Zbogom oružje

Kada se pomene “Zastava”, prve asocijacije već godinama vas vode ka štrajkovima ili socijalnom beznađu... Ove godine se, pored asocijacija, postavlja samo jedno jednostavno pitanje: Šta će biti sa našom najstarijom oružarskom fabrikom? Hoće li, dakle, fabrika koju je ustanovio još knez Miloš Obrenović biti privatizovana ili će na prodaju otići neki od njenih pogona (recimo, onaj u Raškoj oblasti)? Kao najveća fabrika namenske industrije u Srbiji, “Zastava oružje” biće i dobar primer onoga što će se desiti sa celokupnom namenskom industrijom.

Strategija promena u ovoj grani privrede je već urađena. Ponuđena rešenja se kreću mahom u pravcu smanjenja broja radnika za najmanje 30-40 odsto, potpunog odvajanja od civilnog dela proizvodnje, pa do konverzije vojne industrije u potpuno civilnu, ili otvaranja mogućnosti da se to jednog dana desi. Ali, majstori oružari nikako nisu zadovoljni.

“Sindikat ‘Zastava oružje’ smatra da je materijal koji su izradili ‘Deloitte and Touch’ i Ekonomski institut neupotrebljiv za vođenje procesa restrukturisanja”, kaže za NIN Jugoslav Ristić, predsednik Sindikata “Zastava oružje”.

Za početak, neće biti privatizacije ni “Zastava oružja” niti ijedne druge fabrike iz našeg namenskog korpusa, bar u naredne tri godine. To je zvanični stav Ministarstva odbrane. Ipak, u oktobru 2004. godine je Orhan Dragaš, kao predstavnik britanske firme LCA (London Consultants Associates) dao ponudu za privatizovanje “Zastavinog”pogona u Raškoj oblasti. Ova britanska firma je, navodno, bila spremna da uloži oko 40 miliona evra, da zadrži sve već zaposlene radnike i da sprovede transfer modernije tehnologije iz Velike Britanije u SCG, a u okviru modernizacije naše vojske i ulaska u Partnerstvo za mir.

Ta ponuda je odbijena. U Ministarstvu odbrane kažu da je takva odluka doneta zato što su preko britanske ambasade utvrdili da pomenuta firma nema licencu da bi se bavila proizvodnjom vojne opreme i oružja. Da li je i kako na odbijanje ponude uticala i afera sa izvozom oružja u Nigeriju i njegovim reeksportovanjem u Liberiju (a koja je pod međunarodnim sankcijama) i učešćem Orhana Dragaša u tom poslu, teško je reći. Izvesno je da Ministarstvo odbrane sada mnogo više vodi računa o izdavanju izvoznih dozvola za trgovinu oružjem. Kao i to da sudbina ovog pogona i dalje ostaje otvorena. Jer, već u avgustu prošle godine se nezvanično govorilo o tome da će pomenuti pogon ići na aukciju Agencije za privatizaciju. Studija koja je u tom trenutku bila na proveri u samom Ministarstvu odbrane, a koju je izradio pomenuti konzorcijum ovlašćen od Agencije za privatizaciju, predvidela je da samo manji deo “Zastavinih” vojnih kapaciteta i dalje to bude, a da se veći preorijentiše na sportsko naoružanje. A pogon u Raškoj bi trebalo da “ide”. Procenjeno je da bi ovakav model restrukturisanja bio najjeftiniji: koštao bi oko 10 miliona evra. Ipak, oružari nisu zadovoljni rešenjem.

“Plan je, moram priznati, popravljen predlozima Ministarstva odbrane”, kaže Ristić. “Ali, njihova suština je otpis dugova prema Ministarstvu i javnim preduzećima, prevremeno penzionisanje dela radnika s dobrim otpremninama. Ono što mi hoćemo, jeste prevođenje statusa preduzeća u javno, po okončanju postupka. Ova je fabrika tehnološki nedeljiva bez ogromnih ulaganja. To kažem misleći na proizvodnju sportskog programa, a koja bi mogla biti privatizovana.”

Sindikalci “Zastave oružja” kažu da su fabrika i grad već platili previsoku cenu tranzicije i da je vreme da se država pozabavi donošenjem zakona o konverziji vojne u civilnu industriju. Doduše, sve naše fabrike su već upućene na to da pojačaju proizvodnju za civilne potrebe - “Prvi partizan”, “Karađorđevo”, “Sloboda”, od toga već poodavno žive. Ali, u samom Ministarstvu kažu da se o konverziji već razmišljalo ali je ideja za sada odbačena jer iziskuje mnogo para. Ipak, ako prema predloženim rešenjima sve ove fabrike treba da se preorijentišu i na samostalno učestvovanje u trci na svetskom tržištu i na civilno oružje, jasno je da mnoge mogućnosti ostaju otvorene. Ostaje nejasno kolike će otpremnine dobiti radnici koji dobrovoljno odu. Za sada se u vladi (da ne kažemo kod Mlađana Dinkića) i ne naslućuje raspoloženje da se prihvati predložena cena od 200 evra po godini radnog staža, a kamoli ona veća, od 300-400 evra, o kojoj su u “Zastavi” razmišljali!

“Taj predlog stimulativnih otpremnina koje bi se delom finansirale iz Fonda za reformu, već je napravljen”, kaže za NIN direktor “Zastava oružja” Dragoljub Grujović. “Predviđena su i investiciona ulaganja, krediti kojima bi se za to neophodan novac pribavio. Mi bismo išli upravo ka modernizaciji proizvodnih linija i procesa. Ostaje da sačekamo odluku vlade. Zaposleni očekuju da postupak počne već ove godine.”

Jedno pitanje ostaje da lebdi nad Kragujevcom: može li fabrika da posle sankcija, bombardovanja, bude ravnopravna na svetskom tržištu?

Zato je valjda Prvoslav Davinić i uputio naše proizvođače da samostalnije istupaju. “Sloboda” iz Čačka je već ušla u poslove sa stranim partnerima. Ali, za svet je potreban i kvalitet. U “Zastavi” tvrde da su primenjene tehnologije neprevaziđene po kvalitetu, no, da nisu dovoljno produktivne, naročito kada je reč o “štancovanju” sportskog oružja. Mnogobrojni poznavaoci tvrde da to nije baš tako. I sami Kragujevčani kažu da se tehnološka zaostalost vidi u primeni nove, produktivnije opreme. Noviteti u proizvodnom procesu podrazumevaju smanjenje broja zaposlenih, što se inače događa u svim evropskim kompanijama te vrste.

Dobra je vest da zainteresovani za našu najstariju fabriku postoje. U “Zastavi” kažu da su dolazili predstavnici belgijskog “FN Hestala”, austrijskog “Stedžr Manlichera”, italijanskog “Otto Melara”. I izraelskog IMI-ja. A onda je Miroljub Labus ustvrdio da novoproizvedena puška M-21, nagrađena na Međunarodnom sajmu oružja u Francuskoj, ne valja. U samoj “Zastavi” različito ocenjuju efekat Labusove izjave. Sindikat tvrdi da su zainteresovani kupci odustali od posla, a uprava smatra da su neoprezne izjave izazvale podozrivost, ali ne i veliku štetu, kao i da se u ovom konkretnom slučaju uopšte ne može govoriti o bilo kakvim lobijima. Valjalo bi podsetiti se da je baš prethodni direktor, pukovnik magistar Marinko Petrović, koji je i nagrađen za samu pušku, upozorio na postojanje lobija koji bi da obezvrede i pušku i fabriku. Petrović je smenjen tek u septembru 2004. a bivši Upravni odbor je podneo ostavku još u vreme smene Borisa Tadića sa mesta ministra odbrane u aprilu. A ako se govori o IMI-ju i našim vezama sa Izraelom, treba se setiti Tadićeve diplomatske misije u Izraelu u leto 2003. i pozitivnih naznaka koje je on tada dobio, upravo u vezi sa vojno-tehničkom saradnjom. Pregovori sa ovim proizvođačem svetskog renomea počeli su još 2002. godine i odnosili su se na saradnju u izradi pušaka za tržišta “trećeg sveta”. Posao je prihvaćen od mešovitog izraelsko-jugoslovenskog komiteta za vojnoekonomsku saradnju. Marinko Petrović je zbog toga prošle godine optužio pukovnika mr Vukašina Filipovića i upravo penzionisanog generala Milana Šunjevarića, za “podršku” izraelskom lobiju. Šunjevarić je, prirodno, odbacio te tvrdnje kao potpuno netačne. U “Zastavi” tvrde da IMI ne treba vezivati za lobije.

“Ne postoji direktna povezanost IMI-ja sa puškom M-21, osim kroz težnju ove firme da zauzme i naše tržište, što je u osnovi legitimno. Oni bi onda preko nas ušli i na naša tradicionalna tržišta. Međutim, postoji ponuda ove firme za kooperaciju u proizvodnji, što govori o našem visokom rejtingu među proizvođačima oružja”, tvrdi Jugoslav Ristić i upućuje na “domaće lobiste”, kao najveći problem, jer oni, po njegovom mišljenju, protežiraju uvozno-izvovne poslove pojedinih firmi. Ristić veruje da nemoć “Zastave” da sa vojnih stokova povrati pojedine tipove pušaka koje je sama proizvela, upravo predstavlja najbolji pokazatelj delovanja ovih grupa.

Dragoljub Grujović smatra da u domaćoj “namenskoj” nema lobija, već samo dobra želja da se ona konsoliduje. I dodaje da je svakome moralo biti jasno da je zamena puške M-21 nekom stranom, nemoguća. Razlog je jasan: država je mnogo uložila u razvoj sistema opremanja vojnika 21. veka, pri čemu je M-21 samo jedna od komponenti. NJena serijska proizvodnja je već moguća. Za uvođenje (podrazumeva se i prethodno testiranje) stranog rešenja, kao i osvajanje njegove proizvodnje, potrebne su najmanje tri godine žestokog rada.

“I laiku je jasno da se sistem ‘kalašnjikov’ još ne može prevazići”, decidiran je Grujović.

Osim toga, mi već imamo oružje koje je u NATO kalibru (M-80, M-85, M-90, M-95 puške). A i češko iskustvo kaže da ulazak u Partnerstvo za mir, pa i NATO, ne znači preoružavanje vojske.

Kakvu ćemo “namensku” imati u budućnosti? Ako je po planu, sa znatno manjim brojem radnika, unapređenom tehnologijom proizvodnje i sposobnu da tržišno posluje. Za samu “Zastavu”, bi ovo moglo značiti prepolovljivanje broja radnika, veliki posao oko upošljavanja 430 invalida rada (što je deo sindikalnih zahteva u postupku restrukturisanja i predstavlja obavezu republičke vlade po sporazumu iz 2001. godine) kao i trajno odvajanje od civilnog dela kompanije. I tešku borbu u moru kojim vladaju velike ajkule uvek gladne višestrukog profita.

Namenska na remontu Program Vlade Srbije predviđa da se iz namenske izdvoji sve ono što ne čini deo vojne proizvodnje i da se to privatizuje Vlada Srbije uskoro odlučuje o restrukturiranju šest od ukupno četrnaest vojnih preduzeća. U “Slobodi” Čačak, “Prvom partizanu” Užice, “Krušiku” Valjevo, “Prvoj iskri” Barič, “Milanu Blagojeviću” Lučani i “Zastavi oružje” država je vlasnik više od pedeset i jedan odsto kapitala, tako da je program najpre urađen za njih. “Očekujemo da vlada već na prvoj narednoj sednici donese odluku o usvajanju Strategije restrukturiranja ove grane”, kaže za NIN general Ivan Đokić, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse. “Program predviđa da se iz “namenske” izdvoji samo ono što ne čini deo vojne proizvodnje, i da se to privatizuje”, kaže za NIN general Milan Šunjevarić, do 1. januara načelnik Uprave za istraživanje i razvoj. Šta sadrži predlog upućen Vladi Srbije iz Ministarstva odbrane? Kao prvo, otpis dugova. Zatim, socijalni program i reorganizaciju preduzeća. U naredne tri godine verovatno neće biti privatizacije vojnih postrojenja. U Ministarstvu ocenjuju da će vremenom sama država uvideti šta je to što u “vojnom” delu čini višak. Iako u Ministarstvu kažu da je uglavnom “namenska” ta koja duguje, stvari nisu tako jednostavne. Samo “Zastavi” mnoge zemlje “trećeg sveta” duguju nešto više od 60 miliona dolara. Svi poslovi su išli preko SDPR “Jugoimporta” a nekadašnja državna struktura je odobravala ovim zemljama kredite. SFRJ je u međuvremenu nestala, ove države su postale siromašnije, nama su uvedene sankcije. Sada je praktično nemoguće naplatiti potraživanja u kešu. Oružari veruju da bi se to moglo rešiti preko robnih ili drugih aranžmana između države, a oni bi, zauzvrat, mogli dobiti stimulativne izvozne kredite. Međutim, vladi “namenska” duguje oko 3 milijarde dinara; javnim preduzećima oko 800 miliona, a Ministarstvu odbrane oko 1,6 milijardi. U Ministarstvu odbrane su smislili rešenje. “Preduzećima ćemo olakšati početne korake tako što će država otpisati dugove prema njoj, a zauzvrat će dobiti veći procenat vlasništva od 51 odsto”, kaže Šunjevarić. Preduzeća bi za svoje poslove mogla da uzimaju i kredite Fonda za reformu, čija je svrha pomoć namenskoj industriji. Još jesenas je ministar odbrane Prvoslav Davinić dao usmenu saglasnost čelnim ljudima ovih preduzeća da sami krenu u izvozne programe i da počnu izradu programa restrukturiranja. Nekada izuzetno uspešna privredna grana (godišnji izvoz je u proseku donosio između 1,5 i 2 milijarde dolara, svedena je na stotinak miliona dolara. Skoro da još uvek postoje tihe sankcije za ovu vrstu poslova. Nedavno je “Zastava” bila sprečena da, uprkos tome što je unapred platila 100 odsto, uveze univerzalnu mašinu za rendisanje iz Nemačke. Još uvek, naime, strane vlade mogu oceniti da mi nismo spremni za tu vrstu saradnje, pa shodno tome i daju “preporuku” svojim firmama. Osim toga, konkurencija je vrlo jaka. Iz istočnoevropskih zemalja “kalašnjikove”, na primer, prodaju na stokove, po veoma niskoj ceni od 80-100 dolara po komadu. Proizvodnja dobre puške košta mnogo više. Dodatne poteškoće je izazvao i pad dolara u odnosu na evro (većina naših partnera posluje u američkoj valuti). Kad se na sve doda i carina na repromaterijal od 18 odsto, pri stimulaciji proizvodnje od svega 0,93 odsto, onda je jasno da je vreme za smanjenje kapaciteta ili preusmeravanje na nove tehnologije. Zato su predviđeni i novi proizvodni programi od oko 3 milijarde dinara. U pomenutih šest preduzeća zaposleno je oko 10 000 radnika. Najviše u “Zastavi”- 3 550. Po sadašnjim računima, radnika će biti oko 3 500 manje. Deo će biti prevremeno penzionisan, a neki će dobiti otpremnine. Program Ministarstva predviđa da za to bude utrošeno oko 2,5 milijarde dinara. Država je insistirala da cena socijalnog programa restrukturiranja “namenske” bude kao za sva ostala državna preduzeća. Otpremnina za radnike “namenske” je 200 evra po godini radnog staža. Oružari, bar oni iz “Zastave”, nisu zadovoljni. Kažu da je izostao predlog biznis plana za ovih šest preduzeća. “Jedino moguće rešenje je prenošenje izrade biznis plana na sama preduzeća”, kaže za NIN Dragoljub Grujović, direktor “Zastava oružja”. Šta će se sada proizvoditi? Naše fabrike se ne mogu vratiti u stare poslove. Zemlje Istočne Evrope su u međuvremenu postale deo NATO-a i preusmerile se na nove tehnologije. Raspodela zona trgovine već je izvršena. Svako mešanje se kažnjava. U izgledu su mnogo manji poslovi . “Prvi partizan” iz Užica je, na primer, nekada izvozio na američko tržište municije u vrednosti od 8 do 12 miliona dolara. Danas je to osam puta manje! “Zastava” ima priliku da u 2005. godini podigne izvoz u SAD sa 10 000 karabina i pištolja na 15 000. Svi se preorijentišu na lakše i sportsko naoružanje. Država će od sada uzimati samo ono što joj treba za vojsku koja se reformiše u skladu sa Strategijom odbrane. A ona predviđa terorizam kao glavnu opasnost, što znači i drugačiji tip naoružanja. Veliko je pitanje hoćemo li praviti tenkove, recimo. Na svetskom tržištu ima više nego dovoljno teške artiljerije, tako da jedino o čemu se sada razmišlja jeste remont. Upravo su u nekim zemljama u toku tenderi za remont starih tenkova na kojima konkurišu i naše firme. Izvesno je da veliki posao počinje. I da će proizvodnja usisivača biti razdvojena od vojnih postrojenja. A koliko je to složen i težak posao pokazuje primer Bugarske. Izvršen je niz pokušaja da se reši problem “namenske”: od restrukturiranja do konverzije. Rezultat je veliki gubitak. Bugarska danas ima samo tragove namenske proizvodnje.