Arhiva

Istina oslobađa

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Istina oslobađa
Od trenutka kada je najavljeno da će se u Beogradskom dramskom pozorištu postaviti komad U raljama života, Iva Ilinčić živi u znaku Štefice Cvek, te neodoljive junakinje romana Dubravke Ugrešić i filma Rajka Grlića. Ona igra Šteficu u istoimenoj predstavi, ali u adaptaciji Biljane Srbljanović, a u režiji Andreja Nosova. Premijera je zakazana za 23. oktobar na sceni BDP. Iva Ilinčić ima 25 godina i od pre godinu i po dana je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta gde uveliko igra. Trenutno su na repertoaru četiri predstave u kojima igra, a igra i u drugim pozorištima. Najšira publika je pamti iz serija Žigosani u reketu, iz serije Jutro će promeniti sve, a kada se bude emitovala serija Toma, gledaoci će je prepoznati u liku prve ljubavi slavnog pevača Tome Zdravkovića. Iva je poslednjih meseci imala još jednu javnu promociju. Podržala je svoju koleginicu Milenu Radulović, koja je podnela krivičnu prijavu protiv Mike Aleksića zbog seksualnog zlostavljanja, i u sudu je dala iskaz kako je i sama bila seksualno zlostavljana od Aleksića dok je pohađala njegovu dramsku grupu. Razgovaramo uoči premijere kojoj se raduje tim više jer je Štefica Cvek njena prva glavna uloga u pozorištu: „Kada mi je Andrej rekao da ja treba da igram Šteficu Cvek, mene je uhvatila ogromna trema. Ja da igram Šteficu Cvek današnjih dana, po tekstu Biljane Srbljanović koju poznajem kao profesorku sa fakulteta, sve me je to uzbudilo. A posebno me je strah od toga što će ljudi doći da vide predstavu U raljama života sa nekim očekivanjima, pre svega u odnosu na film koji je bio i ostao toliko popularan, dok mi pravimo, ipak, nešto sasvim drugačije. Međutim, od svega mi je najvažnije da mi je ova uloga došla u pravom trenutku, da mi je došla u najboljem trenutku mog života, kada osećam da iz dubine duše razumem problem koji Štefica sa sobom nosi, kao i da se bavim tom temom koja dominira u ovoj predstavi. Bez obzira na to što je u mnogo čemu drugačija od mene, važno mi je da razumem tu njenu ranjivost, njenu empatiju prema ljudima i njene slabosti, koje su zapravo njena snaga. Čini mi se da sada mogu mnogo bolje da je osećam nego što bih je osećala pre godinu, ili dve. Pitanje žene danas za mene je veoma inspirativna tema.“ Šta je pitanje žene danas i ovde? Da li je „pitanje žene“ deo srpske kulture? Patrijarhat apsolutno jeste deo naše kulture. Najvažnija tema kojom se mi bavimo u predstavi je zapravo pitanje izbora, slobode izbora. Šta sloboda predstavlja jednoj Štefici Cvek, vama, meni, svim ženama. Hteli smo da postavimo pitanje: koje su nam stvari nametnute, koje stvari postoje u društvenom poretku i u vaspitanju koje rođenjem prihvatamo od naših predaka. Kao da nismo osvešćeni šta zapravo želimo i šta znači izaći iz poretka i klišea nasleđenog modela ponašanja. Zato smo u našoj predstavi tražili emancipovanu Šteficu Cvek koja u početku to nije, ali prolazi put koji joj omogućava da u jednom trenutku kaže: ja ovo neću, neću da budem deo sistema u kome se žena tako tretira, ili možda hoću, ali ja ne želim da se ništa podrazumeva. Međutim, ovo je ipak predstava o jednoj devojci od krvi i mesa i njenom životu i razvoju njene sudbine. Tumačeći Šteficu, nisam polazila od teorije, već od onoga što je realno, razmišljajući kako ću ja nju oživeti. Bavili smo se pitanjem depresije, socijalne neprilagođenosti, stidom... Mnogo tema se kroz ovu predstavu prožima, a temu slobode i tretmana žena sam ja, iz ličnog iskustva, tek nedavno osvestila. Šta je bio povod? Najpre sam u poslu osetila ponekad čudan odnos prema ženama, prema glumicama. Ali to nije samo u mojoj, već u svakoj drugoj profesiji. Već na akademiji sam se izmestila iz sopstvene kože i pitala zašto je to tako, gde je to nastalo, zašto postoje pravila po kojima žena mora da dela. Bez obzira na formalnu ravnopravnost sa muškarcem, koju žena uživa, suštinski je ona često veoma daleko od nje? U svom sistemu vrednosti, u svom biću, u svojoj glavi, nikada to nisam definisala kao neravnopravnost. Više sam to osećala kao duboku nepravdu. Nisam ja poznavala nauku o feminizmu, nisam pročitala knjige koje govore o tome, ali ja sam jednostavno znala da nešto tu nije kako treba. To je bila isključivo posledica onoga što sam osećala na svojoj koži. I to je bio prevashodni razlog zbog čega sam želela da se probudim. Kakvo ste vaspitanje imali u kući, u porodici? Odrasla sam u jednoj tradicionalnoj crnogorskoj porodici, s obzirom na to da su mi oba roditelja poreklom iz Crne Gore. Tata je bio strog, ali smo moja sestra i ja odrasle u velikoj ljubavi, na tome sam im beskrajno zahvalna. Nikada u kući nisam osetila nikakvu vrstu diskriminacije. Ipak, da se ne lažemo, znala sam kao mala hiljadu puta da čujem svog oca koji bi rekao: muško je za to i to, a žensko je za to i to. I dan-danas, kada se desi da nešto slično čujem od njega, ja se sa svojim ocem raspravljam, jer hoću da mu objasnim da živimo u drugačijem društvu i da promene kreću od svakog pojedinca. Ništa se neće menjati na širem planu ako svaki pojedinac sam za sebe, u svakodnevnom životu, ne osvesti potrebu da su sloboda mišljenja i pravo na izbor jednaki za sve. Je li i vaša mama bila ta osvešćena žena? Moja majka je meni u tom smislu celog života bila uzor. Ona je radila, bila je finansijski nezavisna. Uz to, ona je žena čvrstih uverenja i stavova, sve je sama u životu postigla. Ona mi je praktično pokazala da žena može da bude školovana, da radi, da ne zavisi ni od koga, da donosi odluke, da ima svoj put. Da nije žena samo i isključivo za kuhinju i sudove. Naravno, ne omalovažavam niti mislim da poslovni uspeh isključuje kuhinju, niti volim da govorim o ekstremima i krajnostima. Jednostavno, u takvom okruženju, moja sestra i ja smo uvek sebe doživljavale kao osobe koje svoju sudbinu treba da uzmu u svoje ruke, da same idu ka svojim ciljevima, bez obzira na okruženje.  Građenje lika Štefice Cvek je meni privatno donelo probijanje nekih barijera. U ovoj fazi života mi je veoma važno da što više istražujem da bih išla dalje u svom privatnom životu, u međuljudskim odnosima, u prijateljstvu, u ljubavi, u odnosu sa bližnjima. Za mene je to nastavak osvajanja slobode. Da li je osvajanje slobode bila i vaša odluka da se u slučaju Mike Aleksića pojavite kao svedok kojeg je ovaj  pedagog seksualno zlostavljao? Apsolutno. Za mene je ova godina zaista bila veoma turbulentna. Ja sam uradila  nešto što sam mislila da nikada neću uraditi. Kada se sve to desilo, imala sam u glavi samo jednu stvar: u redu, ja ću nositi pečat… Bili ste svesni toga? Bila sam potpuno svesna toga i puno sam o tome razmišljala. Ali, sa slobodom se događa čudna stvar. Kada želiš da prodišeš i skineš sve okove koje osećaš na sebi, ništa ti više nije važno i ništa više ne doživljavaš kao prepreku. Kada sam to uradila, znala sam da sam uradila pravu stvar. Nije mi toliko bilo važno to u odnosu na ono šta će to sa sobom doneti. A pritisak javnosti? Postojao je, naravno, pritisak javnosti, kolega, prijatelja, i pitala sam se da li ću ja taj pečat nositi do kraja života i pre nego sam nešto napravila na svom životnom putu, mislim pre svega na glumu. Međutim, danas iz ove pozicije, kada je već prošlo neko vreme, mnogo sam ponosna što sam to uradila. I mirna, što je najvažnije. Koliko vam je u tome bilo važno da imate uz sebe roditelje i njihovu podršku? Mnogo mi je bilo važno. Ja sam beskrajno zahvalna svojim roditeljima, posebno svom ocu koji je kao advokat morao da isključi svoju percepciju iz ugla oca i posmatra stvari iz ugla branše. Mnogo nam je pomogao i ne mogu ni da zamislim koliko je njemu bilo teško da se sa svim tim izbori. Ja sam imala podršku prijatelja, a najveća podrška mi je došla nakon što sam to uradila. To mi je bio ujedno i dokaz da smo uradile pravu stvar. Naravno, znam da ima puno onih koji se boje. Neki misle da je lako Mileni jer je uspešna glumica, ima karijeru u Rusiji, ja imam oca advokata pa ne moram da brinem. Ali, upravo zato što ne mogu da pobegnem iz svoje kože, to sam što sam – i to što sam glumica mi je dalo priliku da u javnosti ispričam. I znam da sam zahvaljujući tome poslužila kao uzor mnogim devojkama. Dobila sam ogroman broj poruka, sve sam ih čitala i tek tada sam postajala svesna koliko je ovaj problem prisutan u svim sferama našeg društva. Ja sam svoje uradila, i ono što sada pouzdano mogu da kažem glasi – istina oslobađa!  I to je najveća katarza koju sam ja doživela. Od tog trenutka mi se život promenio. Kako ste mogli da živite sa tim toliko godina a da ne kažete roditeljima? Meni je ta grupa bila sve na svetu. Ja nisam mogla da zamislim da ne idem u grupu. Radije bih trpela i ćutala nego da im kažem. A imala sam 18 godina. Naravno da su oni bili posvećeni roditelji, ali ja sam se svim silama trudila da oni ništa ne primete. Mučilo me je, ali sam otišla na akademiju i kazala sebi: dobro, život ide dalje, hajde sada da se bavimo glumom. I to mi je bila centralna preokupacija narednih godina. Na nagovor prvenstveno Milene, i ja sam skupila hrabrosti da kažem roditeljima i da napravim taj korak koji mi je pomogao da se danas osećam stabilno na dve noge, kao i da nisam više opterećena time. Mislim da je najvažnije da čovek radi i da se usavršava u onome za šta se opredelio u životu. Moj fokus je sada na tome. Baš zato sam i kazala da je meni ova uloga Štefice Cvek došla u  pravom trenutku. Toliko sam joj se posvetila, toliko sam je zavolela. Biće to dobra prilika da dobijete novu, pravu odrednicu prepoznavanja glumice Ive Ilinčić? Danas kada ukucate na Guglu Iva Ilinčić, vi dobijete najpre priču o mom iskazu u sudu povodom slučaja Mika Aleksić. Naravno, nisam tako zamišljala početak mog puta u ovoj profesiji… Ali, dobila sam mnogo. Dobila sam mnogo prvenstveno u samoosećanju, u doživljaju sebe kao osobe, u sazrevanju. Dobila sam i saznanje od mnogih devojaka da su se žalile nadležnim organima zbog sličnih stvari, ali nisu dobile pomoć. Ja sam imala pomoć od fantastične inspektorke Vesne Gašić, i volela bih da svaka devojka ima takvu pomoć kada se nađe u sličnoj situaciji. Štefica Cvek trpi nepravdu od sveta u kom boravi, a mene je Andrej prepoznao u toj ulozi; u komadu prolazim njen put osvešćenja, nekako nalik svom putu. Videćemo kako će publika ovo prihvatiti, a ja bih najpre želela da se zahvalim ekipi ove predstave, jer se uz njih osećam sigurno.