Egzotične fantazije

Kao prvi festival fotografije u Srbiji, koji predstavlja isključivo profesionalnu fotografiju, Vizualizator izlaže radove autora iz celog sveta, povezujući tako publiku sa profesionalnim fotografima, ali i razvijajući kritičko mišljenje i vizuelnu pismenost, što je od posebne važnosti danas, kad nas slike obasipaju sa svih strana. I ove godine, Vizualizator nastavlja svoju misiju, od 18. novembra, na nekoliko lokacija, kada će biti predstavljeni nagrađivani svetski fotografi. Prva među njima, čijom se izložbom festival i otvara u Parobrodu, svakako je Linda Burnane Endželbert, sa postavkom Wind, sand and stars (Vetar, pesak i zvezde), u kojoj autorka istražuje sopstveni identitet... Linda je odrasla u Norveškoj, s majkom Norvežankom, ne znajući dobro oca Alžirca i njegovu porodicu, jer je tamo odlazila još kao dete. Sa 29 godina ponovo odlazi u Alžir, gde upoznaje svoju baku koja je godinu dana kasnije umrla u stotoj godini života. Saznala je tako da je baka iz Kabilije i da pripada Berberima. Takođe, ispostavilo se da ima ogromnu porodicu o kojoj ništa nije znala do tada... NJeno istraživanje počinje šetnjama po alžirskim ulicama i kroz alžirsku pustinju, tokom kojih je pokušavala da se poveže s drugom stranom sebe uprkos osećanju nepripadanja koje opseda stranca. Tokom putovanja je beležila sve, od gradskih detalja do alžirske pustinje i života koji vode članovi njene dalje porodice... Fotografije koje su tom prilikom nastale, onirični su pokušaj uranjanja u alžirske nijanse i njeni koraci upoznavanja s kulturom koju bi trebalo da oseća kao deo sebe, ali koju ne poznaje dobro. „Naučila sam da je dobro pratiti svoje snove, jer jednog dana može za njih biti prekasno“, kaže nam Linda i dodaje: „Projekat je nastao kao vizuelni dnevnik, tokom pet godina rada. I još nije gotov, jer ideja je da produciram knjigu fotografija na kraju. Ovo je projekat o tome šta znači imati multikulturni identitet.“ Samo dan kasnije u galeriji „Nikola Radošević“, svoje vrlo neobične radove predstaviće i austrijska fotografkinja Ursula Rok, na izložbi nazvanoj Palms and penguins. U njima, Ursula ruši tabue i predstavlja „tajnim jezikom“ razne fetiše, koji su ključni izvori sado-mazo scene (BDSM). „Posmatrala sam tu scenu isprva bez kamere i onda tražila tačke koje dolaze od samih protagonista i pitala se kako da sve to interpretiram“, kaže nam Ursula. „BDSM scena je uvek vrlo ozbiljna. Želela sam da je ne tretiram sa podsmehom. Između ostalog, tu je sve stvarno. Glumci, lokacije, rekvizite, kostimi. Tako sam birala najbolje, u ovom slučaju sve što je preterano, i onda bih snimala. A to je jedno fantastično igralište za fotografa.“ I upravo iz te igrarije nastao je i naslov izložbe: „Otkrila sam sve ono što ne može ni da se zamisli. I otuda Palme i pingvini. Naslov referira na uloge u igrama, na egzotične fantazije i životinjske kostime.“ Obe autorke stvaraju i žive od svog posla u vremenu instant fotografija, kada je sve pretvoreno u reklamu, u sliku, brzu informaciju. „U naše vreme, kada je svako fotograf zahvaljujući društvenim mrežama, uloga umetnika ili fotografa je važnija nego ikad“, kaže Linda. „Biti pripovedač i stvoriti veći narativ sa slikama je veoma teško. Možete videti sjajne fotografije na Instagramu, ali većina njih su samo slike a ne priče ili projekti. Kao umetnik, držim do toga da se udubljujem u narativ, provodim dosta vremena, ponekad i godine, kako bih ušla duboko u razumevanje onoga što želim da prikažem i razvila priču u pravom pravcu. Pritom, u vremenu kad je sve brzo, i dalje više volim da radim sa analognom kamerom, kako bih dodatno usporila sopstveni proces i provela više vremena u istraživanju.“ „Fotografija mora da bude dobra pre svega“, dodaje Ursula. „S jedne strane mora da nosi poruku, ali naravno mora pre svega da odgovara estetici, kao svaki drugi umetnički predmet. Ukoliko to ne ispunjava, fotografija se onda utapa u mnoštvo slika oko nas. Ali ukoliko je dobra, onda biva prodata. Moj projekat takođe – seks se uvek prodaje!“ Vreme pandemije, koje je izmenilo svet, za obe autorke predstavlja mogućnost novog izražavanja i novih izazova. Dodatno, s pozicije profesorke fotografije, Linda primećuje da se umetnički fotografi više okreću sebi, tražeći introvertnije pristupe ličnim pričama. Ali, kako ističe, važno je uvek naći dobar ugao: „Moramo da postavljamo pitanja. Zato mi je bilo važno da moj projekat, koji je vrlo lična priča, ne bude samo o meni i mom multikulturnom poreklu, već da postavlja pitanja o balansu između dve potpuno različite kulture, što okupira mnoge ljude danas, kako svet postaje sve povezaniji, s migracijama i raseljavanjima. Te naše lične introvertne priče moraju da se ipak fokusiraju na važnija pitanja u širem kontekstu“, kaže Linda. Ursula je od početka zaključavanja tražila kako da se umetnički izrazi: „Pitala sam se šta da fotografišem? Mrtvu prirodu? Bez ljudi? Kako je to dosadno!...“ A onda se posvetila svojoj porodici, kojoj se tokom pandemije priključio još jedan član. „Slikala sam svog devetogodišnjeg sina, a onda i devojčicu, koju sam u međuvremenu dobila. Onda sam to poslala svom agentu kao nezavisni projekat, jer slike porodice i okruženja se uvek prodaju! A onda sam smislila novi projekat Automobili. Kad sam bila u mogućnosti da izlazim, fotografisala sam aute po vetru ili u muzejima ili na nekim trkačkim događajima. I scene su govorile same za sebe. I rezultat je kul, vrlo detaljne auto-art-fotke za zid!“, zaključuje Ursula.