Janša privatizuje državu

Slovenačka Levica je redak primer parlamentarne stranke koja je na talasima socijalno i ekološki odgovornih politika i društveno-političke krize nastale posle 2008. ostvarila dugi parlamentarni život u nekoj od postsocijalističkih zemalja. Na izborima 2014. je osvojila šest poslaničkih mesta, a 2018. njihov broj se popeo na devet. Prema nekim procenama, a uoči opštih izbora zakazanih za april sledeće godine – kada će biti i u Srbiji – ova partija uživa podršku oko 15 odsto građana „dežele“. Rast popularnosti nije bez uporišta – kao opozicija je isposlovala da minimalna plata ne sme da bude manja od 120 odsto vrednosti minimalnih životnih troškova, izvršila je pritisak ka povećanju plata za oko dvadeset odsto, pomogla je referendum protiv privatizacije obala reka i jezera, a njena kampanja doprinela je zabrani rada prodavnica nedeljom. Koordinator Levice Luka Mesec boravio je u Beogradu da bi iskazao podršku Političkoj platformi Solidarnost uoči beogradskih izbora na kojima će Solidarnost nastupiti s Inicijativom Ne davimo Beograd. To nije jedini konkretni korak koji je do sada vodio ka regionalnom povezivanju – Levica je u julu 2020. potpisala Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti, prvom programskom dokumentu koji su leve partije i pojedinci s teritorije SFRJ potpisali od raspada bivše Jugoslavije. „Levica u regionu prolazi kroz faze konsolidacije i međusobnog učenja. Recimo, za potrebe lokalnih izbora iduće godine pravimo analizu uspeha zagrebačke platforme Možemo koja je tamo osvojila gradsku vlast. Preduslov saradnje je stalna komunikacija i upoređivanje iskustava, budući da ni početne pozicije u svim delovima bivše SFRJ nisu iste. Nacionalni konteksti se možda razlikuju, ali je istorijski kontekst svuda isti i uspeh levice će zavisiti od toga koliko sama levica prepozna i prihvati da mora da odgovara na aktuelne, konkretne izazove, a ne na nešto što se recimo desilo 2008. godine“, kaže Mesec za NIN. Kako je Slovenija izgledala 2014, kada ste ušli u parlament, a kako izgleda danas? Slovenija je izgubila najmanje deset godina. Prvi koraci posle krize podrazumevali su mere štednje i spasavanje bankarskog sektora, što je atomizovalo slovenačko društvo i kompromitovalo institucije. Od 2014. do izbijanja pandemije, brojne liberalne partije su pokušale da izazovu nostalgiju preko figure Janeza Drnovšeka, bivšeg predsedavajućeg Predsedništva SFRJ, glavnog pregovarača za vreme ratnih sukoba i kasnije dugogodišnjeg premijera koji ima status najuspešnijeg slovenačkog političara. Levica je posle prošlih izbora podržala vladu Marjana Šareca da Janša ne bi još tad došao na vlast. Podršku smo povukli posle godinu i po, pošto nijedan naš projekat nije bio sproveden. Vlada je funkcionisala još neko vreme, da bi Šarec na kraju odstupio, misleći da će ponovo biti mandatar. Janez Janša mu je doskočio i postao premijer, pomalo znakovito, na petak trinaesti, u martu prošle godine. Sada se Drnovšek i liberalni konsenzus ne pominju, nego je na redu spasavanje društva. Napadi na civilno društvo i medije su konstantni, spinovi su svakodnevni, podgreva se atmosfera podele, pa pola glasača u Sloveniji više ne zna kome šta da veruje. Koliki je za to vreme bio prostor za leve politike? Naš prvi stav je bio da se organizovano suprotstavimo merama štednje i neoliberalizmu, onako kako smo ga tad razumeli. Ušavši u parlament, dobili smo glas da se borimo za potplaćene i prekarne radnike, za penzionere, uopšte za obespravljene, a odsustvo zelenih stranaka u Sloveniji otvorilo nam je put da se bavimo zaštitom životne sredine. S povratkom Janše na mala vrata, dobili smo priliku ne samo da budemo najbolji socijalisti i ekolozi u Skupštini, već da budemo i najbolje demokrate, budući da je aktuelni premijer potpuno obesmislio rad institucija. Morali smo da učimo da budemo proaktivni, da predlažemo i zagovaramo, ne samo da reagujemo. Od 2008. do danas je postojao globalni uzlet levih politika i aktera – od Bernija Sandersa i DŽeremija Korbina, preko Podemosa i Sirize, do primera poput slovenačke Levice i hrvatske Radničke fronte i Možemo. Neki primeri su bili uspešniji od drugih? Svaki od tih primera levicu je pogurao malo dalje. Recimo, Sandersova kandidatura nije bila uspešna ni na nivou stranke, a kamoli predsedničke trke, ali je Bajdenova administracija preuzela dosta mera levog krila Demokratske partije. Bez Sandersa, sad se ne bi razgovaralo o minimalnoj plati, Grin nju dilu i borbi protiv siromaštva. Ipak, levica jeste u krizi, naročito u Evropi. Recimo, nemačka Di Linke nije uspela da se odvoji od nekih zastarelih narativa, pa su njihovo glasačko telo kooptirali Zeleni. Sve to pokazuje da je politička borba svakodnevna i da je prostor za delanje elastičniji nego što na prvi pogled deluje. U septembru su slovenačke gradove protresli masovni protesti zbog uvođenja kovid propusnica, ali deluje da je podtekst bio širi, ako je suditi po protestima koji su im prethodili – ljudi su izrazili nezadovoljstvo ne samo zbog afere Patrija iz 2006. i činjenice da Janša nije odslužio dvogodišnju kaznu zatvora usled zastarelosti, ne samo zbog afere oko nabavke respiratora iz jula prošle godine, nego i zbog opšteg nezadovoljstva. Prošlog juna, u Srbiji su izbili slični protesti – navodno zbog protivepidemijskih mera, a zapravo zbog nezadovoljstva radom vlasti. U Sloveniji na izborima ne glasa između 30 i 40 odsto punoletnih građana, a preklapanje te grupe s različitim antivakserskim grupama je veoma veliko. To su ljudi koji nikome ne veruju, pa ni Levici, i to jeste problem. Svoje telo doživljavaju kao poslednju liniju odbrane i slobode za koju veruju da im se uskraćuje. Odjednom vlast nije samo Janša, nego i studentkinja na benzinskoj pumpi koja im brani da sipaju gorivo bez maske i kovid propusnice. U tom smislu, protesti u Sloveniji nisu bili toliko protiv epidemioloških mera koliko protiv vlasti koja im nameće barijere, i tu postoji levi potencijal, ali je okidač nažalost problematičan – krajnji individualizam koji negira život u zajednici, iako su demonstranti paradoksalno nastupali zajednički. U toj zajednici na ulicama, opet pomalo paradoksalno, bilo je i dosta pobornika kovid propusnica i zagovornika vakcinacije, čak i naših simpatizera, koji su naprosto besni na vlast. Odgovor policije bio je brutalan, slično kao u Beogradu, s tim što je policijsko nasilje u Sloveniji svojevrsni presedan. Zbog toga su i oni ljudi koji na proteste nisu gledali s razumevanjem protestima pružili uslovnu podršku. Nisu pomogle ni Janšine reakcije, koji je cinično rekao: nama se pune bolnice, a vi se u stotinama zezate po ulicama. Nasilno gušimo proteste, ali za vaše dobro. Kako se ta reakcija uklapa u druge Janšine narative? Janša je u prošloj deceniji zagovarao fiskalni konzervativizam, a otkako se vratio na vlast liberali tvrde da je ovaj period najviše socijalistički još od 1990. godine. Ta mu priča ide naruku. Razdeljuje doslovno milijarde evra firmama, penzionerima, samozaposlenima i javnom sektoru kao različite bonuse u doba korone, time pumpa BDP na oko šest odsto, kolika je projekcija i za sledeću godinu, a on slavodobitno tvrdi: vidite kako se Evropa muči, a nama ide nikad bolje. Ekonomski gledano, rast je bez pokrića i služi kao dimna zavesa za privatizaciju države. Jer on istovremeno iz nedelje u nedelju plasira po jednu aferu i to poprima bizarne proporcije. Podredio je sebi policiju, sveo ju je na nivo partijske policije, a sebe je okružio ljudima s kriminalnim zaleđem. Prostor za argumentovanu kritiku sveden je na nekoliko medija koji rade profesionalno, a na jedno takvo glasilo ima nekoliko glasila koja su pod njegovim uticajem i u kojima teče neka paralelna stvarnost. Formirali ste predizbornu koaliciju levog centra, sa Socijaldemokratama, Listom Marjana Šareca i Partijom Alenke Bratušek, kojoj se daju najveće šanse za formiranje nove skupštinske većine. Istovremeno postoji više desetina levo opredeljenih organizacija koje se potpisale krovni program koji će vršiti pritisak na formiranje i rad sledeće vlade. Podrška Janši se kreće između 20 i 25 odsto, a izlaznost na izborima 2018. je bila 52 odsto. Mnogo je neopredeljenih, kao i u Srbiji. Kako ih animirati? Naša sreća je da Janšu već podržavaju njegovi glasači, tj. činjenica da njegova Slovenačka demokratska stranka ne može da animira neopredeljene, osim poklonima i sitnim podsticajima. Ipak, njihov manevarski prostor je sveden. S druge strane, Janša ima reputaciju „crne udovice“, pošto njegovi koalicioni partneri gotovo potpuno izgube podršku dok su s njim na vlasti. Relativno govoreći, SDS će pobediti na izborima, pretpostavljam s 25-30 odsto, ali neće prebaciti 50 odsto, jer niko ne želi s njim u vlast. Verujem da preostale neopredeljene možemo da animiramo mi. Naše glasačko telo je heterogeno, glavnu podršku imamo u mladim i obrazovanim ljudima, ali i u žrtvama tranzicije i u tradicionalnim levičarima. Ipak, okolnosti pandemije nametnule su nove političke okvire u kojima tek treba da se snađemo. I kao društvo i kao politički akteri. Stefan Slavković