Uloga jednog Beograđanina u istoriji transplantacije

Pre pedeset godina, na današnji dan, 6. januara 1955. izdato je saopštenje o obavljenoj transplantaciji bubrega, na Badnje veče, 23. decembra 1954. (po gregorijanskom kalendaru) kao i o odličnom stanju bolesnika kome su tog dana skinuti konci sa operacione rane. Izdato saopštenje označilo je početak ere transplantacione medicine u kojoj se uspešno presađuju organi sa jedne na drugu osobu, bilo da je davalac organa živ ili mrtav.

Kada se Beograđanin, inače američki državljanin, Ronald Herik, pre 50 godina odlučio da jedan svoj bubreg pokloni Ričardu Heriku, svome na smrt bolesnom bratu - jednojajnom blizancu, nije ni pomišljao da će svojim postupkom početi sa pisanjem prvih redova istorije uspešnih transplantacija organa. Danas 73-godišnji Ronald Herik, koji živi u Beogradu, nedaleko od Branskvika, u američkoj državi Mejn, želeo je samo jedno: spasavanje Ričardovog života, a o žrtvi koju podnosi i o izgledima za uspeh operacije, kako tvrdi, nije ni razmišljao.

Uprkos lošim izgledima za preživljavanje posle transplantacija bubrega sa čoveka na čoveka, koje su počele 1954. godine, lekari suočeni sa bezizlaznim situacijama u kojima su se nalazili njihovi pacijenti, izveli su do 1963. godine oko 700 transplantacija bubrega. Naravno, manje od pet odsto bolesnika živelo je godinu dana dok su svi ostali umirali već u prvim mesecima posle operacije. Nakalemljeni organ bio bi odbacivan zbog razlika u sastavu proteina primaoca i davaoca, odnosno zbog pojave limfnih ćelija koje proizvode antitela i odbacuju strani organ. Bubreg se najčešće transplantuje zbog toga što davalac može funkcionisati i sa samo jednim bubregom.

Istorijska operacije u decembru 1954. u ondašnjoj Piter Bent Brajamovoj bolnici u Bostonu (američka država Masačusets), trajala je pet i po sati i ne samo da je produžila život Herikovom bratu za osam godina, već je ohrabrila mnoge hirurge koji su potom napravili mnogo hiljada transplantacija. Herikov lekar i čovek koji ga je operisao, po imenu DŽozef Marej, dobio je 1990. godine Nobelovu nagradu za svoj poduhvat. Ronald Herik nije dobio Nobelovu nagradu ali je sedeći pored brata u bolnici upoznao svoju današnju suprugu Kler, dok je Ričard, njegov brat blizanac, upoznao Sintiju - svoju buduću ženu - koja je kao medicinska sestra, na Božić 1954. vodila brigu o tek operisanom čoveku koji će odmah po izlasku iz bolnice postati njen suprug. Od dvoje dece koje su dobili Sintija i Ročard, kćer je postala medicinska sestra i posvetila se poslovima oko dijalize bubrega.

Samo 11 godina posle Marejeve transplantacije bubrega, pojavio se na naučnom nebu doktor Tomas Starzl koji je na Univerzitetu Kolorado (CU) izveo transplantaciju jetre. Prošle nedelj na CU izvedena je hiljadita transplantacija jetre. U nekadašnjoj Južnoafričkoj Uniji, doktor Kristijan Bernar presadio jer 1967. godine srce umirućem Lujsu Vaškanskom i tako definitivno prinudio mnoge crkvene velikodostojnike da utihno svoje optužbe i prihvate mešanje lekara u stvari Gospoda. Danas doktor Marej ima 85 godina, doktor T. Starzl je napunio 79 godina, dok je dr K. Bernar umro. Dakle, niko od njih više ne operiše. Uglavnom pišu i kritički prate naučne događaje u svetu

Dosad je samo u Americi načinjeo više od 400 000 transplantacija, a svake godine se uradi najmanje još 25 ili 30 000 novih presađivanja bubrega. U Velikoj Britaniji je ove godine urađeno 2 876 transplantacija srca, jetre, bubrega, pankreasa i pluća. Od toga je sa umrlih lica uzeto 75 odsto organa, dok je 25 odsto pripadalo živim davaocima. Impresivnih 94 odsto bolesnika sa presađenim organima od živih osoba, posle prve godine od operacije u odličnom je stanju, dok 87 odsto živi bez problema ali sa organima kadaveričnog porekla.

U mnogim zemljama Evropske unije i Sjedinjenim Američkim Državama već godinama se vodi opsežna i intenzivna kampanja za obezbeđivanje što većeg broja dobrovoljnih davalaca organa, koji u svojom vozačkim dozvolama i drugim ispravama upisuju pristanak da u slučaju smrti poklanjaju svoje organe za presađivanje onim osobama koje na njih čekaju. Za sada u Americi na transplantaciju čeka oko 80 000 bolesnika dok ih je u EU oko 120 000. U zemljama, poput naše, u čijoj se kulturi življenja uzimanje organa sa umrlih lica smatra skrnavljenjem tela, transplantacije organa sa umrlih osoba na one koje su još u životu nisu uzele maha i izvode se izuzetno retko. Ovo kao prvu posledicu ima zaostajanje u hirurškom i tehničkom smislu i oslanjanje na dijalizu koja je najskuplja moguća metoda lečenja nefunkcionalnih bubrega. To je razlog da se u SCG uradi jedna ili nijedna trasnplantacija godišnje.

Uprkos očiglednom progresu tansplantacione medicine, etički i logistički problemi postali su danas očigledniji i znatno izraženiji nego ranije, pre svega zbog sve većeg broja bolesnika koji čekaju na nečiju smrt da bi sebi produžili život ali i zbog pokušaja mnogih vrhunskih transplantacionih hirurga koji vrše pritisak na zakonodavce u zemljama u kojima žive, ali i na Svetsku zdravstvenu organizaciju, želeći promenu odredbe po kojoj za sada nije dozvoljena komercijalizacija i prodaja organa. Na prvi pogled neko bi mogao odmah dovesti u pitanje moralnost ovakvog pritiska. Međutim, stvari nisu tako jednostavne; poslednjih nekolio godina za presađivanje se koriste samo delovi organa, tako da je moguće iskoristiti samo jedan komad jetre ili samo jedan režanj pluća davaoca, koji se zatim ubacuju kao “pomoćnici” u odgovarajući bolesni organ primalaca. Kao posledica nedostatka potrebnih organa za presađivanje nastao je tzv. transplantacioni turizam ali i porast broja obolelih od hepatitisa i drugih prenosivih zaraznih bolesti koje nastaju zbog skrivanih i na brzinu izvedenih operacija, uzimanja organa od “turista”, odnosno od ljudi u materijalnim nevoljama koji prodajom delova svog tela dobijaju unapred dogovorenu količinu novca.

Momčilo B. Đorđević
(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogrdu)