puta ponovio da SAD ne traže novi Hladni rat. Pa opet, kada je pre dve nedelje objavljen pakt SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Australije pod nazivom „Aukus“, kineska vlada je potpisnice optužila upravo za „hladnoratovski mentalitet“. On predviđa da Australija u bližoj budućnosti na osnovu britansko-američke tehnologije gradi nuklearne podmornice, kojima bi trebalo da parira kineskim interesima u Južnom kineskom moru. Upućeni kažu da je reč o najvećoj međudržavnoj vojnoj investiciji u poslednjih nekoliko decenija. Američka diplomatija je od tada poprimila odlike trapavosti. Australija se pomoću ovog pakta osvetila Kini, donedavno svom najvećem trgovinskom partneru, koji joj je zbog porasta političkih tenzija u Pacifiku nametnuo trgovinske sankcije. Takođe je procenila da joj se više isplati da sarađuje s Londonom i Vašingtonom, umesto sa zvaničnim Parizom, s kojim je imala potpisan ugovor vredan 50 milijardi dolara za izgradnju 12 podmornica. Taj ugovor je u međuvremenu raskinut. Francuska je zauzvrat odlučila da prvi put u istoriji povuče nekog ambasadora u mirnodopskim uslovima, i to iz – Vašingtona. Francuski ministar spoljnih poslova Žan Iv Drijan je, pomalo francuski dramatično, obznanio kako je „zabijen nož u leđa“, te kako je „poverenje izgubljeno“. Diplomatska čarka će se izvesno izgladiti, ali je već sad previše ozbiljna da ne ostavi dugoročne posledice. Bajdenova administracija tako krnji geopolitičko uporište u zemlji koja deluje da je najozbiljniji pretendent na figurativni tron Evropske unije, naročito nakon odlaska Angele Merkel s političke pozornice. Boljeg potencijalnog saradnika nemaju, a goreg neće naći. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel osvrnuo se na Bajdenove opaske. „Amerika se vratila, ali gde? U Ameriku ili negde drugde“, zapitao se lakonski, usput dodavši da ga zabrinjava manjak transparentnosti i odanosti s druge strane Atlantika. Tramp je makar otvoreno prezirao Evropu, dodao je, a njegova koleginica, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, potcrtala je da odnosi Brisela i Vašingtona neće moći da zadrže dosadašnji kurs. Ruku na srce, ova trzavica samo je poslednja u skorašnjem nizu – prethodna i tek malo manje ozbiljna desila se upravo prilikom povlačenja trupa iz Avganistana. Među poslednjim kontingentima NATO vojnika, nalazilo se 36 različitih nacionalnosti, od kojih su mnoge bile evropske; potpuni nedostatak unutrašnje koordinacije tokom neprestanih (pa i nemilosrdnih) odlazaka s kabulskog aerodroma bio je dovoljan da naslednik Angele Merkel na čelu Hrišćansko-demokratske unije Armin Lašet ovu akciju nazove „najvećim debaklom u istoriji NATO-a“. Češki predsednik Miloš Zeman bio je oštriji i nazvao ju je „kukavičkom“, a bivši premijer Švedske Karl Bilt bio je nešto obazriviji, ali i dalje kritički raspoložen u procenama. „Očekivanja od Bajdena su bila visoka, možda i previsoka, bila su nerealna“, rekao je Bilt i tako implicitno postavio pitanje koje svima titra na usnama. Šta ubuduće očekivati od Vašingtona, ako je početak ovoliko tegoban, sve da je Tramp i stotinu puta duže vladao nego što jeste? Mogući odgovor je naslanjanje na vanevropske partnere uz održavanje što boljih odnosa s Briselom. Saradnja s Kinom tamo gde je to moguće i nezameranje tamo gde su prepreke nepremostive. Povećana javna potrošnja zarad lečenja unutrašnjih rana i uža i preciznija selekcija regiona u kojima je neophodno diplomatski intervenisati. Opet, poslednja stavka je možda i bila moguća do osamdesetih godina prošlog veka, do kada je, zaključno s devedesetim, globalni mir posredovan američkom batinom samo povremeno pravio iskre i iskrice. Tek ponegde bi se rasplamsale u požare, kao na Balkanu, recimo, ili u delovima Afrike. Svet se kretao ka ujedinjenju u kapitalističku porodicu naroda, ali je i dalje bio dovoljno fragmentaran da ga se moglo kontrolisati. Upravo zahvaljujući američkom kompletiranju svetskog tržišta, permanentnom autsorsingu radne snage i razvijanju bankarskog sektora – čega su posledice bile očigledne s nastupanjem krize 2008. godine – danas i možemo da pričamo o zbilja premreženoj planeti. Globalizacija je jedno – u savremenom smislu, mnogi će reći da traje od razvoja merkantilizma i kolonijalizma, dakle od petnaestog veka. Osvajači su kolonije upodobljavali svojim kriterijumima, razvijali su infrastrukturu, postavljali razne namesnike i izvlačili dobit. Proces neminovan i nepromenljiv. Globalizam je nešto sasvim drugo. Reč je o ideologiji, mlađoj sestri neoliberalnog kapitalizma, geostrateškoj dimenziji vladajuće ekonomske paradigme, čija je kruna trebalo da bude zloglasni kraj istorije koji je predviđao Frensis Fukujama. Zloglasni ne zbog predviđenog krajnjeg ishoda, već zbog površnosti, pa i neutemeljenosti same predikcije. Zato će o kraju američke istorije – figurativno, a ne doslovno govoreći – po svoj prilici odlučivati zvanični Peking, i to dok svet bude uvezivao projektom „Pojas i put“.