Ovim zakonom referendum gubi smisao

Vest da je Vlada usvojila Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, prouzrokovala je revolt opozicije, građana i nevladinog sektora, ne samo stoga što se njime ukida cenzus, već i što bi takvo glasanje moglo da pogorša već ne baš najlegitimniji Ustav, zbog čije izmene se referendum i zakazuje. Deo Ustava koji bi trebalo da se menja odnosi se na pravosuđe, sporno po mišljenju Venecijanske komisije, i ključno za pristup naše države EU. Sudeći po nacrtu amandmana, politički vrh neće skinuti šapu sa domaćeg sudstva, prema reinterpretiranoj oceni Sofije Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja. Sa ovom pravnicom, specijalizovanom za ljudska prava, NIN razgovara o mogućim posledicama promene najvišeg državnog akta, kao i pomenutog zakona, ali i o političkoj odluci da se sve obavi na brzinu, pre aprilskih izbora, dok je Vlada još gotovo jednostranačka. Jedan od nusefekata takvih intervencija moglo bi biti da bismo za legalno pokretanje peticija morali državi da platimo minimum 10.000 evra. Zar nije paradoksalno to što je predsednik Skupštine Ivica Dačić referendum o promeni dela Ustava koji se odnosi na pravosuđe već najavio za 16. januar 2022, iako će poslanici o vladinom Predlogu zakona o referendumu i narodnoj inicijativi raspravljati tek 25. novembra, a pet dana kasnije i o tekstu ustavnih amandmana? Izjava Ivice Dačića o datumu sprovođenja referenduma je slika i prilika stanja u društvu. Ono o čemu govori je jednačina sa tri nepoznate: ne samo da je rok najavljen u skladu sa zakonom koji još uvek nije usvojen, već ni akt o promeni Ustava o kom bi, navodno, trebalo odlučivati na tom referendumu, nije usvojen u Skupštini dvotrećinskom većinom glasova, što je neophodno da bi se o referendumu moglo govoriti čak i u najavi. Suštinski se još uvek ne zna ni kako će Akt o promeni Ustava izgledati, jer i dalje čekamo mišljenje Venecijanske komisije o njemu, drugo po redu ove godine. Dakle, radi se o još jednoj demonstraciji sile zakonodavne i izvršne vlasti čija je glavna poruka – sve je već unapred odlučeno, vi građani ste kulisa u našoj predstavi. Ako je Dačić već najavio datum referenduma, šta može da očekuje 42.000 građana koji su do ponedeljka do 12 časova potpisali peticiju, kojom se od Vlade zahteva da povuče iz procedure zakon o referendumu i narodnoj inicijativi? Ti građani su očigledno vrlo zainteresovani za Predlog zakona, koji u sadašnjem obliku ni jedan jedini dan nije bio u javnoj raspravi. Vlada se na temu peticije za sada vidno ućutala. Jedino je ministarka pravde Maja Popović u intervjuu Novostima izjavila da nova rešenja Zakona o referendumu neće uticati ni na status Kosova, ni na projekat Jadar. Ta njena izjava istinita je isto koliko i ona da je u Srbiji moguće izreći smrtnu kaznu. Dakle vidimo nekakve nesuvisle pokušaje kontrole štete, sada kada je manipulacija izašla na videlo. Kada je u pitanju reakcija, ne znam šta možemo da očekujemo, ali je sigurno da bi Vlada trebalo dobro da promisli šta će da uradi. Ako građane potpuno razvlašćujete ovakvim jednim predlogom, nije dobro da ignorišete njihovu vrlo glasnu reakciju da su primetili šta radite. Stvari će se u tom slučaju samo dalje komplikovati, a nisam sigurna da je to pogodno za Vladu, bez obzira na skupštinsku većinu koju trenutno uživa. Ostajete li pri stavu da su neka od predloženih ustavnih rešenja gora od postojećih i zašto? Ako pogledamo poslednji Nacrt akta o promeni Ustava, svakako ostajem pri tom stavu. Ovo se naročito odnosi na status tužilaštva u pravosudnom sistemu. Primera radi, predloženo rešenje predviđa da najviše tužilačko telo, Visoki savet tužilaca, bira sve javne tužioce, ali da u njemu ima manje tužilaca nego što ih ima prema sada važećem rešenju. Dodatno, član ovog tela ostaje i ministar pravde, čije je isključivanje iz rada pravosudnih saveta bio jedan od razloga zbog kojih je Srbija trebalo da promeni Ustav. Venecijanska komisija je sve ovo konstatovala u svom Mišljenju iz oktobra ove godine i rekla da bi šest od 11 članova tužilačkog saveta bilo politički izabrano, što je zabrinjavajuće. Ja se sa ovom konstatacijom u potpunosti slažem. Svemu tome treba dodati i zadržavanje rešenja po kom najvišeg tužioca, sa strogim hijerarhijskim ovlašćenjima u odnosu na niže tužioce, bira Narodna skupština. Nije li apsurdno da vlast tvrdi da menja Ustav kako bi se povećala nezavisnost sudstva, dok se sudije plaše još veće kontrole izvršne vlasti? Suštinski najveći apsurd leži u tome što Ustav, pod zastavom unapređenja nezavisnosti sudstva, menjaju ljudi koji veruju u sistem jedinstva, a ne podele vlasti. Sve što je Srpska napredna stranka uradila u prethodnih deset godina govori u prilog ovoj tvrdnji. Šta vama govori činjenica da su predstavnici nevladinog sektora o ustavnim promenama mogli da raspravljaju sa Venecijanskom komisijom, ali ne i sa Vladom Srbije? I da je za samo 147 sekundi Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo podržao ustavne promene? Mi smo sa Venecijanskom komisijom razgovarali, u dva navrata, i o promenama Ustava i o zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi. I ne samo da smo razgovarali, već smo efekat tih razgovora, odnosno naših argumenata, videli u mišljenjima Komisije. Sa druge strane, sa domaćim vlastima nismo ni razgovarali, a nije bilo ni efekata pisama koje smo im slali. To je jasan znak tužne istine – da je međunarodnim institucijama više stalo do elementarnog reda u našoj zemlji, nego što je to onima koji trenutno njom upravljaju. Vlast je očito rešena da na brzinu, u parlamentu bez opozicije, progura što je naumila. A šta radi opozicija? I šta realno može da uradi, s obzirom na to da je nema u parlamentu? Opozicija ima sužen manevarski prostor za institucionalno delovanje, ali ni ono za vaninstitucionalno nije preterano široko. Uprkos tome, mislim da prepuštanje ovoj situaciji ne bi trebalo da bude opcija. Ono što mi se čini da bi mogli da urade jeste da na neki način kanališu nezadovoljstvo koje je očigledno, a koje se ogleda i u broju potpisnika peticije koju smo spominjali. Za sada vidim da su reagovali po principu „mi ovaj zakon ne priznajemo“ i „mi ovaj referendum ne priznajemo“. To jednostavno nije dovoljno. Jasno mi je da je opozicija u svakom smislu u nezavidnoj poziciji, imam puno razumevanje za okolnosti u kojima rade. Zato mislim da je potrebno da pozovu na akciju i da je to ono što se od njih očekuje. Ako svi kažemo da ne priznajemo realnost, onda smo unapred kapitulirali. S obzirom na to da je za ustavne promene poželjan širi društveni konsenzus, zar nije bilo bolje taj posao odložiti do aprilskih izbora? Ili će Srbija uskoro dobiti Ustav po meri jedne partije, da ne kažemo jednog čoveka? Naravno da je tako – Ustav koji imamo je već na staklenim nogama kada je u pitanju legitimnost. Sada se ispostavlja da ga menja jednopartijska Skupština, što će krizu legitimiteta, pa i političku krizu u zemlji, još više produbiti. Još uvek verujem da je ozbiljnijom reakcijom moguće sprečiti usvajanje predloženog Zakona o referendumu, ali i promenu Ustava. Sve zavisi od nas, mislim da svakog dana treba da se podsećamo na to. Jedna od ključnih novina je da za uspeh referenduma više neće biti potrebno da na njega izađe više od polovine upisanih birača. Krije li takva odredba u sebi i neku opasnost? Naravno, opasnost leži u mogućnosti da najvažnije odluke donese izuzetno mali broj birača. Sa druge strane, treba reći i da nije svaki referendum isti. Jedno je ako na lokalnom nivou odlučujete o tome da li novac iz budžeta treba utrošiti za renoviranje škole, a sasvim nešto drugo ako odlučujete kako se upravlja prirodnim dobrima. U raspravi sa Venecijanskom komisijom – jedinom koju smo imali na ovu temu - upravo smo razgovarali o međunarodnim standardima koji omogućavaju ovu vrstu nijansiranja. Naime, za pitanja od posebnog ustavnog značaja je sasvim prihvatljivo zadržati kvorum i da uslov punovažnosti referenduma bude da je na njega izašlo 50 odsto plus jedan od upisanih birača. Vlada je svojim predlogom linearno ukinula kvorum za sve referendume, pravdajući to usklađivanjem sa Ustavom. Ovo je još jedna prozirna neistina, jer Ustav propisuje da kvoruma neće biti jedino u slučaju revizije Ustava, ne i u svim drugim slučajevima. Ustavnom referendumu prethodi vrlo složena skupštinska procedura i on se u tom smislu ne može porediti sa drugim referendumima. To je vrlo jasno i laičkim čitanjem člana 203. Ustava. Jedna od novina je da će građani pre referenduma u birački spisak moći da se upišu i prema „izabranom mestu boravka u zemlji“. Znači li to, na primer, da bi na budućem, eventualno lokalnom referendumu o Rio Tintu neko iz Beograda ili Niša mogao da kao „izabrano mesto boravka“ navede Loznicu i da onda glasa na tom referendumu? Otvara li to prostor za razne manipulacije? Naravno, radi se upravo o tome. Ukoliko to rešenje bude usvojeno, imamo haos u najavi. Domaće zakonodavstvo poznaje isključivo pojam prebivališta, kao mesta stalnog boravka, i boravišta, kao mesta privremenog boravka. I jedno i drugo moraju biti registrovani i mogu biti osnov za mesto glasanja. Zbog toga je uvođenje termina izabranog mesta boravka, koje nije potrebno registrovati, bar ne prema važećim propisima, još jedan od mogućih mehanizama obesmišljavanja izjašnjavanja građana. Gubi li referendum smisao ako Vlada posle godinu dana može ponovo da organizuje izjašnjavanje građana o istom pitanju? I može li, teorijski, neka vlast za svog vakta da raspiše četiri referenduma i da na kraju odluka bude doneta sa dva glasa za i jednim protiv? Referendum u tom slučaju svakako gubi smisao i zbog toga sam više puta rekla da je ovo zakon protiv referenduma. Dakle, Predlog o kome je ovde reč dozvoljava da se referendum, u slučaju protivljenja građana, ponovi već nakon godinu dana i da se na taj način izdejstvuje drugačiji ishod. Ne vidim zašto bi se neko, pod tim uslovima, uopšte i izjašnjavao na referendumu. Venecijanska komisija je u dva navrata vrlo jasno rekla da ovo nije prihvatljivo i da bi poštovanje volje građana moralo da „traje“ makar koliko i mandat jedne Skupštine. Činjenica da je Vlada ovu konstataciju svesno ignorisala, dovoljno nam govori o njenim namerama. Da li će eventualna promena u Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi po kojoj bi za overavanje peticija za donošenje novih propisa i izmenu starih, trebalo da se plati 1,2 miliona dinara, ugroziti suverenost građana? Iznos o kom govorite je, na republičkom nivou, najniži iznos koji ćemo morati da platimo, u slučaju da želimo da predložimo zakon. Dakle radi se o iznosu od oko 10.000 evra. Venecijanska komisija je ovo čak „zaokružila“ na oko 14.000 evra, imajući u vidu da je uvek potrebno sakupiti nešto više potpisa od minimuma. Takođe su konstatovali da je naknadu za overu potrebno ukinuti ili svesti na simboličnu. Još je lošija situacija ako pogledamo kako će se ovo odraziti na mogućnost predlaganja referenduma na republičkom nivou ili izmena Ustava koje zahtevaju građani, što su takođe naša ustavom garantovana prava. U prvom slučaju bismo morali da obezbedimo oko 35.000 evra, a u drugom oko 50.000 evra, u najkonzervativnijoj novčanoj proceni. U tom smislu ovo jeste intervencija kojom se građanima jedne siromašne zemlje suverenost oduzima postavljanjem nesavladive finansijske prepreke. Ishod će biti takav da vlast može da vrši samo onaj ko ima novac. Znamo da danas među takve spadaju samo oni koji su na vlasti i koji raspolažu državnim budžetom. Suština ideje referenduma i narodne inicijative jeste da oni koji pune budžet, a koji su u institucionalnom smislu goloruki, mogu da preuzmu sudbinu u svoje ruke. To će ovaj Predlog zakona, ako ostane ovakav kakav je sada, kroz više mehanizama onemogućiti. Dragana Nikoletić