Kakva uloga za Dragija

U januaru 2022. italijanski parlament će se, zajedno s predstavnicima regiona, tajnim glasanjem izjašnjavati o izboru novog šefa države. Ishod tog glasanja će imati mnogo dalekosežnije implikacije nego što to većina ljudi shvata. Zapravo, autori ovog teksta italijanske predsedničke izbore vide kao jedno od tri izjašnjavanja koja bi mogla da odluče sudbinu Evropske unije u narednim godinama - pri čemu su druga dva u septembru održani parlamentarni izbori u Nemačkoj, te predsednički i parlamentarni izbori u Francuskoj narednog aprila, odnosno juna. Preovlađujuće uverenje je da italijanski predsednik ima samo ceremonijalnu rolu, poput nemačkog. A zapravo, iako ustav Republiku Italiju određuje kao parlamentarnu demokratiju - ustrojenu tako da vlada zavisi od podrške izabranih narodnih predstavnika koji čine zakonodavnu granu vlasti - takav sistem se održava samo u periodima relativnog političkog mira. Kada političkim sistemom dominiraju visoko funkcionalne stranke sposobne da obezbede čvrstu većinu u parlamentu, predsednikova uloga je relativno marginalna. Ali u turbulentnim periodima, kada je politički sistem slab i nije u stanju da obezbedi održiva rešenja, predsednik postaje deus ex machina. Dve najvažnije alatke kojima predsednik raspolaže su njegovo ovlašćenje da imenuje premijera i potvrđuje izbor budućih članova vlade; te pravo da raspusti parlament nakon što se „konsultuje“ s predsedavajućima oba doma. Povrh toga, kao neko ko potpisuje bukvalno sve zakone i uredbe, predsednik ima i moć da pravne akte s kojima se ne slaže vrati parlamentu na ponovno razmatranje. Predsednik je takođe vrhovni komandant vojske, kao i predsedavajući Visokog saveta sudstva. S obzirom na ovakva predsednička ovlašćenja, odavno je konstatovano da u Italiji postoje dve paralelne komandne linije. Jednu predvodi premijer, koji vlast sprovodi preko ministara u svom kabinetu i šire shvaćenog političkog sistema. Premijer je formalno zadužen za unutrašnju politiku i ima najveći uticaj na svakodnevni život sunarodnika. Politička legitimnost je ključna za obavljanje premijerske dužnosti. Druga linija komande je više institucionalna (i implicitna) nego politička. Predsednik je odgovoran za odnose Italije s Evropom (uključujući staranje o tome da se zemlja pridržava ugovora i propisa na čije poštovanje se obavezala članstvom u Evropskoj uniji), i sa saveznicima poput Sjedinjenih Država. Predsednik uticaj ostvaruje preko tehnokratske strukture ministarstva ekonomije i finansija, posebno preko svemoćne Službe državnog knjigovodstva (Ragioneria Generale dello Stato) i Banke Italije, tamošnje centralne banke. U nekim ranijim prilikama, kad bi se učinilo da politički sistem klizi ka populističkim, antievropskim pozicijama, šef države je bio taj koji je saveznike uveravao u to da će zemlja ostati privržena međunarodnim sporazumima čiji je potpisnik. Januarski predsednički izbori dolaze u kritičnom trenutku. Nakon što joj je odobreno skoro 200 milijardi evra u vidu bespovratne pomoći i povoljnih kredita iz 750 milijardi evra vrednog evropskog paketa nazvanog Naredna generacija EU, Italija će od 2022. do 2024. biti u prilici da sprovede ambiciozan program reformi. Ukoliko bude demonstrirala da ta redistribucija sredstava unutar EU može da bude sprovedena na efikasan i delotvoran način, Italija bi temeljno mogla da promeni političko ustrojstvo EU, pripremajući teren za uspostavljanje stalnog mehanizma redistribucije i kreiranje fiskalne unije. Implikacije takve promene bi bile izuzetno značajne. Unija bi stekla veći kapacitet za fiskalnu podršku strukturnim reformama na nacionalnom nivou, s ciljem da se poveća potencijal rasta čitavog bloka. Istovremeno, uloga monetarne politike bi relativno posmatrano bila smanjena, jer bi Evropska centralna banka (ECB) skoro u potpunosti mogla da se fokusira na kontrolu inflacije, umesto što mora da pribegava zaobilaznim merama za podelu rizika u situaciji kad ne postoji zajedničko evropsko ministarstvo finansija. Ukoliko se, međutim, ispostavi da Italija nije u stanju da evropska sredstva troši efikasno, finansijski paket Nova generacija EU će ostati upamćen tek kao jednokratni pokušaj. Za ekonomske podsticaje i dalje će biti zaduženi kreatori fiskalnih politika na nacionalnom nivou i ECB. Stoga je od ključne važnosti da Italija uspe u tome da svoju privredu učini konkurentnijom i efikasnijom. Daleko od toga da je takav ishod izvestan, kad se ima na umu istorija njenih relativno loših iskustava u plasiranju sredstava iz evropskih fondova. To što je Evropska komisija odobrila italijanski plan oporavka u velikoj meri se može objasniti činjenicom da je aktuelni premijer Mario Drag bivši predsednik ECB. Pitanje koje se nameće je, stoga, na koji je način najbolje osigurati da Dragi i nadalje ima vodeću ulogu u sprovođenju reformske agende. Po tom pitanju postoje dve škole mišljenja. Prva smatra da je Dragi dobro pozicioniran da ostane na premijerskoj poziciji najmanje do kraja mandata aktuelnog saziva parlamenta, koji ističe u februaru 2023. To bi mu omogućilo da nadgleda inicijalnu implementaciju plana reformi, dok bi za to vreme italijanske partije centra nastojale da pripreme političku platformu koja bi mu obezbedila priliku da i posle narednih izbora s novom parlamentarnom većinom nastavi započeti posao. Druga škola mišljenja, pak, smatra kako bi bilo bolje da Dragi postane predsednik. S čelne pozicije u drugom komandnom lancu u narednih sedam godina bi bio u prilici da nadgleda mnoge elemente plana reformi, i tako osigura da će se Italija u duhu i slovu pridržavati evropskih ugovora čak i u slučaju da 2023. na vlast dođe neka nova evroskeptična vlada. Prva varijanta čini se lakšom zbog toga što predstojeći predsednički izbori neće imati uticaja na aktuelnu vladu; ali bi problem mogao da nastane 2023, jer nema garancija da će i posle sledećih parlamentarnih izbora Dragi ostati na premijerskom mestu. Drugi scenario bi zavisio od toga da li bi Dragi dobio dovoljno glasova na tajnom glasanju za izbor predsednika, što se takođe ne može garantovati; ali bi u slučaju da pobedi to osiguralo da će u svojstvu predsednika ostati na sceni narednih sedam godina. Stanovište autora ovog teksta je da je to poželjnija varijanta. Italija ostaje najslabija karika u lancu evrozone, što znači da će politika koja će biti vođena i odluke koje će se donositi u Italiji biti od ključnog značaja za opstanak i prosperitet EU u narednim godinama. Ukoliko bi se populističke partije vratile na vlast, u situaciji kad su nivoi duga i deficita već do te mere visoki, u pitanje bi moglo da bude dovedeno i italijansko članstvo u evrozoni, što bi onda bilo nagoveštaj svih mogućih poremećaja na tržištu. Daleko od toga da je u pitanju glasanje reda radi, značaj predstojećih predsedničkih izbora u Italiji ne može biti veći.