Savketova formula

Znate li, Srbi moji, da postoji formula za spas Srbije, da postoji JEDNAČINA MOĆI NACIJE (!?) Sačinjena je u Sidneju, u Australiji, još daleke 1971. godine. Sačinio ju je Savke Australac.

E, sa tim Savketom imao sam zakazano, tačno u podne 14. januara, u kafani “Orašac”, tamo gore u Bulevaru, iznad Vukovog spomenika. Savke je sedeo za centralnim stolom “Orašca” sa dugom i belom bradom i sa šajkačom. Pio je zidarsko i to iz flaše. Jer, malo li je genija otrovano po srpskim kafanama! Zdravimo se, a Savke skida šajkaču. I tu počne naglo da mi liči na Vasu Pelagića, a pomalo i na Lomonosova! Taj duh, ta rasa, sve ređa u Srba.

Savke Australac je, inače, rođeni Beograđanin “u trećem kolenu”. Elem, Savke je begajući od Titovog komunizma, još šezdesetih godina u Australiju zbrisao. I, danas, iz opreza ne živi u Beogradu, već u Loznici. Sam za sebe kaže da je “kafanski filozof”. Dolazi jednom mesečno u Beograd da kupi nove knjige. Šta ćeš. Mladićeva taktika! DŽa ovamo, dža onamo, a Karla del Ponte pizdi na suvo.

Ali, i Savke Australac propituje kao ovi iz Službe. Te šta mislim o Voji, šta o Bokiju, a šta o Nemanjićima, šta o vinčanskom pismu i slovenskoj rasi... Tu se, odjednom, stvori i kelner Dragan iz “Grmeča”. Kao, eto, posle privatizacije zaglavio u “Orašcu” i on propituje: šta ima novo u “Grmeču”? A zove na morbidni i komšija Iva da pita: “Da li ćemo u nedelju, opet, u Slankamen kod Jove po vino za slavu?”

Pošto na sva pitanja odgovorim pozitivno, kao iz topa, Savke Australac reši da mi otkrije Jednačinu Moći Nacije (JMN). Ali, prvo se osvrće po kafani, a “Orašac”- prazan!? Ali, to je, tek, sumnjivo! Tako radi Služba, kao nema nigde nikog, a onda izlete iz šanka, iz klozeta, i cap, daj Jednačinu, daj život za Srbiju!

Elem, Savke izvuče iz torbe papir sa Jednačinom Moći Nacije. Baci mi formulu na kafanski čaršav i sričem: M= I + (R-H) + B + U + (Z+T) +P + (V+S) +N +O. Tako glasi JMN.

Šta, nejasno vam!? A Ajnštajnova formula vam je, šatro, jasna!? Ajnštajnu verujete, nanu li vam srpsku!

Naravno da Savke i objašnjava svoju Jednačinu Moći Nacije. Šta je “M” u Jednačini? M je Moć ili totalna nezavisnost, a I je ime ili svest o sebi. Ako ne znaš ko si, nema ti spasa. R je razum, ideja, H je strani faktor, uticaji, predrasude, B je brojčanost nacije, U je upornost, V je vreme, Z je znanje, T je trud, P je pronicljivost, S strpljenje, N novac i O okolnosti.

Eh, okolnosti, okolnosti! Da nije bilo snažnih zemljotresa, ni Ahajci ne bi krenuli na Dunav, na Troju. A i Trojanci da nisu slavili pobedu pre vremena, da se nisu napili vina podunavskog, ne bi im Odisej uvalio Trojanskog konja...

I, zaista, to sa Trojanskim konjem, to je samo Srbima moglo da se desi. Konji, konji, svašta će Srbin zbog konja da uradi.

Jer, pazi sad ovamo šta se dešava! Nedelja. Dan kao za bogove. I šta ćeš. Ajde, opet sa komšijom Ivom u Slankamen. A tamo proleće, Jova se sprema da topi olovo za ribarske mreže. Nove mreže traže novo olovo.

Mezimo krvavicu, pijemo Jovino vino, kad na kapiju bap, gosti! Sredoje Brković (62) iz Miokovca kod Čačka. Sa Sredojem došli i sin Dragoljub i unuk Nebojša. Al’ nisu došli po vino Jovino, već da kupe kobilu lipicanerku! Jer, crkla im njina Dajka, vezala joj se creva dok se igrala, dok se valjala na leđa... Eej, zapucali iz Miokovca u Slankamen zbog lipicanerke! Kao bili kod Ulemeka u Staroj Pazovi, bili kod Vojvodića u Surduku, pa čuli da i na Slankamenačkoj adi ima kobila. A ima, nije da nema! Zaostalo od Trojanskog rata. Preteklo, što Srba, što lipicanera... Ah, Gospode, kada se samo setim koliko je trojanskih konja skrljano u tom bratoubilačkom ratu, bogo moj, koliko božanskih lipicanera, srce da ti pukne!

Nego Jova, bizlismen, odmah se vata za telefon, menadžeriše. I, udesi Brkovićima poslovni sastanak na obali Dunava, tamo, u Zagradu, ribarskom naselju. A meni đavo ne da mira, hoću sa Brkovićima na Slankamenačku adu da gledam “konje koji jure, a nikuda ne žure” (Z. Bogdan). Zovem Ivu da idemo zajedno, a Iva neće; oće da obiđe svoju vikendicu, a obeć’o i Marku Valoku da će da svrati kod njega. Jova, rekoh, oće da topi olovo. I pođem tako sam sa Brkovićima. Kad, u Zagradu, na obali, čekaju nas u metalnom čamcu dva brkata ljuta Sremca. Jedan sa crnom šubarom, drugi sa lovačkim šeširom. Da nas ovi ne sjebu negde na pola Dunava? Ili tamo na adi? Pale se dve “pente” i kreće naša lađa trojanska uz Dunav. Vidim, i Brkovići iz Miokovca se malo uzvrpoljili. Pun im buđelar, al’ pune im i gaće. A brkati Sremci nas merkaju, onako, ispod oka. Onaj sa šubarom, ko Taras Buljba, jebo te! Na sve to, oko nas, svaki čas, fijuču rumunski šleperi! Gde uđo u lađu, jebala me reportaža sa terena! Šta ako nas umlate motkama, tamo, na adi, svinje da nas pojedu?

Prpću “pente” uzbrdo, a prpa i meni. Prolazimo Čarno, Jandu i stupimo nekako i na adu. A konja nigde! Samo jedno crknuto tele, tu pored obale. I svinje, poludivlje svinje. Tu Sremci počnu da arlauču kao Turci: “Na-na, Bebo, na-na! Na-na, Bebo, na-na!” I čuje se konjsko njištanje izdaleka kao da dolazi iz trojanskih vremena... U taj čas javlja se i morbidni. Zove Olja, biće belaja i sa te strane. Nervozna je, cele nedelje, sprema slavu. Sveti Jovan, moj rođa. “Pa, dobro, gde si!!?” Pa, evo, na adi..”Pa, je l’ si, kobajagi, otiš‘o po vino? I šta radite na adi?” Tražimo Bebu? “Kakvu bebu!?” Ma, Bebu lipicanerku! Došli ljudi iz Miokovca kod Čačka da kupuju kobilu.... I tu Olja počne da psuje, da kune: “O, bože, što mi ga dade ludog i blesavog.” I, tras, slušalica! Moraću, sigurno, opet, kod Kineza po telefon. Ako se vratim živ u Beograd...

U taj čas, o nebesa, pojavi se i Beba, a za njom juri i krdo lipicanera! Uhranjeni, timareni, kao da su iz štale izleteli. Prate Bebu njih dvanaest. Kao dvanaest Aleksandrovih generala, kao dvanaest Isusovih apostola. Jer, Marija Magdalena je bila važnija, uostalom, kao i Roksanda. A pojavi se i CRNA MAČKA!!! Brkati Sremci bacaju klipove kukuruza iz kofe i viču: “Na-na, Beba, na-na!” Tu se i ja okuražim pa počnem: Mac, mac. Crna mačka me pogleda, ali ne prilazi. Bože, da li je ovo moja Crna iz Vrčina? I tu mi se, nekako, vrati trojanska snaga, ne zazirem više od brkatih Sremaca.

Uto Beba, oprezno, prilazi i ropće kukuruz pod njenim zubima...

“Lepa je, ima lepu glavu”, kažu brkati Sremci. “Lepa je, ali joj je naprslo kopito” kažu Brkovići iz Miokovca. I, tako. Ne bude ništa od posla. Ostade Beba na adi da čeka nekog drugog Ahila. Vraćamo se za Slankamen. “Pente”, nizvodno, pevaju drugu pesmu. Sustiže nas rumunski šleper. GALATIA. Da nije i Galileja, ovde, negde, pored Dunava bila? Da li je Jovan, moj rođa, Isusa u Dunavu krstio? Jer, što bi Zemunci, za Bogojavljenje u Dunav skakali? Sećaju se, sigurno se sećaju da ga je tu krstio... To je ono “I” u Savketovoj Jednačini Moći Nacije, ono “I” bez koga si niko, ništa, moj Srbine!